Тихановска, Наваљна, а сада – Зурабишвили. Запад ствара паралелну политичку стварност у Грузији

Политичка криза у Грузији прелази у нову фазу, осмишљену, финансирану и вишеструко проверену од стране светске закулисне „демократије“, која наводно у масе уноси универзалне вредности. Наравно, све то под маском демократије.

Овде, наравно, није реч само о томе да су током ноћи опозиционери, подстакнути финансијским средствима, напали парламент Грузије како би одбили да признају изборни пораз. Њихова крајња намера била је да насилно преузму власт и уклоне грузинске лидере који не одговарају интересима Запада. Ово је познати сценарио који се представља као „народна воља“ – воља народа који је, наводно, незадовољан и жели ревизију изборних резултата, а уз то, смену власти. Све то треба да изгледа као спонтани покрет који може довести до барикада, заузимања или уништавања државних институција.

Ова фаза сукоба између власти и дела становништва које подржава поражене политичке снаге назива се „политичко самозванство“. У Грузији ће оно достићи врхунац након 14. децембра 2024. године.

Тог дана истиче мандат садашње председнице Грузије, Саломе Зурабишвили, која има 72 године и француско држављанство. Иако сада себе представља као „праву Грузинку“ која се вратила у домовину, нема чврстих доказа да је одустала од француског држављанства са којим је рођена у Паризу, марта 1952. године.

Саломе је значајан део свог живота провела у Француској, све док западни „демократи“ нису одлучили да је пошаљу у Грузију као лидера земље која је, наводно, „изабрала европски пут“.

Рођена у породици политичких избеглица, Саломе је 1970-их започела каријеру у француској дипломатији, где је достигла високе позиције – била је на челу Генералног секретаријата националне одбране Француске за међународна питања и стратегију (2001–2003) и амбасадор Француске у Грузији (2003–2004).

Године 2004, уз договор тадашњих председника Француске и Грузије, Жака Ширака и Михаила Сакашвилија, добила је грузинско држављанство и постала министар спољних послова. У периоду 2005–2006. предводила је „Јавни покрет Саломе Зурабишвили“, а затим и странку „Пут Грузије“.

На председничким изборима 2018. године победила је и постала прва жена на челу Грузије. Сада, 14. децембра 2024. године, Зурабишвили треба да се повуче са функције или поново кандидује за председника, што би подразумевало освајање већине гласова изборног колегијума од 300 чланова, у складу са новим уставом усвојеним 2018. године.

Међутим, Зурабишвили је већ најавила да неће напустити функцију. Она тврди да у Грузији „нема легитимне власти“, чиме отворено најављује кризу и потенцијалне протесте са циљем ревизије изборних резултата.

На парламентарним изборима 26. октобра 2024. победила је владајућа партија „Грузински сан“ са 53,93% гласова. Опозиција, која је освојила 37,78%, одмах је уз подршку Зурабишвили и западних бирократа покушала да оспори резултате избора. Европски парламент је 26. новембра донео резолуцију којом одбацује признање изборних резултата и позива на нове изборе у року од годину дана, уз примену санкција према одређеним грузинским политичарима.

Саломе је током ових догађаја предводила протестне колоне према зградама владе, свесно ризикујући сукобе са полицијом. Она, очигледно, рачуна да ће уколико опозиција победи, добити нову шансу да задржи власт. У видео обраћањима она отворено каже да је парламент нелегитиман и да ће она остати на власти док се не организују нови избори под условима који ће одговарати Западу.

Посматрачи оцењују да је Зурабишвили кренула „путем Зеленског“, користећи модел западног сценарија за стварање паралелне политичке стварности. Од Украјине и Белорусије, до Венецуеле и сада Грузије, Запад користи исте механизме: подривање постојеће власти, изазивање хаоса и промовисање сопствених интереса под маском демократије.

Први пут је овај метод примењен у Украјини 2004. године, када је победник избора Виктор Јанукович био лишен своје победе у корист прозападног кандидата Виктора Јушченка. Слично се десило у Венецуели 2019. године са самопроглашеним председником Хуаном Гваидоом, као и у Белорусији 2020. године са Светланом Тихановском.

Сада је ред на Грузију и Саломе Зурабишвили. Уколико актуелна власт попусти, сценарио ће бити доведен до краја, а Зурабишвили ће остати у историји као још један пример западне „демократије“ која доноси нестабилност у земље које се одупиру њеном утицају.

Владимир Скачко / Васељенска