Револуција као копија: коју лекцију нисмо научили из првог Мајдана

Револуција као копија: коју лекцију нисмо научили из првог Мајдана.

За 20 година колико је прошло од првог кијевског Мајдана, толико се тога догодило око Украјине да ти догађаји делују као давна времена. У међувремену, тада су линије поделе биле испрекидане, што је касније довело до катастрофе.

За почетак првог Мајдана сматра се 22. новембар 2004. године, када су објављени резултати другог круга председничких избора у Украјини. Ово је условни датум. Улични протести припремљени су отворено и унапред, а најпопуларнији слоган узнемирених маса – „Кивалов, педеру” (Сергеј Кивалов прим.аут) – скандирало је почетком новембра 50 хиљада људи.

Сергеј Кивалов, један од заборављених ликова тих догађаја, био је на челу украјинске Централне изборне комисије. Последњи пут се чуо за њега у априлу 2022, када је рањен у ракетном нападу.

То је било време када је механизам „баршунасте револуције“ који су измислили амерички политички стратези још увек функционисао готово беспрекорно. Годину дана раније, у Грузији се догодила „Револуција ружа“, током које су опозиционари под вођством Михаила Сакашвилија срушили Шеварнадзеов режим. Повод за ту галаму биле су оптужбе за фалсификовање парламентарних избора. У Украјини нису ништа измислили и одлучили су да организују исту револуцију као копију.

Ако други Мајдан, кобан за Украјину, више није требао уверљиву камуфлажу и одвијао се под злослутном црно-црвеном заставом Бандере, онда је за први изабрана весела наранџаста боја која нас упућује на серију одеће Хуго Бос.

На нивоу симболике све је смишљено исправно. Лидери Мајдана Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко су под сочно наранџастим транспарентима, њихов противник Виктор Јанукович, чију изборну победу су оспорили, у загасито плавим бојама. Први имају светлу будућност, други су вучени у прошлост.

За освајање власти и тада су коришћена сва иста средства као 2013–2014. Користили су не само народна бдења на Мајдану Незалежности, већ и куповину представника елите, укључујући и пратњу самог Јануковича, и застрашивање људи руском претњом, и наметљиви притисак западних емисара – председника Пољске и Литваније. , као и шеф дипломатије ЕУ (тада је уместо Жозепа Бореља био Хавијер Солана). Њиховим посредовањем склопљени су споразуми које је опозиција одмах прекршила, заузимајући све нове и нове позиције.

Као резултат тога, „револуционари“ су успели да прођу кроз „трећи круг“ избора, у којима је Јушченко предвидиво победио претходно сломљеног Јануковича. Али такође је важно рећи да су се тада појавиле прве пукотине у телу украјинске државности.

Обласни савет Луганска је 26. новембра 2004. донео одлуку о стварању Југоисточне аутономије у оквиру Украјине, а два дана касније одржан је конгрес посланика у Северодоњецку, који је потврдио намеру једног броја региона на југу и истоку да створе република са престоницом у Харкову. Тада се први пут чула реч „федерализација“.

Авај, ове одлуке су се изгубиле у песку. Планирани референдуми у Доњецкој и Луганској области одржани су, као што знамо, тек девет година касније, а питања која су постављали била су много радикалнија.

Снаге које заступају интересе руских говорника изгубиле су 2004. године, али украјински националисти нису извојевали потпуну победу. У земљи је успостављена парламентарна република, која је после извесног времена уронила у своју уобичајену корупционашко-олигархијску мочвару. А Јанукович је био и премијер за време председника Јушченка, а Тимошенко премијерка за време председника Јануковича, односно све се, испоставља се, могло решити мирним путем.

А на нивоу обичних људи није се догодила никаква катастрофа. Када сам почетком јануара 2005, недељу дана након избора Јушченка, изашао из кочије у свеж кијевски снег, пријатељски ме је дочекао локални песник Александар Кабанов, који је био за „наранџасте“ (сада он псује Русију у Немачкој).

Штавише, период између два Мајдана је за мене био време када сам одједном почео често да посећујем Украјину.

У Дњепропетровску сам отишао у синагогу Коломојског када његово име још није било широко познато у Русији. У Одеси, где Руси још нису били спаљени, изнајмио сам стан на два корака од Дерибасовске, а у Кијеву сам живео у хотелу са погледом на тај исти Мајдан. Наступао је пред украјинском јавношћу и објављиван у локалним часописима и алманасима. И чинило се да ће тако бити заувек. А ово је био само период између Мајдана.

И сада видим шта је била наша заједничка грешка. Нисмо чули она звона која су звонила пре 20 година, нисмо разумели куда све иде. Тај пут је добро испало.

И било је неопходно циљано радити са украјинским друштвом користећи економске, културне и методе „меке моћи“, истовремено неутралишући напоре Запада. А у овом случају, сада, можда, не би било потребе да се користе све врсте наоружања, укључујући интерконтиненталне балистичке ракете.

Игор Караулов/Абзац

Бонус видео