Уснула необичан сан, па дошла у Србију да се замонаши: Подигла је манастир у ком се по веровању чуда дешавају!

Уснула необичан сан, па дошла у Србију да се замонаши: Подигла је манастир у ком се по веровању чуда дешавају!

[irp]Када сам хтела да се вратим из Америке у Србију, да дођем овде, ја сам отишла код митрополита Амфилохија, који је тада замењивао патријарха Павла, који је још био жив…

„Хтела сам да се вратим из Америке. Међутим, митрополит је рекао да ја не треба да тражим други манастир, него он има манастир за мене, овде у Београду. И предложио ми је манастир Светог Христифора, за кога ја никад нисам чула ни да постоји…

Управо тако је једну жену, данас монахињу, пут навео из Канаде до села Мислођина у Обреновцу где је од трња, камења и рушевина успела да обнови заборављену светињу, замонаши се и постане мати Јустина.

„То је била једна рушевина где су се скупљали већином дилери, дрогераши, љубавници, да вам не причам шта је то све било скупљено. Ја сам ту преживела доста проблема, они су ме истеривали, нису дали да ја дођем ту, то је било стварно врло тешко. Али Богу је све могуће. Сваки почетак је тежак, поготово на овом месту без ичега. То је било тешко, али ја то видим ту с Божјег помазања 12 година. Ова светиња је изграђена,“ вели мати Јустина за Експлозив.

[irp]Ово су темељи Римске цркве који су испод данашњег манастира, а ово су слике како је све изгледало пре само 12 година. Овако је данас….

Прво што је учињено, то је да је Господ нама поклонио једну викендицу овде. Ја сам имала где да станујем у Београду, свој стан, али то је мени било далеко, ту је било пуно папирологије, много посла да се ради око тога. Али Бог је ту нама поклонио једну викендицу, тако да сам ја ту боравила једно три-четири године, док се манастир није саградио. Скоро четири године је мати само сакупљала папире како би могло да се почне са обновом манастира. Поред њене жеље и упорности, потребан је био и новац. Хвала Богу, јавила се и ктиторка која је стварно помогла, тако да је за 12 година ово изграђено.

„Када сам ја дошла, пуно су помогли обреновачки свештеници, они су овде служили. Овај манастир, без обзира, од када сам ја дошла и што није било цркве, служили смо доле, ви сте видели у крипти, никад није био без литургије. Око десетак верника дошло је на јутарњу литургију. У исповестима ван камере неки од ових људи су нам рекли да су били јако болесни и да су лек пронашли овде, а да и не знају како их је пут навео до ове светиње. Живи? Само ја. Па немамо места, нема где.

“ У копању овог манастира нађено је 15 костију монаха који су овде, кад су поубијани, сахрањени. Онај багер велики, њих 15 је нађено, ниједног није самлео. Значи само до њих дође и ми покупимо. То је заиста само Божја промисао. Багер је ископао њих 15, односно дошао до њих, ми смо их покупили. И када је дошао патријарх и линер, он је благословио да то буду мошти. Ми смо их ставили у два кивота. Умилили се по правилима. И могу вам рећи да се доста болесника излечило, поготово зависника. И то од алкохоличара. Ти људи долазе да нас овде помажу црк. Богородица Валамска, која нам је стигла из Русије, у трону, она је, видите, карактеристично да је боса, ја сам била на Валаму, и то је јединствена икона, ја мислим да је у Србији таква трону, имају и руска амбасада, они су дошли овде у посету, ја сам питала да сам била и да бих желела да имам ту Богородицу, и они су је поклонили.

Ово су мошти светог Христифора, ко ме овој манастири посвећен. Христофор је био Палестинац, живео у 13. веку по Христу.

Како је постала монахиња

„То је божји призив био. Ја никада у животу нисам помислила да ћу бити монахиња, нормално. Ја сам одрасла у побожној породици и одмалена сам ишла у цркву, нормално. Моји родитељи су у срцу Шумадије. Тако да није то мени било страно, али како сам отишла и на медицину, знате, ипак је то давно било. И све то је Бог у свом промишљу мене водио, водио.

„Ја сам, у ствари, имала призив још као млада да одем у манастир. Ја то нисам разумевала. Међутим, ето, Бог је нашао начина. Ја сам отишла за Канаду, тамо сам се замонашила. Била десет година, онда сам отишла за Америку. Не отишла, него су ме послали из Патријаршије, нормално.

„И после тога, ево, ја сам добила жељу да се вратим. Волим ову светињу. Нашла сам себе у томе. Испуњена сам. Моје срце је испуњено. Налазим се као у рају. Веровали или не, вековима ово место је било запуштено…

Све до те 2010. године и доласка Мати Јустине. Данас манастир живи од прилога, а манастирски конак је у изградњи.

Еспресо/Експлозив

Бонус видео