Илија Петровић: Створени терором – не умеју друкчије

Уводна белешка. Да читалац, случајан или намеран, не би своју пажњу морао “вртети” по беломе свету, ова напомена тицаће се само терора видљивог из “домаће радиности”. А и то сасвим сужено занемарујући на час америчку помоћ броЗЛОвским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини да наводно мировним плановима свога служинчета званог Уједињене нације, окупирају велика пространства исконске Србске Земље додајући големим људским и материјалним жртвама и геноцидни прогон више од милион Срба.

Предложено сужење нуди се с разлогом јер ће се, можда, онај очекивани читалац лакше сетити да су Сједињене Америчке Државе, првих пролећних дана 1999. године, без објаве рата, почеле да бомбардују Србију, те да су седамдесетак дана касније намећући кумановски Војно-технички споразум и стварајући лажну државу “косово”, и то под фирмом “1244” онога већ поменутог служинчета, успеле да стварном окупацијом србске области Косова и Метохије, добронамернима познате и као дела Старе Србије, тамо поставе једну од својих највећих војних база у свету.

Све то не би ли се остварио многовековни сан јаловог европског (и другог) Запада о биолошком уништењу србскога народа, творца људске цивилизације, почетног народа-мајке чији је језик, србски, био језик-мајка.

У свету у коме се упорно празнослови о људским правима у такозваној међународној заједници и верује у постојање међународног права.

Тероризам и његове те(р)оријске основе. Чудна је дефиниција да је тероризам “смишљена употреба незаконитог насиља или при­јетње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”, али је и врло информативна, чак и охрабрујућа тврдња да “налазимо и много примјера провођења терористичких активно­сти којима је циљ утјецати на владајуће структуре своје или друге земље, било посредно или непосредно” (http://hr.wikipedia.org/wiki/­Тerorizam).

Чудна, наравно, јер сазнајемо да постоје “смишљена употреба” зако­ни­тог насиља и претње законитим насиљем, врло информативна јер се признаје да “неко” ко располаже огромном моћи може “утјеца­ти на владајуће структуре своје или друге земље”, али зато и охрабрујућа јер слободномислећим људима оставља могућност да се запитају ко би могао бити тај “неко”.

Када сам од “обично добро обавештених и поузданих извора” сазнао да би Срби, због Гаврила Принципа (1894-1918) и његовог атентата на ауст­ри­јског надвојводу Фрању Фердинанда (1863-1914) могли бити прогла­ше­ни за “прве глобалне терористе у свету”, те да би, стога, били “произведени” и за “непријатеље” Северноатлантског пакта, по­зн­а­тијег као НАТО (ство­реног 1949), присетио сам се да је итали­јански песник Уго Фосколо (1778-1827) у свом тексту Последње писмо Јакопа Ортиса, написао да “они који уништавају народе употребљавају реч слобода на исти начин као што су папе иско­ри­стили крсташке ратове”. Највероватније, њега је 1948. године парафразирао Џорџ Фрост Ке­нан (1904-2005), од маја до септем­бра 1952. амерички амбасадор у Москви па од 1961. до 1963. годи­не у Београду, шеф страте­шког ти­ма у Државном департману и, барем по дефиницији, тада воде­ћи пацифиста:

“Ми имамо око 50% светског богатства, а са­мо 6,3% станов­ништва… У оваквој ситуацији, не можемо избећи завист и презир других. Наш најве­ћи задатак у на­редном периоду је да осмислимо облик односа који ће нам омо­гућити да задржимо ову несраз­мер­ну позицију. Да би­смо то оства­рили, морамо се ос­ло­бодити свих сентименталности и сањарења и сву пажњу усред­средити на непо­средне циљеве Аме­рике… Тре­бало би престати расправљати о нејасним и… нествар­ним циље­ви­ма попут људских права, побољ­ша­ња животног стан­дарда и д­е­мо­кратизације. Уско­ро ћемо мора­ти наступити непосре­д­но с поз­и­ције силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сме­та­ју, то боље” (Ноам Чом­ски, Шта то “у ствари” хоће Америка, Београд 1994, 15).

На обећање америчке државе да ће се зарад остварења својих неидеалистичких циљева занемарити “нестварне циље­ве попут људских права” и започети да примењује силу, не може се гледати друкчије него као на класичан вид државног тероризма. Споредно је питање да ли ће такву активност извести неке “невидљиве” гру­пације, неке такозване невладине организације, неке наводно са­вет­ничке “структуре”, неке банкарске институције увек са фина­н­сијском и “логистичком” подршком америчке државе, или ће такву активност предузети неки мање или више истакнут орган исте те државе.

Ни по чему ти неидеалистички циљеви Сједињених Амери­ч­ких Држава неће личити, ни подсећати, на атентат у Сарајеву, појединачни чин који су револуционари из “Младе Босне” извели као одговор на изазов и “као сигнал за већу побуну”, а не у виду тероризма, као атентат ради атентата, само због тога што нало­годавац не располаже ни политичком ни неком другом снагом да оствари своје политичке или друге циљеве (http://hr.wikipedia.org/­wiki/Тerorizam).

Без обзира на те разлике, али по природи ствари, америчкој држави увек је било важно да се ниједна од наведених форми те­роризма не доведе у везу с њом, те се мора сматрати логичним што је америчко министарство спољних послова, познатије као Стејт департмент, по правилу да је повика на вука а да лисице једу месо, 1979. године саопштило свету које земље сматра “покрови­ељима тероризма”. Увек су то биле земље такозваног трећег све­та, довољно нејаке и сиромашне да се одупру иједној од оптужби изречених на њихов рачун не рачунајући ту повремене изјаве (у виду противоптужби) да су Сједињене Државе и њихови савезни­ци стварни покровитељи разних терористичких организација ко­је су деловале по истом том трећем свету.

Где су темељи америчког тероризма. Одговор на то и такво питање може се пронаћи у уверењу мно­гих, не само Американаца, да америчка демократија мора бити узор свима који се још увек крећу по овоме свету. Мисли се ту, пре свега, на заштиту људских права, на пораст животног стан­дарда, на право на постизање властите сре­ће, на такозвани аме­ри­чки сан, али се не сме испустити из вида ни амерички стра­те­шки интерес да демократизује остали свет, односно да оста­лом свету, демократским терором, у међувремену унапређеном у фашикратију, наметне правила понашања која никоме нормалном из осталог света не би могла пасти на памет.

Када се већ руку под руку помињу тероризам и демократија, ваља подсетити да је демократија, после много векова “изби­ва­ња из историје”, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједи­ње­ним Аме­ричким Држа­вама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Фран­цуској, кроз Декларацију права човека и грађа­нина од 26. ав­густа 1789. године.

Америчка демократија родила се уз одјеке америчког рата за независност, на почетку последње че­твртине 18. века, кад је изве­с­ни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да “ове Ује­дињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава” (Андре Мороа, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120, лат) и кад је прихваћен предлог да се донесе Декларација независ­но­сти. Мимо подужег ни­за уопштених ставова ма­ње трајног зна­че­ња, кључним прогла­сом треба сматрати онај ко­ји се тиче једна­кости, слободе и среће: “Ми сматрамо, да су очи­г­л­е­д­не и не­оспорне ове истине: да су сви љу­ди створени као међу собом јед­наки; да им је Створитељ дао становита неоту­ђива права; да ме­ђу та права припадају право на жи­вот, право на сло­боду и пра­во на пости­за­вање властите среће­” (Исто, 121). Ова­ј проглас неки ње­г­о­ви тумачи сматрају “полазном точком свих де­мократских по­к­р­е­та на свијету, почевши од Француске револуци­је”, будући да се њим утврђује “да је сврха сваке вл­а­давине, да се за­јамче човјекова пра­ва; да се ов­лаштења сваке вла­де морају те­ме­љити на пристан­ку оних, којима та влада управ­ља; да је дужно­ст народа, кад нека вла­да престане гарантирати сва та права, да је измијени или сру­ши­” (Исто, 122).

На једном месту, пак, записано је да има “неких ‘очигледних ис­тина’ у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке би­ли су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су љу­ди створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да љу­ди једнако имају приступ правима на живот, слободу и власниш­тво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, националност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, лич­ним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се де­ли” (Ралф Еперсон, Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999, 17, лат).

Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка незави­с­ност настала до тада невиђеним стравичним терором, државним и појединачним, “на крви, костима, земљи и поседима више од 100 ми­лиона убијених и мучених Индијанаца, првих власника ове зе­м­ље” (Олег Платонов, Тајна светска влада : Зашто ће пропасти Амери­ка, Београд 2001, 6). Уистину, Индијанци јесу били први и прави влас­ници америчке земље, али то ништа није сметало тек успостав­ље­ној америчкој демократији да баш на њихо­вим животима утемељи доцније америчко робовласништво; уте­мељио га је Кристифор Колумбо (1451-1506), тако што је са својом пратњом за­робио петсто Инди­јанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Ко­лумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно до­био призна­ње да се на “његовом” робовласништву почела ра­ђа­ти америч­ка демократија (Исто, 10).

Срећа или власништво. Мада је неким реалистичнијим Аме­ри­канцима милије било да је Декларација, поред живота и сло­бо­де, гарантовала и власни­штво, њен аутор Томас Џеферсон (1743­-1826) више је волео да се човеку га­рантује право на постизање властите сре­ће. Та при­ли­ч­но не­од­ре­ђе­на формулација учинила је Декларацију идеали­сти­ч­ком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прих­ва­тити као из­весно да је револуција изврше­на једнако за све.

Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да “оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако ре­читом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американ­ци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине ко­је су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једна­ки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било не­једнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, из­међу мужа и жене, између белог човека и Црнца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај иде­ал рђав” (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држа­ва, Загреб 1960, 7, лат).

Да се америчка схватања декларисаних једна­ко­сти које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу (“ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви не­једнаки”), било је потребно рећи да “има ствари… у које ниједан па­метан човек не може сумњати”. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је “постало јасно” да оно што је Џе­ферсону било очигледно, мора постати очигледно и свим оста­ли­м Амер­иканцима. Био је то трик којим је означен почетак не­че­га што је много касније постало познато као испирање мозга и што, само по себи, постаје особен вид духовног тероризма.

Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неоту­ђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не мо­гу изгубити, било је потребно да тај принцип почне да “ври у све­сти Американаца”. По Џеферсоновим речима, задатак је свих вла­да “установљених међу људима, да гарантују та права, а да те вла­де држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ – народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на гор­њим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи – ИП) и да ор­га­низују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди сви­ма сигурност и срећу” (Исто, 73). Из таквог тумачења происте­као је и став да свака влада почива на “договору” да су људи нај­пре живе­ли у “природном стању”, да су у том стању били у сталној опасно­сти и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са та­к­вим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. “Оно­га часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је по­стављена – она не заслужује више потпору или послушност гра­ђа­на. Кад људи могу образовати владе, они их мо­гу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и пролива­њем крви и сма­трала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни ре­волуционарни ни насилни поступак, већ је­дан правичан и по­штен поступак” (Исто, 74).

Посматран из тог угла, атентат у Сарајеву ни по чему не мо­же бити терористички чин, а убиство Франца Фердинанда, очеки­ва­ног наследника хабзбуршке круне и, према томе, стварног пред­ставника аустроугарске окупационе владе која је Србима чинила само зло а никако и никада добро, нити је насиље нити увод у некакву “револуцију” већ је то био “један правичан и поштен по­ступак”. Баш тако!

Збрисати Индијанце. У превеликој бризи за стицање америч­ке независности и утемељење уставних начела, нико од америч­ких политичара није ра­чунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с ис­тином да је Творац и Индијанцима “дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће”, оно што су аутори Де­кларације о независности предвидели за се­бе и припаднике своје ра­се. Уништење индијанске расе био је ос­новни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности.

У тим раним годинама Сједињених Држава, велечасни Тимо­ти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погле­да, једну своју поему посветио је свирепом покољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, пише он, на Пекоте гледали “са великодушним оком” и настојали су да задобију њихово прија­те­љство. Можда би се то и остварило да их “у пријатељским на­ме­рама” нису омели “лажни канадски пријатељи”, због чега Амери­ка­н­ци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Џефер­сон је тај “придобијачки” неуспех приписао “милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енг­л­е­ских непријатеља”, али је “због заинтересоване и непринципи­јел­не енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао”. Енглези су, каже Џеферсон, “завели (Индијанце) да узм­у сјекире против нас”, те су они, дакле, а не Американци, били кри­ви и одговорни за “ову потврђену бруталност, ако не и за истре­б­љење ове расе у нашој Америци”. Због тога, Џеферсон је под­сти­цао сво­је истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс (1735-1826) се њим сложио јер би “заузимање Канаде ућуткало Индијанце зау­ви­јек (што би била) велика благодет и за њих и за нас” (Н. Чомски, Контролисана демократија, 58-59, лат).

Иста теорија о одговорности других примењена је и “кад је ге­нерал Ендрју Џексон (1765-1845 – ИП) дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију по­д контролу САД. Његову крволочну кампању против индијан­ског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном пи­сму шпанском министру Џорџу Ервину”. То писмо, “одавно по­знато као једно од најзначајнијих државних докумената у истори­ји америчких спољних послова”, Џеферсон је означио као једно “из­ме­ђу најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и сти­ла”. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон ни­је само оп­ра­в­давао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да ди­пломатским вербализмом о “логици и стилу” код ев­ропских поли­тичара очува и, можда, поврати “коректно мишљење о нашем (аме­ри­чком) моралу” (Исто, 58-59).

А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је а­м­е­рички експанзионизам и, на­водно, “коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове”. У тој раној фази америчке државности, “уклањање Индијанаца, ро­пство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса”, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о са­моодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тума­че­њу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески аге­н­ти и трговци су током рата 1812. године подстицали “све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све издајнике своје земље” да се укључе у рат против Сједињених Држава до истреб­љења. По истој логици, “сви индијански ратови због којих смо би­ли ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената”. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против “нехума­ног непријатеља” и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се “оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефи­касности против терора и примјера ради” (Исто, 59).

Због такве логике водећих америчких личности могло се де­сити да за време врховног судовања Џона Маршала (1755-1835, дуже од три­де­сет пет година, све док није умро) бу­де истребљено неко­ли­ко милиона Индијанаца (Олег Платонов, Тајна светске владе : Зашто ће пропасти Америка, Београд 2001, 22-23). И могло с­е десити да 1828. године за председника Сједи­ње­них Држава буде иза­бран Ендрју Џексон, “ветеран ратова са Ин­дијанцима у Њу Ор­ле­ансу”, “у Тене­сију ловац на Индијанце”, онај што нешто касније “грубо исели Индијанце из Џорџије” и потом да­де опште право гла­са, али са­мо мушкарцима (А. Невинс, Х.С. Комаџер, Наведено дело, 119, 130. и 132).

Може бити да је баш ова последња околност подстакла “гра­ницу”, снагу која је највише допринела изградњи (или барем заче­ћу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истре­б­љење индијанског света. За “граничаре”, један енглески пут­ник записао је да је “то смела, енергична раса људи, која живи у бе­д­ним колибама, утврђеним за време рата против Индијанаца. Они мрзе Индијанце, али много личе на њих у погледу облачења и оби­чаја… Али пушка је главно средство њиховог опстанка” (Исто, 136). Кара­к­тер ових граничара “имао је нарочито трагичне последице у њихо­вим односима са Индијанцима. Они су се стално провла­чи­ли на индијанске земље, не водећи рачуна о закљученим уговори­ма; они су уништавали племениту дивљач коју су Индијанци чува­ли за сво­ју исхрану и одевање. Многи су били готови да убију Црвеноко­шца при првом сусрету. Кад су Индијанци покушали да се бране – дошао је рат… Најгрознији ратови били су они који су во­ђени про­тив Крикса на Југу, а у којима Ендрју Џексон однесе кр­ваву побе­ду, затим против Семинола у мочварима и на граници Фло­риде и против племена Текумсеха и Индијани”.

“Млади капетан Аб­рахам Линколн (1809-1865 – ИП)био је капетан у рату са Црним Соколом, који је во­ђен кратко и изузетно сурово. Неки претставници индијанских племена Цр­ни Соко и Фокс (’купљени’ ситним, светлуцавим пред­метима – ИП) били су уступили феде­ра­л­ној влади своја права својине на земљу која је обухватала око педесет милиона јутара. Али поглавица и већина племена оспора­вали су важност овог ус­тупања земље. Пред претњом да ће бити употребљена сила, Црни Соко испразни кукурузна поља и пресе­ли се на десну западну оба­лу Мисисипија. Ту га пак снађе глад и он­о идућег пролећа пређе реку да би се придружило Винебаго­си­ма из Висконсина, која су му племена била савезник, а да би с њи­ма гајио кукуруз. Племе се у свом наивном поверењу надало да ће његове пријатељске наме­ре бити добро схваћене. Али Бели их од­мах нападоше. Црни Соко морао се повлачити, и понудио је мир, али милиција у јачини од две хиљаде људи није хтела да зна о то­ме. Ови очајни људи били су гоњени преко Висконсина чак до Ми­сисипиа, где су мушки, же­не и деца били немилосрдно уништавани кад су покушавали да пре­ђу реку. ‘То је била грозна слика’, писао је један од милиционера, ‘видети ситну децу, рањенике, како се муче и превијају од ужас­них болова, па и ако су били дивљаци и не­пријатељи’. Такви су би­ли људи ‘са границе’ у својој рђавој и же­стокој природи” (Исто, 139).

Етничко чишћење као амерички изум. Занемарујући подва­лу да се ра­дило само о људима “са границе”, иако су у склопу управо да­те пр­иче и поменута два будућа аме­ри­чка председника (Ендрју Џексон и Аб­рахам Линколн), дописаће­мо ов­де да “мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Ми­сисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су непо­десне за бе­лога човека, била је усвојена званично под Монроем и енрегично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи предсе­д­ника да из­вр­ши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на За­паду. Била је створена ‘Индијанска држава’која се про­тезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одба­че­ни Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћ­ни­ја, Индијанци дадоше снажа­н отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се зва­ла »пет ци­вилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чиро­ки и Семи­ноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њи­ма, на­ро­чито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну култу­ру, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли дома­ће сто­ке, подигли воденице и своју де­цу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држа­ли за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одла­зили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Мно­ги су успут помрли, али ипак 1840 године готово сви Индијанци источ­но од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља” (Исто, 139-140).

Нарав­но, ни Север није занемарен, пошто је амерички гене­рал Вејн 1795. го­дине “тешко поразио Индијанце и отјерао их с по­д­ручја данашњег Детроита и Чикага” (Исто, 190).

Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним боле­стима, на пример, али и продајом отрованих пића (Н. Чомски, Година 501 : Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведено дело, 12-13). У реторици дана­шњих креатора светске суд­би­не то се обично назива “хумани­та­р­на помоћ” и она се најче­шће своди на расподелу хране и лекова чи­ји су рокови за употребу дав­но прошли и чије је уништавање у зе­мљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити – отровани!

И све то под видом демократског ширења на Запад, уз терор до тада непознатих размера.

Па ће француски философ, политички теоретичар и истори­чар Алексис де Токвил (1805-1859) рећи да “сва индијанска племе­на која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нараган­сети, Мохи­кан­ци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Лена­пи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делаве­ра, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост кон­тинента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уни­штени. Што се више домороци удаљују и изу­миру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу на­ци­јама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо униште­ње” (А. де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276); захваљујући, наравно, “прекомерном” терору аме­ричке демократије, али и “сразмерно” слабој одбрамбеној моћи ненаоружаног староседелачког становништва.

Бизони истребили Индијанце. Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на побијене бизоне (“уништење бизона проузроковало је про­паст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје ша­торе и одјећу”) и Буфала Била (“постао је велики опскрбник рад­ничких екипа, па их је хранио бизонским месом”), они којима у све­му томе није било тешко препо­знати злочин младе америчке дем­о­кратије стигли су да о том тешко замисливом демократском теро­ру признају и још понешто: “Бијели сточа­ри и фармери одузели су им (Индијанцима – ИП) дивљач и прео­те­ли (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима – ИП) њихо­ве земље. Индијанци су се додуше борили, али су мо­рали узмица­ти. Тај индијански проблем био је тежак. На крају гра­ђанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Сте­новитих пла­ни­на – ИП) још око двије стотине двадесет и пет ти­сућа урође­ни­ка. Многа пле­ме­на била су цивилизирана. У најбо­љој вјери скла­пала су са Сједи­њеним др­жавама уговоре, који су им признавали власништво ста­новитих по­дручја. Затим су бијел­ци од њих тражи­ли право про­ла­за. Пле­мена су им то допуштала. На то су до­ла­зили сточари и фар­мери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Ин­дијанци одбили, Блиједа ли­ца би их на­просто покла­ла. У Оре­гону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловач­ке хај­ке, опколили Индијанце у некој пе­ћини, па су их све поубијали, и му­шкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. ‘Једини добар Инди­ја­нац је мртви Инди­јанац’, говорио је Шеридан (Филип, 1831-1888, ге­не­рал). А Шер­ман (Виљем, 1820-1891, такође генерал) је ре­ка­о: ‘Морамо про­тив Сијукса поступити осветнич­ком ревношћу, а ако устреба, мо­рамо их чак потпуно истрије­би­ти, без разлике: и му­шка­рце, и же­не и дјецу’… Пред страховитом снагом бијелаца Ин­дијанци су се нај­зад морали помирити својом судбином. Посље­д­њи ратни су­коб из­међу бијелаца и Индијанаца до­годио се 1890… Го­ди­не 1901. чла­но­ви пет цивилизираних племе­на добили су аме­ри­ч­ку нацио­на­л­ност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Кон­греса фор­му­лирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком под­ручју, одсад амерички грађа­нин” (А. Мороа, Наведено дело, 345-346).

И Мексиканци су непожељни. Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су ог­њем и мачем “преузели” Калифорнију, на крајњем за­паду аме­рич­ког континента, у којој се 1846. године налазило це­ли­х 1200 (хиљаду двеста) страних досе­ље­ника, угла­в­ном Американа­ца; баш због те “велике” циф­ре, “неки људи су ми­слили да ће Ка­ли­фор­ни­ја пасти као гњила крушка у раширене руке Сје­дињених Држава, т. ј. да за то не мора бити примењена си­ла” (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Мо­жда би се тако нешто и десило, али је у међувре­мену из­био сукоб између Сједињених Држава и Мек­сика око грани­це у Тек­са­су. “За Сје­дињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уго­вору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступ­ље­на не само Калифорнија, него и велики про­стор између ње и Тек­саса, зва­ни Нови Мексико… Укупно, у том де­лу и у Тек­са­су Сједи­њене Државе задобише око 918.000 квадра­т­них миља” (Исто, 149).

Сједињене Америчке Државе “интервенисале” су и после то­га, а наро­чи­то до Великог рата. Тако је, на пример, аме­рички пред­седник Вуд­ро­у Вилсон, онај ко­ји је крајем Великог рата са својих 14 та­чака ус­постављао нове по­литичке односе по Европи, “напао Мек­сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републику­) – гдје су њего­ви ратници убијали и уништавали, успоставили поново пра­во роп­ство, срушили политички систем, и (те) државе су се чвр­сто смје­стиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Брита­није, Шпа­није, и немилосрдних индијанских дивљака – према декл­а­ра­цији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу” (Н. Чомски, Контролисана демократија, 57-58).

Злочин и “морална начела”. Природом “високих морал­них на­чела” на којима је заснивана “сеча Инди­јанаца”, неко се бавио те­оријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Ху­го Гротиус (1583­-1645), “во­де­ћи хуманиста и зачетник модерног међуна­род­ног пра­ва у 17. ве­ку”, формулисати тезу да је “најправеднији рат… онај против ди­в­љачких бештија, а после њега рат против љу­ди који сли­че бешти­ја­ма”. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је “прагматични” Џорџ Вашинг­тон 1783. записао да ће “посте­пе­но ширење наших насеобина… довести до то­га да се див­љак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други граб­љиве животиње, иако им се обличја разликују”. На ис­тој линији налази се и схва­та­ње Томаса Џеферсона, који вели “да ће ‘заостала пле­мена’ са погранич­них терито­рија ‘поново да па­д­ну у беду и вар­вар­ство, пре­трпе губитке у људ­ству кроз ратове и не­маштину, тако да ћемо би­ти приморани да их протерамо за­једно са дивљим животињама у Стеновите планине’; исто је било и са Кана­дом, где би, по ње­говој визији, после освајања, сви Црн­ци били протерани у Африку или на Карибе и земља би остала без »мрље и меша­вине«. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. деце­м­бра 1823 – ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да ‘превазиђу све предрасуде према својој родној груди’, тако да ‘м­и постанемо у стварности њи­хови доброчинитељи’ тако што ћемо их преба­ци­ти на запад. По­што нису дали приста­нак, Индијанци су пребачени силом.”

Такав терор касни­је је добио законску фор­му: “От­кри­ће (кон­тинента) донело је ексклузивно право да се Ин­ди­јан­ци­ма одузме право становања, било куповином њихове зем­ље, било освајање­м” будући да је “закон који регулише… односе између осва­јача и ос­во­јених уопште неприменљив када се ради… о индијан­ским пле­ме­ни­ма… неукро­тивих дивљака чије је занима­ње рат и чи­ји опста­нак зависи углав­ном од шуме”. Сличне је по­гледе о то­ме заступао и Теодор Рузвелт (1848-1919) који је, примера ради, “грозан и кукавички ма­сакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, наци­сти­чки по својој бестијал­ности”, оценио као “један од најисправ­ни­јих и најко­риснијих чино­ва који су се икад одиграли у погра­нич­ним краје­вима.” Са друге стране, “тај мисионар племе­нитог ума” означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су покушали да се одупру инвазији и ширењу америчких “доброчини­тељ­ских” пре­те­н­зија (Н. Чомски, Година 501…, 28-31).

Све се то, дакле, дешавало пре Сарајевског атентата (на Видов­дан 1914), пре Гав­рила Принципа, пре смрти аустро­у­гарског надвојводе Франца Фердинанда…

Али, шта је то један милион Индијанаца наспрам једног Фран­ца Фердинанда, у логици војне и политичке моћи једне државе настајале мало на унутрашњем а мало на спољном терору.

И дан-данас. Нажалост, ни током последњих седамдесетак го­ди­на ништа се у америчкој спољној политици није изменило. Та политика увек се форми­ра­ла као реакција на на­водне претње које су долазиле из “опонент­ских” земаља, те су Сједињене Америчке Државе у том времену биле стално у рату или конфронтацији са неком од таквих држа­ва. Па се поставља питање “може ли Аме­ри­ка најзад да се врати кући” (Н. Чомски, Контролисана демократија, 31, кат).

Од 1945. године до данас у миру нису прошле ни пуне четири недеље; свих осталих двадесетак хиљада дана негде се ратовало, а у више од двеста таквих војних сукоба учествовале су Сједињене Америчке Државе. У свим тим сукобима изгинуло је приближно тридесет пет милиона људи, а све због тога да би Американци, ко­ји чине неких пет или шест одсто светске популације, загоспо­да­рили нај­већим делом светских економских богатстава. Можда је Ноам Чомски (1928) баш због тога тврдио да “у правном систему постоје чврсте осно­ве да се сваком америчком председнику после Другог светског ра­та па наовамо суди, јер су сви они лично били тешки рат­ни злочи­н­ци, или су посредно учествовали у тешким ратним зло­чинима”.

Више од пола милиона америчких војника распоређено је у преко сто земаља на разним континентима, а преко два и по милиона “дежура” на америчкој државној терито­ри­ји. Дода ли се томе и око милион сто хиљада војника у резерв­ном саставу, исто толико у Министарству одбране и преко четири милиона у америчком војном комплексу, онда постаје сасвим ја­сно због чега Сједињене Америчке Државе сваки кутак земљине кугле и сваки и најбезазленији догађај на тим просторима сматра­ју питањем од изузетног америчког националног интереса.

У складу са таквом те(р)оријом, до танчина је разрађен систем америчке националне одбра­не, националне безбедности и националних интереса, што укључује и америчко “право” да осталом свету приговарају за и најмањи национализам.

Кад је већ тако, Америка је регуларне војне снаге Државе Палестине и Републике Либана, у првој познате као Хамас, у другој као Хезболах, прогласила терористичким – зло је што је “остали” свет прихватио такву подвалу – те је “овластила” Израел да за њен рачун, макар то било изведено и геноцидом, запоседне извесне “стратешке тачке” од значаја за “напредовање” према Ирану, што ближе јужним руским границама.

А све то није ништа друго до тероризам. Амерички.

Друга је ствар што ће, кад све прође – како год да прође, ге­но­цид би­ти приписан Израелу, а Америка ће, чак и ако буде пре­т­в­орена у острвце између Пацифика и Атлантика, остати у томе “чиста”.

Илија Петровић / Васељенска