Харач рајо

Харач рајо.

Увек ће бити превараната, лопова, муфљуза, оних који би да те преведу жедног преко воде… Али, не обазири се на њих: ти само поштено ради, јер биће људи који ће знати то да цене. Земљу не продај, ако будеш у могућности нешто докупи, али ово што наследиш, никад и ником не продај. Нисам ни ја продавао, сву ову имовину, ливаде, шуме, њиве… Наследио сам, а нешто и сам купио.“- биле су ово речи мога деде којих се сетих ономад кад реших да почнем да се бавим пољопривредом и да се полако враћам тамо одакле сви побегоше, у брдима, под падинама Чемерника.

Ти сади, ја увозим, па да делимо

Посадих малине, мало ароније, нешто кромпира, очистих урасле воћњаке јабука, шљива, дуња…дотерах за почетак неколико кошница пчела и сместих их у тек покошеној ливади.

Крену све то добро у почетку. После две -три године, од ове моје работе, поче и први приход да стиже. Увећах засад са малином, увећах и пчелињак. Од пет кошница у почетку, стигох и до 40 производних друштва. Почеше са разних сајмова, за квалитет мојих производа, и признањада стижу. Обистинише се речи мога деде јер стварно бејаше људи који су знали да цене тај мој рад, поштење и труд. И беше тај мој посао некако кренуо, јесте да на тренутке и није ишло све како треба, али ипак, било је више добрих него лоших ствари.

И све тако и би док се у ту моју работу не умеша држава. И уместо да ми помаже, поче мало по мало да ми одмаже. Први проблем настаде са малином. Због вештачког поремећаја на тржишту који је изазван и неконтролисаним увозом, од више него задовољавајуће цене за годину дана, дођосмо до непристојно ниске откупне цене. А годинама је ово воће било српски бренд и синоним за квалитет на светском тржишту.

Тржиште одређује цену, шта ми ту можемо, упорно говорише из министарства пољопривреде, али не рекоше: Ко увози, ко им даје дозволе за то и зашто се, ако већ наша српска малинаније још продата, уопште увози? Остадосмо ускраћени правих одговора, али и без пара, јер произвођачка цена малине по кг је била већа од откупне.

Превише трутова на мало меда

Иста или слична ситуација и у пчеларству. Ем мали приноси меда по кошници због лоших временских услова ем увоз кинеског и ко зна још каквог меда сумњивог квалитета који обори цену на нашем тржишту. Опет изговори од министарства пољопривреде, али овог пута и од националног пчеларског удружења које, изполитизовано, стаје на страну министарства и државе.

Али не и интересе, нас пчелара, које би требало да штити.

Као и код малине и ту остадосмо препуштени сами себи, кратких рукава и без пара.

Наредна година, тј. ова 2024. је још тежа. А по причи многих, који су годинама у овом послу, можда једна и од најтежих у историји српске пољопривреде.

Субвенције које даје држава нису довољне да покрију ни најосновније трошкове и штету која је нанета због катастрофалне суше која нас летос задеси, а безобразно ниске откупне цене за наше производе само продубљују проблеме у којима смо се нашли.

Каже наш народ да ни једна невоља не долази сама па тако и ова наша, сељачка, доби пратиоца.

И док пред крај године сумирам резултате и размишљам има ли сврхе и даље се бавити овим послом, умеша се у ову моју работу и општина Власотинце.

Не да ми помогне, него да већ створену муку учини још већом. Стиже решење за порез на имовину од локалне пореске администрације општине.

У решењу нове ставке за опорезивање: порез на пољопривредно и шумско земљиште. Порез који се уназад десетак година није плаћао и сада, баш кад смо у највећим проблемима, решише да нам га одрежу. Свестан сам да је плаћање пореза неминовност па и таквог на пољопривредно и шумско земљиште, али у неком нормалном износу, у складу са приходима и тренутној ситуацијији у којој се пољопривреда налази.

Реши тако пореска локална администрација да нам забибери чорбу: а вероватно као освету за тужбе због еспропријације земљишта, јер нису знали да се са тим изборе.

И сада, није проблем што је пореска стопа на овај порез 0,15% јер је то по закону о порезу на имовину, по закону је и да свака локална самоуправа има право да наплаћује овај порез, проблем је што је узета ненормално и нелогично велика тржишна вредност земљишта као полазна основица за то. Тако да по њима метар квадратни пољопривредног земљишта у шестој зони (брдско планински део општине где је све урасло у трње и шипражје) вреди око 2е/м2 по метар квадратни. Људи добијају решења са цифрама од којих се врти човеку у глави и износи за плаћање иду чак и до 100 000 дин.

Већи порез од субвенција

Постадосмо ођедном богаташи јер са том тржишном ценом, ако већина од нас има поседе у просеку од 5 и више хектара, лако је израчунати каквим богатством располажемо. Али то, наравно, по рачуници локалне пореске администрације, док је у стварности вредност на реалном тржишту и 100 пута мања.

Читајући и гледајући оно решење испаде да за имовину од неких скоро 7х, од који само нешто мање од 2х обрађујем, треба да платим већи порез него ли што ћу добити субвенције од државе по хектару биљне производње.

Онда је боље да управа за аграрна плаћања новац одмах проследи локалној пореској администрацији него мени, да се без везе не малтретирам око исплате-уплате.

Пси лају а каравани пролазе

Народ ко народ, негодује, псује…већина несвесна да ће морати до динара све да плати јер ако неће милом платиће уз помоћ извршитеља. Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.Тако каже закон о порезу на имовину и као и о извршењу и обезбеђењу (закон о извршитељима).

Многи ће, нажалост, убрзо све да забораве, убедиће их да је то за њихово добро. Председник општине је већ кренуо са убеђивањем. На последњој седници локалне скупштине кад се расправљало по тој тачки дневног реда за порез на имовину за 2025.год.рече да он да мора тако, јер ако не буде те наплате неће бити пара у буџету за вртиће, за грејање школских установа, за храну за децу у вртићу…

Узима се од оних који имају мало, од сељака, да би се долило онима који имају више. Или да би се обезбедио казан за огроман број, бескорисних, општинских чиновника који се гуше у малом простору општине.

Греота– каже наш народ.

Додуше, на том заседању локалне скупштине,донешена је одлука да се за наредну годину пореска стопа на пољопривредно земљиште смањи са 0,15 % на 0,10%, амандман за то је поднео и лично председник општине, ваљда да испоштује БлацкФридаy и да нам као промућурни трговац, који се осим прелетачке политике ничим у животу није бавио, да попуст у складу са тим даном за нешто што не вреди ништа, а кошта много.

Донекле је смањена и пореска основица, али и даље ће то бити веома велики износи за плаћање и велики намет за сваког од нас пореских обвезника.

Узми аго што ти драго

Владајућа већина у скупштини усвојила је и ову одлуку, уз аргументе, да су уствари тиме урадили добру ствар за грађане и помогли нам да за следећу годину имамо мања издвајања за ту намену.

Само што нам нису рекли: „Радујте се људи!“

А далеко смо од радовања.

Слушам на пијаци, док пазарим воће на једној тезги, разговор два познаника, родом из суседних села од мога.

Каже један од њих:“ Знаш к’д ћу им платим? Никад. Одокле теј паре да нађем? Сто хиљаде, еј бре…па нормално ли је тој. Ћу поклоним све на државу па како си знају. Куј знајек’д сам још бија у Златићево, ја и не знам куде је сва тај моја имовину.“

„Ма што ћу поклањам, ћу продадем неком пошто-зашто па нек се он расправља после с њи.“- каже овај други.

Доћиће неки жути људи и пити воду са Власине

Нажалост, овако размишља већи део становништва. Ретко ко размишља о могућим последицама јер ако сви поклонимо држави или продамо неком бизнисмену блиском власти сценарио за крај ће бити у оба случаја исти. Држава (општина), или тај неко продаће све то по много, много већој цени странцима који ће онда доћи да роваре, секу шуме и узимају нам воду са ових наших брда и извора не питајући могу ли или смеју ли.

Можда је ово и почетак остваривања оног предсказања да ће доћи неки жути људи са истока и пити воду са Мораве, а како ствари стоје и са Власине.

Да се на крају вратим ономе што сам написао на почетку текста. Земља која се наслеђује се не продаје. Разни ветрови и олује дували су са свих страна и носили све пред собом, али земљу нису могли да однесу. Моја земља је само моја и није на продају. За порез, скрпиће се некако.

„Где иде јуне нек иде и уже.“ -каже наш народ.

Људима, одборницима локалне скупштине општине Власотинце из прошлог, а и из овог сазива који су подржали одлуке о оваквом опорезивању нека је на част.

„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека“- речи су великог Његоша.

Нисам сигуран да ико из општине и зна где је то Његош написао. Преживеће сељак и ово јер је рођен за муку, а на муку се човек најлакше навикне.

Срђан Николић/Корени.рс

Бонус видео