Да ли је Вук Караџић био ‘корисни идиот’ царске Аустрије? Митови и стварност српске језичке реформе

Уз признање да се језичким питањима бавим аматерски, такорећи незналички, порталу “Балканска геополитика” (у међувремену укинутом), 3. марта 2020. године послао сам текст “Против Вука ласно је војеват”. Вероватно са циљем да ме језички доучи, порталов Уредник упутио ме је на текст “Ре­форма српског језика Вука С. Караџића и политичке последице”, објав­љен 7. октобра 2019. године, у коме су његови коаутори, између наслова и сажет­ка, крупним словима исписали да је “Вукова појава дело аустријске тајне по­ли­тике срачунате на то да Вук бу­де човек који ће језички удаљити Србе од Руса”, чиме је (ситнијим слови­ма) “створена основа за ка­снију циклич­ну дезинтеграцију српског језика, и тиме, самог српског националног иден­ти­тета”.

Знао сам за тај текст и његову садржину која ми је наметнула пита­ње како то да народни језик може утицати на “циклич­ну дезинтеграцију срп­ског језика, и тиме, самог српског националног иден­ти­тета”. У телефонском разговору то сам Уреднику и рекао, он је то прећутао, тако да мој текст није објављен.

А било је у њему и понешто од мојих језикословних сазнања стицаних кроз сито или решето сељачке логике.

На пример:

Када сам пре скоро сто година кренуо у школу, од учитеља сам чуо да то што ћемо почети да пишемо слова, треба да заблагодаримо вуку…

– А којеме вуку, је ли ономе што се понекад може виђет како се примиче торини, прекиде га онај Брзоплетко из прве клупе.

– Неее тај вук, но Вук Караџић, онај што је осмислио слова која ћемо ми почет да полааако учимо и да од њи састављамо ријечи, и приповијетке, и пјесме да читамо…

За почетак, то ми је било доста, да бих касније, када ми се чинило сувишним да о словима сазнајем ишта ново, “открио” и да су те приповетке и песме важне не само због тога што су пи­сане чи­стим “на­родним језиком”, већ и због многих “народнијех мисли” садржа­них у њима.

Чинило ми се да сам био у довољно озбиљним годинама кад ми је књижевник Ђуро Гавела (1907-1978) “признао” да је Вук “сво­јим Рјечником… српској ученој и вишој класи… показао гдје је и открио ко је је и какав је тај ‘свињарски и говедарски’ језик који он жели да наметне књижевности. То је језик читавог срп­ског наро­да, и уколико има у њему ‘предјелних’ разлика, оне се своде углав­ном, (‘и готово једино’) на различито изговарање старога јата”, односно на екавизам, ијекавизам, икавизам…

Од Гавеле се још могло сазнати да су србски књижевници и “ви­ша класа” србскога народа у Аустрији и Угарској били “против народног језика не само зато што су страховали да ће их он удаљити од цркве, и од ‘великог московског цара’, него и зато што доиста нису знали где је, које је и какав је то језик; уколико су га и знали, они су били уверени да је то само вековима ис­кварен, ‘испогањен’ жаргон ‘славенског’ (тобоже првобитног српског) је­зика, и да се ‘у правоме, романтическоме смислу’ не може ни назвати језиком”.

Насупрот томе, митрополит карловачки Стефан Стратимиро­вић (1757-1790-1836), несумњиви заслужник за подизање про­свет­них установа у Сремским Карловцима, али и најистак­ну­тији из управо помињане “вишекласне” врсте (“нико није смео ни мисли­ти друкчије од њега”), говорио је да је Вук својим Рјечником “у поток српске литературе убацио стену коју више нико неће моћи уклонити”, те је своје уверење “да у књижев­ности треба употреб­љавати језик учене класе, ‘изображени’ српски језик”, образло­жио врло славенски: “Јешче другојачије говори просто сербска класа свјашчеников, официров, учених, терговцев, художников, рукоделцев и всех с култивирани људ­ми смешаних Сербов, а другојачије класа простих земљодел­цев, или козаров, или говеда­ров, овчаров и прочих подлејших људеј који нити речи имају до­ста, нити их праве изговарају, ни­ти кадгод књиге читају”.

Требало је да прође подоста година не би ли ме академик Павле Ивић (1924-1999), “научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века”, уверио да је “Вукова језичка револуција била та која је српским ма­сама скра­тила пут до писмености (у сваком смислу те речи)”, те да се, поред Вуковог Рјечника из 1818. године, “не може навести ниједно друго дело у историји српске културе које би одиграло већу улогу као прекретница, као полагање темеља”.

У међувремену, а и касније, могло се “нагазити” на тек понеку похвалу Вукову “лику и делу”, али сам зато одслушао или читуцнуо бројне изјаве, врло стручне, и мање стручне, можда и нестручне, о штетама које је Вук својом (или са стране наметнутом) језич­ком реформом нанео србскоме народу.

Биће да сам се и покудама и похвалама Вуковој реформи оптерећивао таман колико и причама о лањскоме снегу, будући да ми није ни било до поновног уласка у прворазредне школске клу­пе, ни до натезања с оном Митрополитовом стеном “у пото­ку срп­ске литературе” – у чему није погрешио! – али ни до одустајања од споразумевања са кла­сом “простих земљоделцев, или козаров, или говедаров, овчаров и прочих” радних људи и грађана изван круга једнокњижних “до­це­ната и профе­со­ра угледних факултета Универ­зи­тета у Београду” (о чланови­ма библиотееееке и академицима да и не говоримо), ка­ко је кабасто зорли учевне Србе обележио неки Радивоје Радић.

И све тако док 28. фебруара 2020. године, на “Балканској геополитици”, не зачух жалопојку госпође Рајне Драгићевић (1968), ле­кси­колога, управника Катедре за српски језик са јуж­носло­вен­ским језицима Филолошког факултета Универзитета у Бео­гра­ду, како је Вуковом реформом избрисан и заборављен лек­сич­ки слој славеносрпског језика, слој “који су сачињавале срп­ско­словенске, рускословенске, руске и српске народне ре­чи”, да би уместо њих “у српски књижевни језик ушла народна лексика”, што је Србе до­вело у неприлику да изгубе “култур­ноисторијску везу са целом једном епохом у развоју” сопствене духовности.

А да се све то не би свело на “теоријски приступ теми”, госпођа Рајна побринула се да нас подсети због којих смо то заборав­љених а просветитељскоапстрактних речи упали у духовно сиро­маштво: вниманије, воображеније, воспитаније, воспоми­на­није, воспријатије, движеније, двоумије, дејствије, достоја­ни­је, жесто­косердиј, зверонаравије, злополучије, знаније, иза­браније, изја­тије, почитаније.

Па њима додаје неке од заборављених речи “са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: безрасудан (који без до­вољно размишљања доноси одлуке), бешчеловечан (нечове­чан), богатодаровит (који је веома дарежљив), велеречије (крас­норе­чи­вост), красно­на­равије (доброта, племенитост), зверонара­вије (необузданост, окрутност, свирепост), распутица (место где се пут рач­ва, раскрсница), самољубац (егоиста), храбодушије (храб­рост)”.

И, даље, “неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици ч­есто препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да име­ница ‘безделник’ означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је грешник, преступ­ник. Име­ница ‘високоумије’ није значила висок степен инте­лек­ту­алних способности, већ ‘уображеност, надменост’. ‘Внут­ре­ње’ није би­ло каква унутрашњост, већ ‘људска природа, ка­рактер. Придев ‘времен’ значио је привремен, пролазан; ‘дејствителан’ – стваран, реалан, истински; ‘љубоименије’ се односило на шкр­тост, тврди­члук; ‘могућство’ на силу, моћ; ‘неистовство’ на бес, јарост, љу­тину. Необична реч ‘паметозлобије’ значила је зло­памћење”.

Да се нисмо повели за Вуком, каже госпођа Рајна, можда бисмо до данас схватили шта значе речи “домувозврашченије”, “ср­це­ведац” и “тајносохраненије”, знали бисмо ко је “љубведостојан”, “неудобвразумитељан”, “мздопремчив” (да ли баш та­ко или је писарска грешка, а ако је­сте тако – штета што нам ни­је на свакодневној “ручколисти”) или “притворноулагљив”, мо­гли бисмо научити да лако изговарамо именице “јестествоис­питатељ” (природњак), “корабљекрушеније” (бродолом) или “корбљепритјажатељ” (власник некога брода, можда јахте или крузера), док би уз проституторијалитичаре “при­легао” богат избор лексичких могућности: “сладост”, “сласт”, “сла­стољу­би­је”, “прелестан”, “наслаждавати се”, “услаждавати се”.

Пошто је све то наређала (и још понешто, наравно), госпођи Рајни само је преостало да са тугом запази како “неки туркол­ози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с ром­а­низмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Из­гледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда” и успостављањем “поки­да­них веза с нашом језичком прошло­шћу… широј публици од­шкринути врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и (у) једну надахњујућу културолошку парадигму која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања”.

Заиста чудно размишљање Мајне Рајне, нарочито ако се имају у виду њене заблуде око употребе етнонима “Словени” и “сло­вен­ских” речи које се, наводно, прогоне. Ако већ каже да је Вуко­вом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрп­ског језика, “који су сачињавале српскословенске, руско­словен­ске, руске и српске народне речи”, да би уместо њих “у српски књи­жевни језик ушла народна лексика”, онда то може значити само двоје: или је она успела да збуни саму себе (“српске народне речи” из славеносрбског замењене су “народ­ном лексиком”), или сла­веносрбски језик сматра старијим од србске народне лексике.

Да ли једно или друго, или обоје истовремено, само је пуко замлаћивање и покушај да се побегне од истине да славено­срб­ски (или србскославенски) није био говорни језик, као што то, примера ради, није био ни латински. Тај “високоучени” језик, славено­срб­ски или србскославенски, свеједно, осмислили су ондашњи пи­сме­ни Срби, а то једино беху свештена лица, не би ли се њиме издигли изнад обичног света (онога кога и данас познајемо као “широке народне масе”) и у чијим би очима и мислима, док му нешто при­ча­ју или читају (као што се то и да­нас ради), стекли одлике недо­дирљивих, малне божанске.

По природи ствари, до тог и таквог осмишљавања “високоученог” језика дошло је кроз непосредне везе србских свеште­ника са руским, у време кад између тих двеју племенских ор­га­низација није било припадника других етничких група и кад је, стога, лако могло доћи до преплитања србско-руских језичких особина (као што се староштокавски говори и данас мести­мично преплићу са средњоштокавским или новоштокавским говорима). Ако је так­ва језичка мешавина, иначе недоступна обичноме свету везаном за земљу или какву другу привредну делатност, именована као старословенска, или србскословен­ска, или рускословенска, и то је разумљиво: Срби из Паноније и Дачке Србије (данашње Руму­није и Молдавије) били су по сво­јим говорним особинама много блискији са Русима из доцније Кијевске Русије, него са другим срб­ским племенима у средњој Европи: Чесима, Словацима, Лужич­ким Србима, Пољацима…

У тој се “мисаоној сфери” крећу и ововремени гласови (потек­ли од оних “који знају”, а које одмах безрезервно подржа­вају сви који једва чекају да се подсмехну свему што је србско или да га барем малкице зацрне) о наводним штетама које је Вукова реформа нанела србском језику.

На некој од таквих “таласних дужина” налази и текст “Вукова велеиздаја” (https://naukai kultura.com/vukova-veleiydaja/), објављен 2. новембра 2024. године на “Сајту за подршку (језичком) јединству православних Словена”, познатијем као “Наука и култура”, који је, у основи, медитација Драгана Р. Млађеновића о Вуковом бекству у Беч где је тога “корисног идиота… с нестрпљењем чекао царски чиновник и рецензент, Словенац Јернеј Копитар (1780–1844)”, не би ли отпочео “реформисање старих и стварање нових језика и ентитета који ће – променом вероисповести – бити одвојени и удаљени од великог руског православног народа и језика”.

Са циљем да што сликовитије представи Вукову језичку “велеиздају”, Драган ће “удесити” да речени Копитар “Вука такорећи ‘смува на брзину’ упознавши га са госпођицом Аном Краус, имућном удавачом са великим станом у центру Беча”. Баш тако, иако се раније говоркало да је Анина мајка Марија издавала стан у бечком радничком предграђу, да се Вук тамо сместио (без Копитаревог знања), тако упознао петнаестогодишњу Ану, у њу се заљубио и после неколико година њом се оженио.

Но, заборавимо ли мало на Ану, не смемо обезвредити Драганов труд да нас укратко упозна не само са Копитаревим методама осмишљеним зарад “реформе српског језика и писма” и супротстављеним жељи Србске православне цркве да “чувањем старог језика Светог Саве… сачува језичку разлику између православних и римокатоличких Словена”, већ и с улогом “корисног идиота”, коју је за ту прилику доделио Вуку.

Скромно признајући да није он, већ “наш књижевни горостас Меша Селимовић (1910-1982)”, у књизи “За и против Вука”, 1967. године, први указао “да Вукова реформа српског језика и писма… није ишла тако глатко како се то у уџбеницима и сличним публикацијама приказивало”, Драган ће томе узгредно додати да је Меша наређао “читав низ личности које су директно опонирале Вуку препознавши ‘латинску превару’ и покушале да упозоре да иза народњачке Вукове реформе стоји опака ватиканско-бечка прозелитска намера која има двоструки циљ – преверавање… православних Срба и, посредно, цепање свих веза и одвајање Срба од православне Русије”.

Нека буде и тако, чак и уз признање да “народњачка Вукова реформа” није била у интересу народа, али је штета што нам поменути “читав низ личности” остаде непознат и овога пута. И овога пута, наравно, јер у школи не чусмо за њих, Мешина књига скоро да је и заборављена, библиотеке као да су потиснуте у заборав, а Драгану се учинило да имена не треба помињати, можда због оне латинске изреке да су имена омражена.

Добро, да се и ми не замајавамо питањем ко све беше у том “читавом низу”, али зато, баш као да то има везе са језичком реформом, Драган нам великодушно нуди “реформацију” да је “велики Вук Ст. Караџић имао читаву лоповску мрежу ‘сарадника’ који су му доносили драгоцене (или тачније бесцене) старе украдене рукописне манастирске књиге непроцењиве вредности, које је он затим одкупљивао од њих за ситне паре и… (пре)продао у вредности већој од данашњих два–два и по милиона евра”. Још само да нам рече, кад већ помиње данашње евре, како је већа штета што све те “старе украдене рукописне манастирске књиге непроцењиве вредности” осташе сачуване по европским библиотекама, од оне коју БроЗЛОви идеолози и извршиоци причинише паљењем непокрадених манастирских и црквених библиотека по Србској Земљи.

Биће, ипак, да су “лоповска мрежа” и украдене књиге уведене у причу не би ли се читаоцу понудила тврдња да је Вукова реформа “поништила и прекинула континуитет српске књижевности средњег века, па је тиме обрисано неких седам столећа историје српске књижевности, а српски народ сведен на неписмену сељачку масу”.

То и тако – тек да се нешто каже јер у истом пасусу и уз наведени “прекинути континуитет”, стоји “мисао” да је Вукова “победа” увела “српски народни језик… као књижевни… укидајући истовремено славеносербски језик” којим као “објективно говорећи ‘буџеним’ језиком српске интелектуалне и књижевне елите с краја 18. и почетка 19. столећа… већ око 1870, нико није говорио ни писао”.

Запису о неговорењу и неписању славеносрбским језиком, у истом пасусу названим “вештачким”, следи “откриће” да је “Вукова победа у реформи српског језика, правописа и писма заправо двострука победа геополитике царске Виене на подручју језика”, да се “увођењем ‘грубог и себарски недоумевајућег језика’, како је говорио учени… Лукијан Мушицки (1777-1837), статус српског национа срозава, јер се приказује као сељачки народ без историје, културе и старе књижевности”, те да “Вукова реформа за рачун КундК монархије укида… језичке, културне и све друге везе православних Срба (’малих Руса’) са њиховим заштитницима, правим и великим православним Русима”.

Речено је да су наведене медитације Драгана Млађеновића објављене на “Сајту за подршку (језичком) јединству православних Словена”, познатијем као “Наука и култура”, а само се може претпоставити да су проистекле из тамо раније смештене замерке светог Јована Кронштатског (у свету Ивана И. Сергијева, 1829-1908) што “људи… неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве, а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе” или, можда, уверења непотписаног аутора да су се Срби нашли “у језичком расколу” јер су одступили “од црквенословенског, Богослужбеног језика Светог Предања” (https://naukaikultura.com/u-jezickom-raskolu-odstupanje-od-crkvenoslovenskog-bogosluzbenog/).

Небитно је што је текст на датом линку преузет са портала “Борба за веру” (11. септембра 2024), али би његова садржина морала забринути све који србски зборе и творе – не због приговора светом Јустину Ћелијском (у свету Благоју Поповићу, 1894-1979) што је као млад јерођакон, 1922. године, “први превео Божанствену литургију Светог Јована Златоустог са Црквенословенског (и грчког) на ‘српски’ језик, већ због тога што је србски језик обезвређен стављањем између знакова за “наводњавање”!

Да се тако написана реч не би схватила као правописна грешка, макар се у истом тексту појављивала дванаест (12) пута, њена “исправност” потврђена је исказом да “преломисмо да обновимо болну тему коришћења тзв. српског језика – Вуковице” и питањем “зашто је било потребно сводити виши језички облик (црквенословенски) на нижи, тзв. српски?”.

Уколико такво језичко “знање” није одраз антисрбизма, односно мржње према свему што је србско, било оно борбено-верско или научно-културно, оно је, најблаже речено, засновано на незнању да се Словени први пут помињу 491. године а да су Срби, макар то било по сазнању француског слависте Сипријана Робера1807-1857), били почетни народ-мајка, а њихов језик, србски, језик-мајка.

Кад је већ тако, користило би да се званични језикословци у Срба (са њима и њихови послушници) окане обезвређивања Вукове реформе и бесмислених тврдњи да је она, Вукова језичка реформа, србској књижевности наметнула “свињарски и говедарски језик”, да у књижев­ности “треба употреб­љавати језик учене класе, ‘изображени’ српски језик”, те да су увођењем србске народне лексике у србски књижевни језик, Срби изгубили “култур­ноисторијску везу са целом једном епохом у развоју” сопствене духовности.

Баш као да су народне приповетке, народне песме епске и лирске, пословице и загонетке настајале и ширене на славеносербском или црквенословенском језику, откуд их је неписмени србски свет преотео, свињарски и говедарски препричао и препевао и тиме пригушио сопствену духовност.

Па ће се, како Вуку не би била приписана генијалност јер је пете године по доласку у Беч објављен његов “Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма”, домишљати како то није урадио он, Вук, него Копитар. Бесмислица, наравно, јер би и они који су “против Вука”, морали признати да је о србским крајевима, србском народу, народним србским обичајима и веровањима, народним умотворинама, друштвеним односима, политичким и националним приликама, школама и просвети, биљкама и животињама, свему ономе што је у “Рјечнику” написано и истолковано – могао писати једино бистроуми Србин из народа. Ако и није знао латински а немачки не баш као матерњи, морао је преводиоцима потанко објашњавати шта значи која од србских речи садржана у “Рјечнику”.

Но, да се не би ширила прича, све оне који су “против Вука” ваљало би подсетити да би корисније било бавити се онима који делују против србскога народа.

На пример:

“Речник српскохрватског књижевног и народног језика”, у наводно србској академији наука започет пре шездесет и више година, још увек је недовршен – чак и неисправљен у наслову да би био србски! – јер се небројени зналци у виду професора, академика, доцената, сарадника, научника, информатичара, њихових председника, саветника… понашају по оној народној изреци да, “где је много бабица, и деца су килава”.

Нико се од поменутих “небројених”, претходних деценија није досетио да осмисли начин на који сачувати србски језик од крађе и његовог преименовања, у виду кривичног дела, у хрватски, босански, бошњачки, црногорски… Зато се и могло десити да, кад је, рецимо, Дејтонски споразум пот­писан на ‘босанском’, ‘хрватском’ и србском је­зику, нико од њих не приупитне оне који су споразум намет­нули да ли су то учинили на енглеском, аме­ричком, аустралијском или на некаквом деветом језику – за ко­ји свет још није чуо.

Исти ти “небројени” руже деловање неких удружења за заштиту ћи­риличкога писма само због тога што, у времену кад је ћирилица “ре­дак звер” међу Србима, не при­знају да је и латиница србско писмо. То су исти они “небројени” који знају, али за то не маре, да је неки важни Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са так­вом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књи­жице, новине и друге миса­оне радње србских аутора штампане латини­цом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Ме­ђу­народном информационом систему за култур­ни и научни раз­вој чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене годи­не у светским библиотечким каталозима укинута одредница “срп­ски језик – латиница” и од тада се све што је икад њоме штам­пано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латини­цом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је “хрватски језик”, четрнаест година касније, дочекао “ме­ђу­на­родно признање” тако што су “измјеном постојећих тро­словних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака src Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatianCyrillic) ко­је су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), при­хваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примје­њивати од 1. рујна 2008., док се ознаке srv и scc у постојећим за­писима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз при­станак Народне библиотеке у Бе­ограду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Ср­бије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.”

“Хрватски језички кумови” налазе се, дакле, у антисрбским институцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с пот­писом извесног њенога тадашњег управника Сретена Угричића (1961), на порталу издавачког предузећа “Лагуна” представљенога као “писац, филозоф, концептуални уметник, астроном, терориста” (https://www.laguna.rs/а585_autor_sreten_ugricic_laguna.hrml), који ће остати најпознатији по томе што је по­чет­ком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Ре­публика Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Срби­је, органу без икакве везе са србским језиком и србском кул­туром, али зато “ду­шебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спе­ци­фикације, смернице или карактери­сти­ке које се могу кори­стити како би се осигурало да мате­ријални производи”, столови, чивилуци, димензије пољопривредних алатки и разних других ве-це шоља “одговарају својој сврси”.

Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за српски језик у оквиру Академије наука, наводно србске, и њеног Одбора за стандардизацију, доносе најсрамот­није одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића (небитно је како би оне по­ступиле да је такав потпис од њих тражен!), исто као што се не зна због чега многи “научни” Срби своје радове објављују латинич­ним писмом. Није, ваљда, кривица до Вука што је, 2024. године, највећи број књига кандидованих за Нинову награду штампан латиницом.

Мада је, рекосмо, србском језику остављена ћирилица, ње у србском народу скоро да и нема – толико је нема да се некоме странцу који дође у Србију лако може учинити да се обрео у некој Енглеској или каквој англофонској земљи. Ако су се без­бројни Срби лако “навукли” на латиницу, најчешће енглеску, учињено је то и благодарећи потпуној незаинтересованости званичних јези­ко­словаца у Србији, оних који бригу о србском је­зику виде искљу­чиво у “обрачуну” са Вуковом реформом ко­јом је избрисан и за­борављен лексички слој славеносрпског језика. Могло се тако што десити јер се званични језикословци у Зем­љи Србији нису понашали, нити се данас понашају по рецеп­ту који је њихова госпођа Рајна препоручила полазницима изве­сне “Бли­цове” Школе новинарства:

“Пристојност, савест и част, па онда храброст. То је пра­ви­лан редослед… Добар новинар, пре свега, мора бити пристојан човек. Мора имати савест, мора бити васпитан и ча­стан човек, мора има­т­и границу у спремности да подигне читаност медија у коме ради”.

Добро, можда је она мало и погрешила у редоследу, на прво место требало је да стави храброст.

Не само за новинаре, већ и за оне који се баве друштвеним на­укама, нарочито језиком и историјом.

“Страх човјеку образ каља често”.

Мада није лоше имати на уму запис др Луке Јоксимовића (1956), књижевника и философа, да у Вуковој намери “да Хрвате и Словенце преко језика посрби, али се десило сасвим супротно – Хрвати су пригрлили наш језик, па присвојише скроз називајући га хрватским, нема Вукове кривице, нити у то треба трпати Ватикан, Беч и Копитара, све је ‘искривљено’ у вре­менима после Вука – (не)деловањем научних институција и поје­динаца, ‘усклађеним’ са потребама и намерама владарских структура”.

Илија Петровић / Васељенска