НЕ СМЕЈУ СЕ ОПРОСТИТИ КАЗНЕ (НИ) ЗА УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ

Поводом у(с)покојења великог Човека, Родољуба, лингвисте и историчара проф. др Драгољуба Петровића*

Пуне 23 године првоосновано у народу Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (Нови Сад, 2001) непрекидно се борило за спас српског националног писма и објавило је више од 20 обимних књига с доказима о прогону ћирилице у трајању од хиљаду година, с посебним резултатима у затирању српског националног писма у 20. и 21. веку. и готово у свакој књизи смо мериторно објашњавали како се једино може (са)чувати (и) српско писмо, као и зашто је то немогуће (у)чинити с данашњим решењем питања писма у српском правопису и у постојећим (неуставним) законима. У готово свим тим књигама главни је мото био да се објасни српским лингвистима, пре свега, али и другим стручњацима и националним радницима да се српско славно и хваљено као савршено ћириличко писмо може вратити у живот и сачувати за будућност само на тај начин што ће српска лингвистика нормирати српски језик у ћириличком једноазбучју уз објашњење у српском правопису оваквом или сличном реченицом: “Српски језик се пише српским ћириличким писмом у коначном важећем (актуелном) вуковом саставу из његове реформе српског језика и ћирилице из 19. века” Таква би реченица била у складу с важећим Уставом (2006) и општом праксом свуда изван Србије.

Уз све предочаване вредности Вуковог дела у реформи српског језика и писма на основи народних говора Срба, Вукове и Даничићеве “брљотине” с Бечом у њиховом приватном Књижевном договору с неким Хрватима у вези с тада новим хрватским писмом нису наша тема овога тренутка и не би морале данас бити кључне за коначну, планирану дуго од непријатеља Срба, пропаст српске азбуке, чему се данас још не опиремо, као лингвистика и држава, на прави, успешан начин.

ВИШЕВЕКОВНИ СУРОВИ ПРОГОНИ ЋИРИЛИЦЕ, ПОСЕБНО СРПСКЕ

Српско (ћириличко) писмо, које је и од страних истраживача оцењено као најлепше, најпрактичније, најједноставније и најлековитије заа очи и душу, историјски је потврђено, записано и доказано, прогоњено готово од свог настанка и у више векова је забрањивано у окупацијама Срба и Србије посебно. Нарочито у време комуниста српска ћирилица је била, тобоже, проглашена по Новосадском договору (1954) званично “равноправном” с латиницом (Гајевим, хрватским саставом латинице), али је од власти и политике деценијама чињена планска фаворизација те латинице, што је неминовно довело до сталне све веће превласти хрватске гајице, која се данас у Србији (махинално, сада и по навици и нашој општој нехајности, уз неодговарајући – лош правопис и законе, противуставне у односу на став први члана 10. устава Србије, заступљеност српске ћирилице у односу на хрватску латиницу у језику Срба – уз сву истиниту прилично силну борбу за ћирилицу у народним удружењима, посебно у првоснованој “Ћирилици” (2001) и, потом, У “Српској азбуци” (2010) и другим млађим удружењима, па и уз лингвистичку вербалну борбу у институцијама за српски језик и у Вучићевој власти, најзад, постотак српске азбуке просечно живи једва десетак одсто у јавности. све друго, у неким областима посебно, прекрила је хрватска абецеда у Србији – чак 90 одсто простора.

Наставак таквог стања српске славне и савршене азбуке и даље практично омогућују, још важећи, правопис српскога језика Матице српске (1993-2010. и данас иновиран и мењан последњи пут 2010. године у организацији Одбора за стандардизацију српског језика) и оба закона државе Србије (један из 1991. а други из 2021) који се тичу обавезивања и омогућавања писања српскога језика на два писма, свеједно што то Устав Србије не дозвољава, али два закона су оба несагласна с Уставом у ставу првом Члана 10. Устава Србије који се односи директно и експлицитно на српски језик и његово писмо, а који гласи:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, што је стални шаблон решења питања писма свакога језика у Европи и престижном свету. том практичном шаблону у коме сваки језик има своје писмо у стопостотној суверености, супротставили су се у језичким институцијама само српски лингвисти који су једини – како видесмо и противуставно – у српски правопис увели, уз српско национално писмо у трајању дужем од хиљаду година, и хрватско национално латиничко писмо гајицу или гајевицу у статусу параписма, које је још у комунистичкој Југославији плански било доведено до већинског писма, што је недопустиво и изузетно штетно по српску културу, нацију и српски општи идентитет.

Стога би ваљало свима да је јасно да су сви они који данас вербално, а поготово стручно у српском правопису и у неуставним законима омогућују да се и даље спроводи у пракси и после разбијања српскохрватског језика и Југославије спроводи у јавности многодеценијска политика и идеологија која је смишљено прогонила српску ћирилицу ради олакшане асимилације и(ли) деобе Срба и њиховог међусобног сукобљавања – морали би бити кажњени – не зато да би се неко тек тако прогонио – него зато да би се зауставио наставак прогона – замене српског писма увођењем и задржавањем само у њему туђег писма – параписма (исто као што се на Косову и у Метохији држи и развија паравојска од које многи људи страдавају већ дуго) како би се, најзад, остварио план и поступак аустроугарског окупатора Срба и Србије и власти у НДХ-у (1941-1945) који су донели строгу Законску одредбу о забрани ћирилице (1941) коју су, како је то објаснио недавно чувени професор српског језика, ових дана преминули, проф. др Драгољуб Петровић, најпрактичније – убијањем људи највише у Јасеновцу, којима је, пре свега, ћирилица била национално писмо све до смрти, тј. до успостављања те милионски геноцидне државе за Србе (НДХ). Ту геноцидну власт сменила је комунистичка владавина Јосипа Броза који је био доживотни владар и настављач политике затирања ћирилице, само на “демократски начин”, тако што није било званичног закона о забрани ћирилице, него је проглашена “равноправност латинице и ћирилице” тако што је свим средствима ћирилица замењивана латиницом, најпре укидањем производње машина за куцање с ћириличким тастатурама, а онда би се политичким притисцима наметала само хрватска латиница и у језику Срба. Сваки покушај Срба тада да приговарају и да се супротстављају замењивању српске азбуке, одмах би били проглашавани “српским националистима”, а то је обавезно значило – српским шовинистима којима се није дозвољавало да постоје и, тако, кваре “братство-јединство” с Хрватима. онда када је Србија, без своје воље, постала поново посебна држава, без своје воље са српским уместо српскохрватским језиком1, српски лингвисти су предводили у доношењу таквих решења питања писма српског језика у коме се није ништа мењало у вези с писмом ни у српској струци (лингвистици, србистици) ни у власти у продужавању практичног настављања већ успостављене владавине туђег (хрватског) писма у Србији и кад формално више није могло бити српскохрватског[1] језика.

Дакле, сада живимо у данима када се нисмо још излечили, ако је икада и могуће да се сасвим излечимо, од страшне трагедије у којој је пала једна надстрешница зато што о њој, као архитектонској противтежној егзибицији ради нечијег истицања жеље за нечијим дивљењем, још од њеног првог пројекта — скаламерија која је, без прописног одржавања, контролисања и одговарајуће реконструкције, морала пасти кад-тад. и пала је и убила одмах на лицу места 14-оро људи, а 15. жртва је преминула у току кратког лечења јер је била смртно рањена, а две особе су и даље у великој животној неизвесности. Да погине макар и једно људско лице само зато што је неко урадио превише ризичан пројекат, а неко тај пројекат одобрио, извео га и није га одржавао по прописима – премного је. То није само 15 жртава јавашлука код нас него је и толико болом уништених њихових породица и свих нас у Србији који имамо осећај нормалне људске емпатије према недужним убијеним људима.

Ако смо нормални људи и држава Србија, то не би никако могло да прође с налажењем и кажњавањем само једног “жртвеног јагњета” оставком на своју функцију иако није директни кривац, а да се сви прави кривци извуку. Било би то превише неправедно и опасно највише због тога што би се јавашлук и неодговорност наставили и било би нових убијања недужних људи и њихових породица вечним непреболом.

ПРЕДАЈОМ СВОЈИХ (СРПСКИХ) КЊИГА НА ТУЂЕМ ХРВАТСКОМ ПИСМУ ХРВАТСКОЈ КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ ЈЕ – ЗЛОЧИН

Исто тако, убити 90 одсто српске националне ћирилице у језику Срба до данас и тако предавати своја књижевна и научна дела на туђем, хрватском писму хрватској националној баштини само зато што српска лингвистика прави своје “стручне егзибиције” у двоазбучју само у српском језику и правити тобожњи “закон за спасавање ћирилице”, као што је актуелни Закон о заштити, очувању и употреби српског језика и ћириличког писма из 2021. године у коме противуставно немају сви грађани иста права и исте обавезе у вези са српским ћириличким писмом – злочин је против српског писма, против Срба и српског народа, против опште праксе у решењу питања писма у целој Европи и престижном свету – превише је велики злочин учињен зато што су српски лингвисти и српски законописци и законодавци сачинили “егзибициони” српски правопис и “егзибициони” српски закон.

То не сме да прође без казне не зато што је неко љубитељ казни и кажњавања, него зато што ће се наставити на тај начин убијање и овог бедног остатка десетопроцентног српског националног писма у Србији. а то се из мноштва разлога не сме дозволити, па ни због тога што Срби не смеју у писму, својим неуставним решењима, утицати да се мирно настави оно што су желели српски окупатори и мучитељи.

ПОРАЗАН РЕЗУЛТАТ ЗА ЋИРИЛИЦУ СЕ МОГАО ОЧЕКИВАТИ И ЛАКО ПРЕДВИДЕТИ

С обзиром на стварно стање с ћирилицом у српском језику данас, људи који стварно трезвено о ћирилици и стручно размишљају знају да друкчији резултат у односу хрватске латинице и српске ћирилице (90 одсто хрватског латиничког писма у српском језику, а 10 одсто српског ћириличког писма у Србији) није се могао очекивати и он се не може поправити све док постоје актуелно правописно решење питања писма, овакав актуелни нормативни (учевни, књижевни) српски језик и док су само српски закони о употреби језика и писма подведени под зависност од тога, на пример, да обавезност коришћења ћирилице није иста обавеза свих грађана, него та обавеза зависи (и) од тога какво је власништво форме (да ли је државна, јавна, приватна и сл. као да није један устав за све њих (и) у вези с језиком и писмом).

НЕВЕРОВАТНО И НЕМОГУЋЕ ЗА ЦЕО ОСТАТАК СВЕТА ИЗВАН СРБИЈЕ!

Дакле, све док је Србија једина држава с матичним (српским) језиком и лингвистиком у којој једино матични језик постоји нормиран у школи и изван школе у шизофренији (двоазбучје: матично, национално српско писмо и алтернативно туђе писмо), а то противуставно државни закони дозвољавају и регулишу параграфима, и док се обавеза писања српског језика ћирилицом не односи на све грађане, него само матично (српско) писмо у Србији зависи од власништва фирме – што је светски преседан (изузетак) у односу на све друге државе и општу светску праксу у свему, па и у лингвистици – српска ћирилица неће моћи у јавности да се празним молбама и лажним националним подстицањем и лажним моралисањем и лажним родољубљем само на речима врати у живот и (са)чува него ни да је подигне на који виши проценат од десетак одсто, колико је сада има по свим постојећим мериторни истраживањима и проценама на основу истраживања. А у Уставу јасно пише да је она неодвојива, тј. саставни је део српског језика, баш као што је и свако друго писмо саставни део сваког другог језика, што значи да је код свих других своје писмо стопостотно у писању свог језика, а само код Срба у Србији она живи данас у свега десетак процената. и све је више области употребе српског језика у коме нема ни један једини проценат ћирилице, јер је плански све преплавило туђе национално писмо.

Својеврсна шизофренија од два писма (по проф. в. ђорђевићу, али и многима другима) у језику само Срба, што је гајено од власти у пракси све време трајања Југославије, није могло да донесе промену на боље ни у вези са српским језиком, а посебно не у вези са српским писмом, јер се нормативни и језички и законски статус ћирилице, без обзира на исправну уставну одредбу из 2006. године, ни у чему није мењао, осим у неким празним државним и лингвистичким вербалним залагањем за њу и код лингвиста и код политичара на власти.

НАРОДУ СЕ ПРЕПУШТА ДА СЕ У ПРОТИВУСТАВНОЈ АНТИЋИРИЛИЧКОЈ АНАРХИЈИ СПАСАВА АЗБУЧКЕ НЕОДРЖИВЕ ШИЗОФРЕНИЈЕ

Било је српских лингвиста који се се недавно (пре неколико година), на неки начин, помало ишчуђавали зашто српски народ у већем броју сâм не схвата лингвисте који лепим речима и стилским лепотама објашњавају зашто је важно да српски народ чува своје писмо и зашто је важно да то све више чине. српски лингвисти као да нису данас довољно схватили зашто је српски народ напуштао своје писмо и све чешће прелазио у личној употреби и уопште на тзв. алтернативно, “наше друго писмо” које је дуго у Југославији буквално плански форсирано, али се то понекад чинило и на “фине” начине – како смо “ми привилеговани” у свету, јер једини можемо свој језик да пишемо и једним и другим писмом, док су они заинтересованији за напуштање ћирилице међу Србима подстицали то и тиме што су објашњавали да је “латиница интернационално” и “светско писмо”, а ћирилица, ето, може да буде, али је оно “српско локално писмо”, “ужег значаја од латинице”. и пошто је смишљено и плански ћирилица напуштана у ширим областима употребе “српскохрватског језика”, сматрало се нормалним да преовлађује хрватско латиничко писмо јер оно припада том “роду међународног писма” и да је то хрватско писмо “богомдано Србима да и они буду с Хрватима преко њиховог писма” – “међународна абецедна сила”.

Један, нажалост данас почивши лингвиста, вишегодишњи ранији председник Одбора за стандардизацију српског језика говорио је да је “латиница победила”, да је она још само нека “егзотика”, да је “режимско писмо” и да ће Срби поново постати “једноазбучан народ, али не више у ћирилици него у латиници”. Он није био сагласан с истином да је гајица хрватско национално писмо. Актуелни председник тога Одбора С. Танасић 2021. године је после дуго година с највишег места у лингвистици поновио истину да “латиница није српско писмо и не треба да је буде у службеној употреби српског језика”. Нажалост, изгледа да ту Танасићеву сушту истину још нису подржали сви лингвисти у Одбору.

И шта је онда друго могао сироти и успешно обмањивани смишљено српски (на)мучен на свакојаке начине народ у вези са својим писмом кад су га “школовани” тако учили? Своју немогућност да стално, свакодневно живи с азбучком шизофренијом у двојству и сукобу са собом, све већи број Срба прихватао је и у личној употреби то хрватско писмо кад су га већ, ето, на дар, без приговора, добијали од “братског хрватског народа” у оквиру “јединственог српскохрватског језика”. Поготово што су неки српски лингвисти и филолози објашњавали да хрватска латиница је, у с ствари, “српска латиница”, а један филолог јее чак деценијама убеђивао Србе да је баш Вук Караџић, а не Гај саставио ту унеколико фаличну латиницу. Њему чак није помогло да схвати своју глупост и антићириличност ни то што је Вук за живота оставио запис да је творац те хрватске латинице Људевит Гај, што је једна од највећих лажи уопште у српској лингвистици и филологији. Српски народ је, тако, неизбежно наседао и веровао својим “научницима”. Природно је што јее тако и зато српски народ обмањиван и у својој неукости наседао је на објашњења у школству да је “свеједно којим писмом пишемо свој језик”, а ако је већ “свеједно” пређимо на ово које више држе и воле “браћа Хрвати” с којима већ “имамо исти језик”.

И СРПСКО ШКОЛСТВО ЈЕ ШИРИЛО СРБИМА (И) У СРБИЈИ ТУЂЕ ПИСМО

Тако су Срби у свом школству обмањивани да су два писма “српска привилегија и вредност у свету”, а с “Хрватима и с њиховим писмом као нашим” ми смо сви у Југославији “срећни и задовољни посебно због два писма” били. тако је фаворизација хрватске латинице Србима тумачена као срећна посебност и да “нема везе што је све више латинице, а мање ћирилице” јер је то све “наше”.

То се, у пракси, углавном наставило и у “независној Србији”, нарочито деловањем “Југословена” и “другосрбијанаца” после разбијања југославије, па су и српски правопис, уместо ранијег српскохрватског, и српски закони задржали нашу посебност у два писма.
Томе није успела да се супротстави нормална српскост иако је срећна околност била што смо имали у време оснивања и првих пет година рада “Ћирилице”, Коштуничину владу, лингвисту Б. Брборића и министра културе Д. Којадиновића – који су се, у тешко време ДОС-а, одлично снашли и успели да у новом Уставу 2006. буде добра цементирана нераздвојивост српског језика и ћириличког писма у одредби става првог Члана 10. Устава Србије: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.”

Дакле, један језик – једно писмо и за Србе у њиховом језику, како јее то и код свих других народа. Тако је и у издвојеном “хрватском језику” и у свим другим језицима у Европи и престижном свету. Многи су тада мислили да је стигло отрежњење и коначан нестанак заблуде о ћирилици јер је српски језик у везаности за једно писмо, као и у свим другим језицима у Европи и свету, нестала српска обмањивчка двоазбучка шизофренија.

АЛИ, АЛИ, ПО СТО ПУТА АЛИ…

Али, Срби и њихова сирота стално угрожавана држава нису били довољно раскрстили с комунизмом у коме устав значи оно што политичари хоће и одлуче да значи, тј. да оно што пише у уставу – не мора да буде у пракси. У спровођењу тог новог устава сва српска интелигенција и већина српских лингвиста и властодржаца Устав Србије је, па и одредбу о српском језику и писму, изричито, схватила да тај став први о природној нераздвојивости српског језика и писма ћирилице – може да буде, али не мора обавезно да у пракси значи. (Ко је шишао Устав у Југославији, а, богами, и после Југославије!? Ко данас шиша међународно право Срба на свој најсрпскији део – Косово и Метохију?)

Прво је власт у Србији задржала стари, непотпуно усаглашен с реченом уставном обавезом стари Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма из 1991. године, и то неусаглашен само у вези с писмом српског језика, а онда су лингвисти, по угледу на власт, иновирали 2010. Матичин Правопис српскога језика из 1993. године организовано преко Одбора за стандардизацију српског језика, чак су у њему цитирали Чан 10. Устава Србије у фусноти на 15. страни, али су на 17. страни оставили 2010. године неуставно двоазбучје само у српском језику, као да је Устав Алајбегова слама коју може да разноси и пали како се коме прохте. У том правопису је, тако, записао да су од српског језика нераздвојни и српски и хрватски алфабет којим је већ била масовно преплављена ћирилица хрватском латиницом у Србији.

Изабрани правописци су још били записали (и сада то још пише у важећем Правопису на 15. страни) да је “ћирилица била дуго запостављана, маргинализована и чак забрањивана”, али да она “још није егзистенцијално угрожена”, па није штетно за српску културу ако се и даље задрже оба писма” (што значи, наравно, и даље свакодневна само српска азбучна шизофренија, по споменутом В. Ђорђевићу) једино с пледирањем у правопису да иде редослед: “ћирилица па латиница”.

Дакле, лингвисти и правописци су формално чак цитирали Устав у вези с ћирилицом, али их није занимало ни да помисле да би Устав требало да важи за све, па и за посебно писмене лингвисте. Они су се осећали привилеговано и урадили су делимично у небитним стварима измењени правопис, а у суштини потпуно супротно ономе шта се Уставом одређује у вези с ћирилицом.

ЛИНГВИСТИ СУ ДАНАС УГЛАВНОМ ПРЕСТАЛИ ДА СЕ И МАКАР ВЕРБАЛНО “БОРЕ ЗА ЋИРИЛИЦУ”

Донедавно су се лингвисти, тобож, макар вербално “борили за ћирилицу и њено (о)чување”, само лепом речју, а нису спомињали да решење питања писма у најављеном новом српском правопису треба да ускладе с уставном обавезом, с општом праксом у свету и да тако својим не само вербалним ставом и високим моралисањем, него и практично, као што то раде сви други лингвисти у својим језицима, стварно спасу српски језик и његову нераздвојивост од ћириличког писма, како им је њихов дугогодишњи секретар у Одбору за стандардизацију српског језика Б. Брборић (у сарадњи с “Ћирилицом”), пред свој поштен судњи час, отворио пут у највишем правном и цивилизацијском документу – Уставу Србије.

Однедавно се (још незванично из језичких институција, него од појединаца лингвиста, пре свега М. Ковачевића) најављује повремено израда новог српског правописа. али се још не говори о томе хоће ли остати противуставно и шизофрено двоазбучко решење питања писма (своје писмо и туђе параписмо у алтернативној употреби, што је и довело до сада до убијања – замењивања 90 одсто ћирилице у језику Срба.

Међутим, одскора су српски лингвисти углавном престали да се, као раније макар и лажно (вербалистички) “боре за ћирилицу”. зашто и даље о угроженој ћирилици у Србији не говоре српски лингвисти ни у Одбору за стандардизацију српског језика, па нико не може знати, па ни њихов дојучерашњи члан Д. Петровић (који је, нажалост, 16. новембра 2024. напустио овај свет и отишао, надамо се, у неки много бољи и, лепши и праведнији свет није могао знати) све док они то одбијају да кажу сами. Могуће је да су они закључили да је питање српског писма решено овим законом од 15. септембра 2021. године у коме је неколико неуставних одредница на штету ћирилице. неки од лингвиста (нпр., споменути М. Ковачевић), као и ми у “Ћирилици” и “Српској азбуци” говоримо и пишемо да такав закон није ништа учинио корисно за понижено и убијено (замењено) 90 одсто српско писмо. Истина, тек преминули велики човек, родољуб, нормалан Србин и велики научник Драгољуб Петровић, као и споменута удружења објективно су истакли да у том закону нема ничег корисног за будућност српске ћирилице, док Ковачевић мисли да му је потребна само дорада.

ЗАКЉУЧАК:
У СРПСКОЈ ПРАВОПИСНОЈ И ЗАКОНСКОЈ СТВАРНОСТИ У ВЕЗИ С ПИСМОМ НЕШТО ЈЕ ЈОШ МНОГО БОЛЕСНО

Осим нас у “Ћирилици” и “Српској азбуци” који из народних удружења на то подсећамо већ дуже од 23 године, једино се познати лингвиста, од пре три дана почивши, проф. др Драгољуб Петровић – који је свом снагом све до 16. новембра 2024. објављивао мериторне врхунске лингвистичке налазе о затирању српскога језика и писма у много векова уназад и данас и мериторно је сведочио о старини и вредности српског језика и писма и једини се од познатих лингвиста усудио да Одбору за стандардизацију српског језика, чији је био члан, као и ми с предлозима из удружења “Ћирилица” (од 2001) и “Српска азбука” (од 2010), пре годину-две, предложио да се коначно у најављеном новом српском правопису истакне да се српски језик пише српским писмом, дакле, без настављања азбучке шизофреније која је поделила плански српски народ и готово сасвим убије српску ћирилицу.

Слепило у још важећем српском правопису још се може прочитати у запису на 15. страни: “српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена” и додаје се још болесније да “нема штете по српску културу” ако се и даље не уважава став први Члана 10. Устава Србије и ако се у правопису с двоазбучјем само задржи редослед: “ћирилица па латиница”, што је у пракси донело окупацију српског језика хрватском латиницом у 90 одсто данашњег коришћења српског језика.

Здравомислећи човек мора да закључи да у српској правописној и законској стварности у вези са српским језиком и писмом нешто је и даље много – болесно.

Узрок болести су довољно и најбоље, најдетаљније и најубедљивије открила удружења “Ћирилица” и “Српска азбука”, а недавно је потпис на тај налаз ставио и чувени, сада нажалост, преминули, лингвиста проф. др Драгољуб Петровић својим сличним предлогом, у ствари, готово подударним. Српска дуга епидемија планског полатиничавања Срба је до краја сагледана у више од 20 објављених књига, али као да ни лингвисти ни државници те књиге нису хтели ни у руке да узму. Зато имамо и даље исправно само уставно решење питања српског писма у српском језику, а све друго (Правопис, закони, решења у пракси – све је криво, штетно и наопако само у Србији постављено и у лингвистичком и државном непрактичном и наопаком решењу питања писма, и то само српског писма, и само у српском језику и само у Србији. Зато данас једино је српско писмо у проблему, у ствари у затирању замењивањем хрватским националним писмом.

То ничим није заслужио српски народ и због тога неко би морао да буде кажњен да би се српско писмо поново вратило Србима у српски језик и да би било (са)чувано на једини исправан, сигуран и једино могући начин – у српском једноазбучју (и) српског језика.
(Актуелизовано 19. новембра 2024)

*Прву књигу проф. др Драгољуба Петровића коју је он целу посветио српском пониженом писму (како је он говорио и писао) објавила је “Ћирилица” 2005. године с његовим насловом “Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању (не “сатирању”, како се понегде наводи, мада је то суштински готово исто – Д. З.) српских националних симбола”, и то је била трећа по реду књига од објављених више од 20 књига до данас у оквиру рада “Ћирилице”, чији је Петровић био више година члан и председник Стручне групе.

[1] Додуше, српски лингвисти су се били толико навикли на хрватску латиницу и српскохрватски језик да нису могли без њих, па они и данас сачињавају у САНУ-овом Институту за српски језик Речник српскохрватског књижевног и народног језика, тако да Срби и даље не сачињавају речник српског језика, што је лингвистички и државни преседан у свету, јер нико други не прави речник језика какав не постоји.

Драгољуб Збиљић