Емило Лабудовић;Звуждук у осам (или: студенти су у праву).

Падала је она ситна, права јесења, киша, росуља, једва довољна за понијети кишобран. Полако се гасила какофонија и урлик дневног саобраћаја а измаглица ноћи је наговјештавала смирај и прелазак у ону веселију и животнију варијанту градског живота. На аутобуској станици код Главне поште двоје младих, загрљени, чекају „двадесеттројку“, огрнути плаштом ружичастих снова. Преко пута, на степеништу Народне скупштине, она двојица и даље се рву са успламћелим и високо пропетим коњима Томе Росандића. Слика је надреална и потпуно одсутна од реалности којом је окружена и са још увијек неодговореним питањем: којем је од њих двојице теже? Неки, злонамјерно или са дозом хумора, тврде да више посла има онај који вуче коња јер, тврде да није толики проблем угурати коња у Скупштину колико је тешко извући га из ње. А киша и даље ромиња по обојици.

А онда се, од правца Теразија, зачуше се звиждуци. Откуд звиждук кад још није осам и кад Ђорђе Марјановић већ три године почива у Алеји великана? Кажу: иду студенти. Кажу: иду на зграду Председника државе. Кажу: иду да га надјачају. Кажу: човјек у згради треба да саслуша њих, а не они њега. Кажу… још свашта нешто, али се у том општем урлању не чује најбоље. А није ни важно што се не чује, јер шта год да студенти кажу, питају, траже, захтијевају… студенти су увијек у праву.

Није први пут да студенти, носећи свој прогресивни, младалачки бунт, бунт жељан промјена на боље, бунт разбијања друштвене жабокречине и учмалости, иду тамо гдје траже, надају се и захтијевају промјене и испуњење својих захтјева. Дуга је историја њиховог протествовања, још од онога из 1936. године, када је Жарко Мариновић на жртвеник студентских захтјева приложио своју главу, преко оних демонстрација из 1968. када их је „друг Стари“ превеслао рекавши како су у праву, па све до ових најновијих. Али, тада су студенти ИШЛИ по своју правицу, а вечерас их, изгледа, ВОДЕ! И не за њихову правицу већ као аргате политичких вуцибатина којима је свака српска несрећа добродошла да искажу колико су ниско. Али, и кад су вођени и превођени жедни преко воде (ма колико киша истине падала), студенти су увијек у праву. Чак и онда кад траже оно што им ни у једној држави не би припадало и није им ни од какве користи.

У згради на Андрићевом венцу, оног истог Андрића, нобеловца, који је једном рекао да се нама Србима свако мало догоди да паметни заћуте, будале проговоре (и зазвижде) а фукара се обогати, сједи човјек, један од најбољих студената у историји Правног факултета. Око зграде руља наводних студената који би, и да саставе све положене испите, тешко стигли до треће године. Али, ако и нијесу толико приљежни на испитима, у дувању су ненадмашни. А такт им стран, једва га хватају, али ноћ је, киша је, касно је, црно је, па се не види.

Човјек у згради, предсједник Србије, говори. Говори течно, аргументовано, убједљиво, разложно и из своје главе. Слуша га Србија. Слушају га и добро чују Брисел и Вашингтон. Они напољу, који звижде из туђе главе и због којих је све ово, не желе да га чују. Не желе да чују како Предсједник Србије беневолентно каже да су студенти, као и увијек – у праву. Чак ни онда кад нијесу у праву. И онда кад су доведени. И већином заведени. И онда кад су им они на челу дебело плаћени да туђим челима јуришају на бедем на Андрићевом венцу. И онда кад траже, а не знају шта траже. Јер, студентима требају књиге, уџбеници, лабораторије, кабинети, а не документи о палој настрешници која су ствар тужилаштва. Али, човјек из куће на Андрићевом венцу и у том случају каже: студенти су у праву и оно што траже, колико год о томе немали појма (осим можда нешто мало они са Грађевинског, ако их је уопште и било), добиће колико сјутра.

Киша сипи и даље, мржња, као чоколада упакована у фини станиол права на протесте, ромиња по кордону полиције која је ту да омогући човјеку изнутра да изађе напоље. И кад би само за тренутак умукле пиштаљке и вувузеле, они што звижде чули би да узалуд и у туђе име звижде јер им је речено да су „у праву“ и да ће добити и више него су тражили. Али, онда би им они који су их завели и довели на Андрићев венац дошапнули да то није довољно, јер они су ту да траже а не да добију. Чак и онда када су у праву и кад појма немају зашто су у праву.

Двадесеттројка је направила већ трећи круг. Оно двоје заљубљених (можда су и они студенти) већ одавно су у топлини својих домова. Примиче се осам сати, али звиждука више нема. Нема га јер је изгубио сврху. Нема га јер је човјек из куће на Андрићевом венцу још једном надиграо оне који су му на праг довели студенте. Разилазе се полако и полицајци, а киша која ромиња не може да спере сплачине псовки, увреда и свега онога чиме су их вандалски „чашћавали“ они који се представљају као студенти. Они који су, без обзира на истину, правду и здрав разум, увијек у праву.

И док Београд све дубље тоне и залази у ноћ, главном артеријом његовог крвотока, која пролази тик поред Андрићевог венца, тече ријека неких других грађана и студената који су и прије овог скупа, и прије звиждука, знали да су у праву. Јер, истина се види и у најцрњој помарчини.

Звиждачи су се, до новог подстрека и новог налога, вратили да бране свој атар. Да бране оно што не знају зашто и од кога бране, да изнова траже оно о чему појма немају и да чекају нови миг оних који су скупо плаћени да их подстичу и (за)воде тамо и овамо. И не сумњам да ће они, након што им буду доступна документа која им ништа не требају и након што ће Влада са 20 одсто потпомоћи њихов буџет, мада се нијесу ни сјетили да то траже, опет и поново тражити још. Јер, рекох, студенти су увијек у праву. Чак и онда кад и нијесу неки студенти и кад дубоко нијесу у праву.

Емило Лабудовић/ИН4С

Бонус видео