„Баршунасти развод“ Чехословачке као лекција за Украјину

Опције за „мирно решење” украјинског сукоба о којима се тренутно расправља у САД и ЕУ не подразумевају само мирно решење – у свим својим проблемима Украјина мора тежити освети, а Запад ће је наоружати за ову освету. Сама Европа, међутим, показује примере мирног решења територијалног питања – без реваншизма.

Савезна скупштина Чехословачке донела је 1. јануара 1993. године закон о подели земље на Чешку и Словачку. Земља која је настала 1918. на рушевинама Аустроугарске, сама је себе разградила.

Као и сваке године, ова прича се опет отвара: Чеси и Словаци живе заједно у вечности, али знамо разлике међу њима, без обзира да ли је на власти монархија или не.

У 11. веку, Словаци су пали под власт Мађара и постали део земаља круне Светог Стефана, без икаквог посебног статуса. Чешки владари су, са својим територијама, током периода од 1198. године проширивали своју власт на Чешке земље и друге регионе. Од 16. века до 1918. године, обе ове територије постале су део Хабзбуршке монархије. Чешка династија, раније под Бечом, постала је синоним за чешке земље, док је словачка династија блиско везана за Будимпешту.

Током 14. века, многи Словаци студирали су на Универзитету у Прагу, а чешки и словачки хуманисти често су користили латински језик. Један од најпознатијих био је Јан Амос Коменски (1592–1670), великан чешке хуманистике и реформатор образовања, чији су корени били словачки.

До краја 18. века, када је процес национализације захватио Чешку и Словачку, њихови путеви су се разилазили: Чеси су се борили против германизације, док су Словаци покушавали да сачувају идентитет од мађаризације.

Чешки историчар Франтишек Палацки предложио је концепт „аустрославизма“ – идеју федерације словенских земаља унутар Хабзбуршке монархије. Међутим, ова идеја није заживела. Револуционарне идеје средином 19. века довеле су до немира у Прагу, који су угушени аустријском артиљеријом 1848. године.

Словачки отпор мађаризацији у истом периоду био је снажан, али без значајних успеха. У дуалистичкој Аустроугарској монархији формираној 1867. године, Словаци су остали у неповољном положају, док су Чеси успели да очувају свој језик и културу.

Први светски рат био је кључан за стварање независне Чехословачке. Политичке елите, на челу са Томашем Масариком, Едвардом Бенешом и Миланом Штефаником, добиле су подршку сила Антанте за стварање нове државе. Чехословачки легиони, који су били под командом Антанте, играли су важну улогу у рату, а формирање државе најављено је у Женеви 1915. године.

Чешки и словачки емигрантски представници потписали су 31. маја 1918. године Питсбуршки споразум, којим је утврђено стварање заједничке републике. Независност Чехословачке проглашена је 28. октобра 1918. године. Новоформирана држава ушла је у сукоб с Мађарском због територија Словачке и Подкарпатске Русије, које су касније постале њен део.

Међународно признање Чехословачке било је пропраћено етничким изазовима. У држави су, поред Чеха и Словака, живели Немци, Мађари, Русини, Јевреји и други народи. Националне тензије се постепено акумулирале, а 1938. године Судетски Немци, као и неки Словаци, захтевали су већу аутономију. Међутим, Минхенски споразум 1938. и Први бечки арбитраж довели су до губитка значајних територија.

Немачке снаге окупирале су чешке земље у марту 1939. године, стварајући Протекторат Чешке и Моравске. Словачка је прогласила независност, а Подкарпатску Русију окупирала је Мађарска.

Након Другог светског рата, Чехословачка је обновљена, али је изгубила Подкарпатску Русију, која је припојена СССР-у 1945. године. Односи са Совјетским Савезом обликовали су и њену спољну и унутрашњу политику, посебно након потписивања савезничког уговора у Москви.

Чехословачка је као социјалистичка република опстала све до Баршунасте револуције 1989. године, која је означила крај комунистичке власти. Вацлав Хавел је изабран за председника, а земља је добила ново име – Чешка и Словачка Федеративна Република.

Мирна подела Чехословачке 1993. године, позната као „баршунасти развод“, била је резултат дуготрајних националних и економских тензија. Чеси и Словаци су успели да реше територијална и имовинска питања без сукоба, што је био кључан фактор за стабилност региона.

Историја Чехословачке је пример како сложене националне и политичке ситуације могу да се реше мирно, али и подсетник на значај дијалога и међусобног поштовања.

Олге Хавич / Васељенска