Душан Жугић: БЕЛИ ДИМ СА КАПИТОЛ ХИЛА

И десило се! Републиканци, у овој генерацији до сада невиђеној предизборној еуфорији и председничкој кампањи, на крају однели су све! Након четири суђења, две осућујуће пресуде, више покушаја забране кандидовања, медијског линча, једног атентата и још једног у покушају, Доналд Трамп је тријумфовао над чак два кандидата демократа, (у финалу над Камалом Харис), мејнстрим медијима и инсталираним неолибералним системом као мало ко у америчкој историји до сада.

Све, али баш све су демократе покушале да спрече политички цунами који их је просто одувао у изборним данима, што је завршено и коначним проглашењем републиканске већине у заступничком конресу.

Републиканци су славили, а и Срби су ликовали; И заиста, по истраживањима, једина земља у Европи која је фаворизовала Трампа и републиканце на изборима у САД била је управо Србија, за читаоце овог текста мислим да није потребно наводити зашто.

Али, шта сад?

За почетак ваља сагледати сразмере промене која је на помолу и њених импликација на светској геополитичкој сцени и оно што нама у Србији тиме следи. Јер, то што је деветог новембра 1989 за Европу и свет, пре свега ван колективног Запада био пад берлинског зида, то би шести новембар 2024 могао да буде управо то исто, али – за колективни Запад. Осврнимо се за почетак мало иза себе: Преко три деценије бесомучних јуриша неолибералне идеологије владавине корпоративног капитала на светска тржишта под заставом на којој је писало „Крај историје“, био је пропраћен бестијалним гажењем међународног права, батинањем и бомбардовањем мањих и слабих, стезањем обруча око Русије и у другој фази покушајем отимања природних ресурса за себе и оне који су стајали иза агенде Новог светског поретка (Сетимо се само покушаја да се у међународној јавности наметне став да су амазонске шуме, Арктик и Сибир јавно добро целог света којим не би смела да управља само једна држава).

Е, тај систем управо је доживео свој коначни фијаско. Њему су, додуше, претходиле скоро две деценије саплитања; Први пут пуцањем дот.ком балона, (што је релативно лако залечено); Друго „пуцање“, овога пута банкарско- некретнинског сектора, средином прве деценије двехиљадитих (чувена СЕКА), санирано је кредитима (непостојећи новац, позајмњен из будућности), да би током контраверзне пандемије Ковида тај новац за „смирење тензија“ био неконтролисано штампан без покрића (урушавањем сопствених монетарних система). И док је „светска валута“, долар, јачањем веза између земаља које су и биле крајњи циљ овог конквистадорског подухвата губила свој примат и ослонац, нервоза је постајала све јача. Био је потребан рат. Прави, велики рат у Европи да се „прокрве финансије“ стварним новцем од продаје оружја, као у стара добра времена великих ратова у којима су САД управо на тај начин и изградиле себе као светку силу. И би рат. У Украјини, Русији пред вратима, словени на словене, а зарад интереса посрнулог колективног Запада.

Филозофска наука каже да када једно друштво изгуби своју идеју око које је створено и зађе у своју декаденцију да је такво друштво осуђено на пропаст. Западњацима није први пут у историји да би им се то десило; Доминантна покретачка идеја колективног Запада већ дуго, ако не и увек била је – похлепа. Раније, излаз из криза била су колонијална освајања, ратови и напослетку повећање унутрашње потрошње. У квалитативном делу за ово последње, као последица технолоше револуције, (која овог пута изостаје), јер последња, информатичка, десила се још у прошлом веку, исцрпљена је, а очекивана нова, на пољу медицине (еликсир вечне младости) није се десила, односно бар не на начин који би поново покренуо свет. Ера брендова је завршена; корупција и бирократија су убиле систем, а некада технолошки недостижан запад (знање) постао је тек тржиште за оне који су га у технологији сустигли и престигли. На „домаћој сцени“ колективног Запада, хладноратовска ера демократије (права и слобода), завршила је терором мањина (сваке врсте), зеленој агенди без економског основа, родним и осталим воке тортурама и тиме учинила од целе западне хемисвере безидејно, готово оболело друштво, огрезло у конзумеризму, преједено задовољствима од којих му је сваким наредним залогајем отрова која их хране само све горе. И зато је онда рат био једно сигурно решење владајућих структура запада за излаз из сопствене кризе. Само, овога пута, (уосталом, као и сваки пут када се на Русију крене) намерили су се на погрешног.

Поучени искуством деведесетих кроз које је прошао Балкан, дакле Србија или још боље, српски народ, имали су Руси довољно времена да се у сваком смислу спреме за оно што им долази. Историја учи да рат углавном не можеш да избегнеш, али знати када га започети прави разлику између победника и оних других. И би тај рат, а и завршиће се ускоро. Потписом Путина и Трампа. Нико други ни у ЕУ ни у Екрајини више нема ништа са тим.

Америка из хладноратовског доба, за оне који су одрасли с очима ка западу поготово, могла би да се врати на светску сцену управо са новом администрацијом Доналда Трампа. Јер, то више није човек „са мисијом“, који је готово самостално, освојио мандат победивши бедну креатуру Хилари Клинтон; То је сада цео покрет, окупљен око идеје Америке каква је некада, у својим најбољим годинама двадесетог века била, подржан неким од најбогатијих и најмоћнијих људи света и широко прихваћен од свих који су са неверицом протеклих две деценије гледали у шта им се друштво, али и држава претвара. Јер, Америка није демократија – Америка је република! То Американци нису заборавили. Републиканци су дошли да остану. Неолиберални пост демократски, тоталитарни систем подметнутих вредности биће у наредном периоду систематски демонтиран, а Европи (ЕУ) биће пружена прилика да, уместо досадашњег вазалног, којим су били задовољни одрицањем од одговорности за сопствену безбедност, изабере партнерски однос који јој Трамп нуди, или да имлодира на начин на који је то данас готово немогуће предвидети.

Србија и српски народ, као земља која је много претрпала од одлазеће глобалистичке клике, морала би, а судећи по реакцијама наше јавности и једног дела политичара то и јесте, да препозна важност „пада западног берлинског зида“ и да се према том догађају у својој политици мудро одреди шта нам је чинити у годинама и деценији која је пред нама, по свему судећи пресудним за цео век у коме смо се у својим животима затекли. Србији и српском народу је пре свега потребна саборност и јасан, (не неопходно и јавно прокламован) национални циљ за век у коме смо. Основу за то изнела је прошле године Народна Странка у свом „Прогласу о српском питању у 21. веку“, вероватно најважнијем политичком документу на ту тему пласираном у јавност до сада, и са отвореним позивом да се у његовој разради и даљем развоју „плана за српски век“ укључе сви релевантни политички и други чиниоци на страни патриотских снага, били они у власти или у опозицији. На унутрашњем плану, у најкраћем периоду сваки дисконтинуитет, поготово изнет недемократским путем, а како то заговарају грађанистичке политичке странке, удубно седећи у скупштинским фотељама, био би погубан за наш народ и државу на исти начин на који је било и непрепознавање историјског тренутка падом „источног берлинског зида“ 1989. године и увело нас у деценије стагнацације и сукоба, у једном тренутку и војног са целокупном силом наридућег униполарног света.

Да ли Србија може да очекује од Америке да ће да нам сутра врати Косово, или да зелено светло за припајање Републике Српске Србији? Свакако да не, али оно што можемо да очекујемо је да ће притисак да их се одрекнемо бити мањи и самим тим отворити нам простор за даље јачање наших позиција у међународној сфери и у повољном тренутку оно што нам се данас чини као утопијски сан биће нам итекако достижно. На свом унутрашњем плану, Србија ће бити у прилици да се очисти од малигних утицаја и роварења различитих (и бројних) НВО агенди оног умирућег Запада чије време истиче како се инаогурација нове америчке администрације примиче, али и да поради на консолидацији друштва према оним вредностима на којима је као држава и настала, ако за то буде воље код оних који тренутно државу Србију воде.

То би морало да укључи шири концензус, пре свега политичких, али и других чинилаца патриотског одређења (не неопходно и предзнака) и широку реформу институција, пре свега њиховог владања и деловања зарад општег друштвеног бољитка. Овде је пре свега реч о оздрављењу нације и усмерењу ка себи, неговањем идентитетски важних грана образовања, културе, (али и културе живота), као и предузетничког духа и економског патриотизма у сфери економије, јачањем институција државе и поверења у њих правилним кадрирањем и транспарентним извештавањем о учињеном. Уосталом, то је оно што чека и Америку, али и целокупни колективни Запад. Корупција и нетранспарентност, неетичко пословање и стављање државе и друштва у други план, елитизација и фаворизовање подобних – све су то тековине токсичног неолибералног капитализма, који је на крају крајева и убио демократију зарад профита у сопственој кући. Дуго се мучио двадесет и први век да отпочне, и свету и Србији, али сада када је коначно одлучио да се роди ми морамо одлучно да уђемо у њега и као друштво, држава и народ да препознамо своје шансе и учинимо тај век за нас – српским.

Душан М. Жугић, члан председништва Народне странке / Васељенска