НАТО ТАЈНО ОБУЧАВАО И ХРВАТСКЕ ТЕРОРИСТЕ: Документарни филм о обарању авиона ЈАТ “сакрио” везу емиграције и западних служби

Хрватски екстремисти су подметнутом бомбом 26. јануара 1972. преполовили ЈАТ-ов авион на лету 367 из Стокхолма за Загреб и Београд, а смртно је страдало 27 путника и чланова посаде.

Документарни филм “Тешке чињенице” аутора Тонија Перцана, емитован на шведској телевизијског станици ТВ4, бави се овим случајем, али није он “решио највећу мистерију терористичких напада”, нити је “открио” да су усташе срушиле авион.

Сами хрватски терористи су дан после напада преузели одговорност, када су позвали тиражни “Квалспостен” из Малмеа и саопштили да су поставили бомбу у авион који је експлодирао изнад Чехословачке. Терористи нису били усташе из Другог светског рата већ њихови млади следбеници из два хрватска емигрантска покрета.

– Први је покрет хрватске револуционарне или терористичке организације – Хрватски народни отпор, који је основао хрватски усташки генерал Вјекослав Макс Лубурић, а други је Хрватско револуционарно братство, које су исто основале бивше усташе. Ми смо објавили име човека за којег се сумња да је то учинио, на које указује бивша Удба, а то је Јосип Сенић, који је био шеф Хрватског револуционарног братства. А двојица која су му помогла у томе, према документима Удбе, набавили су експлозив из Немачке, док је трећи направио ту бомбу која је стављена у авион – наводи Перцан.

Хрватско револуционарно братство (ХРБ) основали су 1961. у Аустралији имигранти који су побегли из Југославије касних педесетих година прошлог века.

– ХРБ је била веома радикална организација устројена по усташким принципима, која је имала базу у Аустралији, али и филијале у Европи, на пример у Аустрији, где су у пролеће 1972. године имали логор код Граца. То је била врло екстремна структура, веома често су прибегавали насиљу, нападали југословенска дипломатска и привредна представништва. ХРБ су чинили веома млади људи који су обуку пролазили у Аустралији, али и у Европи. Они су имали завидан ниво диверзантског искуства и тренинга, па се теза аутора филма да су они извели теористички напад на авион ЈАТ чини валидном, али је загонетно зашто се та тема баш сада поново покреће – објашњава за “Новости” историчар др Петар Драгишић, аутор драгоцене монографије “Ко је пуцао у Југославију; Југословенска политичка емиграција на Западу 1968-1980.”

Он наводи да је током истраживања хрватске емиграције у архивима у Србији пронашао много војних и полицијских докумената који су расветљавали атентате, убиства, саботаже и у којима су се јасно наводиле емигрантске групе које су извеле недела. О диверзији на авиону ЈАТ 26. јануара 1972. др Драгишић није пронашао релевантне податке у нашој земљи, а шведски новинар хрватског порекла је детаљну документацију о терористичком нападу пронашао у Загребу. То је подсетило на причу да су уочи распада СФРЈ највиши руководиоци савезне Службе државне безбедности, Хрвати, најважнију документацију однели у главни хрватски град.

– У архиви југословенске службе безбедности у Загребу пронашли смо документа у којима се издваја седморо људи који стоје иза напада на авион “ЈАТ 367”. Реч је о хиљадама страница подељених у различите личне досијее – наводи се у документарцу.

Али, филм не открива да ли ти папири садрже информације ко је дао логистичку подршку терористима који су стигли из Аустралије са фалсификованим документима? Од кога је њихов сарадник из Немачке набавио експлозив? Зашто су терористи из Аустралије дошли у Шведску и за кога су они заиста радили, јер нису били гастарбајтери који се плаше отказа због одсуствовања? Ко им је омогућио да бомбу унесу кроз аеродромску контролу? За све ово потребна је не само озбиљна логистичка подршка и војно-диверзанска обука, већ изнад свега да безбедносне службе жмуре на оба ока током дуготрајне и сложене операције. Зато тврдња из филма да је терористички напад извело само седморо људи делује као скретање пажње са много веће организације која је стајала иза њих.

– Највећа терористичка активност хрватских екстремиста бележи се од 1968. до 1972, при чему треба напоменути да почетком седамдесетих долази до отопљавања односа између СФРЈ и Совјетског Савеза, нарушених после интервенције Варшавског пакта у Чехословачкој. Документација показује да су ти напади упозорење Запада да се не приближавамо много Совјетима. На пример, 19 терориста ХРБ је у “Операцији Радуша” упало у Југославију 21. јуна 1972. са циљем да подигне устанак и обнови НДХ само неколико недеља после Брозовог пута у Москву и састанка са Брежњевом. На састанцима поводом тога, у партији, председништву, ужим форумима често се истицала повезаност Титовог пута у Москву и упада терориста ХРБ – каже др Драгишић.

У документарцу “Тешке чињенице”, без икаквих доказа, сугерише се да су агенти југословенске Удбе после неколико месеци убили главне осумњичене за терористички напад. А шта ако их није убила чувена Удба, већ много већи играч кога би сведочења хрватских терориста могла да компромитују? Такве сумње је већ подстакао ревизионистички филм немачке ТВ куће АРД из 2009. у коме се износе тврдње да је авион оборила чехословачка противваздушна одбрана, а да је истрага лажирана из политичких разлога. Стручњаци сматрају да је овај покушај ревизије историје само једна од сличних операција скривања позадине многих терористичких напада, атентата и државних удара које је током Хладног рата, у оквиру “Операције Гладио”, изводила “тајна војска НАТО”. У њу су масовно били укључени злочинци који су током Другог светског рата ратовали на Хитлеровој страни, као и њихови наследници из “Црне интернационале” крајње десничарских терористичких огранизација.

– О супертајној “Операцији Гладио” почели смо полако да добијамо сазнања тек деведесетих, пошто је њено постојање потврдио тадашњи италијански премијер Андреоти. Тако смо дошли до сазнања да су мимо официјелних структура НАТО постојале и неке “подземне” које су прво планиране за герилске акције у случају великог копненог рата са СССР у Европи, а пошто њега није било, бавили су се и другим “акцијама”. Чињеница је да су многи југословенски емигранти били део чак и војних структура појединих западних држава, пре свега у Западној Немачкој. Документа показују да су многи хрватски емигранти били део британских и америчких јединица у СР Немачкој, где су пролазили војну обуку, тако да су те јединице биле нека врста фабрике кадрова који су касније могли да буду употребљени и у терористичким дејствима. Та веза између емигрантских и западних војних структура је постојала, али за сам “Гладио” немамо конкретан доказ. Видимо да је ЦИА доста тога објавила на интернету, али то су врло површна документа, тешко ћете пронаћи нешто озбиљније. Треба бити начисто да те службе скривају своје методе из прошлости, пошто их вероватно користе и дан-данас – каже др Драгишић.

Начин да контролишу Тита

Спољна политика социјалистичке Југославије нарушавала је кохеренцију совјетског блока, наглашава историчар др Горан Милорадовић:

– Зато је Запад подржавао Тита и Југославију – финансијски, дипломатски, пропагандно, а да је било потребно и војно. Та подршка је, истовремено, била и начин да контролишу ту земљу и њеног вођу. Међутим, имали су и додатна средства претње: политичка емиграција, нарочито она екстремна, која је била и најбоље организована годинама је чувана као могућа замена Титу и комунистима, у случају нужде. Тако је 1991. године, док се Југославија распадала, у влади самосталне Хрватске политички емигрант Гојко Шушак заузео место министра одбране.

Борис Субашић / Новости