Да ли би једно јутро могли да се пробудимо и затекнемо Европу у пожару Великог рата?

Рат у Украјини могао би, након три године, да уђе у фазу заоштравања. Непосредно пре напуштања дужности, сада већ бивши амерички председник Бајден, повлачи потез без преседана у светској политици: Украјинцима даје дозволу за употребу ракета великог домета за нападе на руску територију.

Британци и Французи такође дају зелено светло, а пољски министар спољних послова Сикорски исти захтев упућује неколико недеља раније.

УЖУРБАНА ПРИПРЕМА ЗА РАТ?

Црвена линија коју је поставио Путин прети да буде пређена и то у околностима када су украјинске шансе за победу готово равне нули, а морал у редовима војске на неприхватљиво ниском нивоу. Уместо делимичног замрзавања сукоба, у ком правцу су ишле претпоставке, уследио је нови ниво ескалације. У Шведској се деле памфлети за едукацију становништва у случају нуклеарних, сајбер и биолошких напада. У Савезној Републици Немачкој, Бундесвер увежбава ратни сценарио. Подморски каблови између Литваније и Шведске су уништени, британски авиони имају проблема у комуникацији изнад Европе…
Укратко: ситуација на нашем континенту је озбиљна. И постаје све озбиљније. Тензије поново расту а гласови који позивају на деескалацију, често дискредитовани као „пропаганда Кремља“, поново су у мањини.
Како је до свега овога могло доћи?

АТМОСФЕРА ОДЛУЧУЈУЋЕ БИТКЕ

Највећа грешка коју је направила украјинска влада, као и западни политичар који су се мешали, била је стилизовање и довођење овог рата у раван борбе за опстанак. Историјски спор са вечитим и највећим непријатељем представљен је као егзистенцијална битка, конфронтирање у вредносном смислу добра против зла, играло се на све или ништа – украјинске трупе у Москви или руске бомбе које сипају по Лисабону.

Из таквих концептуалних слика природно произилазе захтеви тоталног рата – све мора бити удешено тако да Украјина победи, говорило се скоро три године. Један број западних држава, посебно Немачка, предао је своје, већ ограничене, одбрамбене ресурсе у великом броју, као да се и сами боре на Криму. У ваздуху је лебдела атмосфера историјске одлучујуће битке.

ЖРТВА ЛУДИЛА ЈЕ УКРАЈИНСКИ НАРОД

А рат се развијао апсолутно рационално, у зацртаним границама и са конкретним циљевима: руски безбедносни интереси у Украјини су били недвосмилено јасни, америчка глобална и унутрашња политика је показивала дубоко неразумевање, и украјинска влада се укључила у игру. Рат је могао да се заврши давно да се фигуре попут Бориса Џонсона нису умешале и да локални морализам није издоминирао у свим медијима.
У овом рату, помешана је најгора стара западна светска политика са неретко безглавим приступом руским интересима. Наравно, Москва се не може аболирати и ослободити одговорности за напад, и резултат- жртвоване животе. Али овај напад се догодио у ширем контексту и део је високе стратегије Запада која се на крају показала промашеном. Жртва лудила је украјински народ, који мора да жртвује своју младост у бесмисленом рату и без изгледа на стварну победу.

УКРАЈИНЦИ ЖЕЛЕ ПРЕГОВОРЕ

И томе мора доћи крај. Према анкети Галупа, 52 одсто Украјинаца жели да се преговори окончају што је брже могуће. На почетку рата тај проценат се кретао око 20 одсто. Може постојати и мир који Украјини нуди будућност неутралне државе – без Путиновог наводног напредовања до Берлина или чак Лисабона и без стационирања америчког нуклеарног оружја у НАТО Украјини. Све друго је неприхватљиво у стварним условима. И нереално.

НИЗАК НАКЛОН ПРОЛИВЕНОЈ КРВИ

Украјина је у рушевинама, читава генерација је или склизнула у ров или побегла ван земље. Оно што ће уследити са западном интеграцијом јесте масовна миграција као компензација, затим уобичајена улагања у развој Блекрок-а и повећано присуство САД. Оваква поставка неминовно би водила у још један рат, егзистенцијалне природе, у овом случају за све Европљане.
Поштујем крвопролиће украјинског народа. Свако ко је спреман да узме оружје заслужује поштовање. И наравно право на националну самоодбрану је неприкосновено. Али после више од 1.000 дана свима би требало да буде јасно да се у сукобу две велике силе сатире читав један народ као и то да је гаранција украјинске националне државе глупо протраћена.

ТАКМИЧЕЊЕ У СЕРВИЛНОСТИ

Зеленски и Путини ће отићи, али Украјинци и Руси ће постојати, и треба да постоје. И остатак Европе, такође. Стога, деескалација сада мора бити ставка у дневном распореду активности. Европа до данас није добила никакву геополитичку тежину. Наш континент је још увек шаховска табла на којој фигуре повлаче стране силе.
Такође, можда чак ни Европска унија није помогла у решавању овог проблема. У Бриселу се људи готово надгорњавају у томе ко ће показати већу сервилност трансатлантској политици – у чему, на жалост, учествују и многе десничарске популистичке партије.

ПОДРШКА У СЛОГАНИМА

Али то не може бити став угледних Европљана. А подршка Украјини спакована у слогане без икаквог концепта, без реалног плана за окончање погибије, нису израз европске солидарности или суверенитета, већ пре гест одобравања и наклон Американцима, који у Украјинцима препознају топовско месо.
Ситуација у Украјини је трагедија, али је симптоматично да она ствара континенталну и цивилизацијску парализу са којом се данас сусрећемо свуда. Ратни хушкачи претварају Украјину у други Авганистан. Ми, с друге стране, треба да радимо на томе да Украјина постане неутрална Швајцарска Истока, тампон зона и инструмент равнотеже између Русије и Запада.

ЕВРОПА – СТУБ И ОСЛОНАЦ

Ова неутралност између блокова могла би једног дана да доведе до паневропске неутралности, као услова за независност. Европа мора да постане свој стуб, свој блок. А пошто са Русијом делимо континент, мораћемо да коегзистирамо у мирним условима. Ова логика је ирелевантна за Американце, она на другој страни Атлантика не буди интересовање.
Сви они који желе да делују првенствено против Русије и истовремено уживају у америчком ветру у леђа, морају бути свесни ове чињенице и опасности да буду гурнути у пропаст. На ово упозорава пример Украјине.

Томаш Фроелих / eagleeyeexplore