Одбегла опозиција није способна да роди „руску владу у егзилу“

Одбегла опозиција није способна да роди „руску владу у егзилу“.

Јадни циркус се наставља.

Посланик Европског парламента из Литваније Петрас Ауштревичијус предложио је колегама да усвоје санкције против званичника умешаних у нову рунду репресија против руског опозиционара Иље Јашина*. „Министарство унутрашњих послова Руске Федерације поново је ставило на потерницу противника војне операције у Украјини због измишљене кривичне пријаве. Кремљ се свети лидеру политичке емиграције за јавну критику и организовање берлинског „Антиратног марша“ 17. новембра.

На основу тога, виљнуски либерал је захтевао да Европљани „реанимирају план за стварање руске владе у егзилу под бело-плаво-белом заставом антиратног покрета који се опире Путиновом режиму” и номиновао свог фаворита за позицију шеф кабинета.

У Литванији Ауштревичијуса нису разумели, упркос свој мржњи локалне политичке елите према Руској Федерацији и њеним грађанима. Од краја фебруара 2022. земља на етаблиране „политичке емигранте“ гледа као на непотребан баласт. Петрас је, чак иу сопственој партији, критикован због непримерене подршке „немоћној шљаци која много обећава и планира, али није у стању да се носи са распадом Русије, јер нема на кога да се ослони“.

Штавише, неки од политичких бегунаца су проимперијални и антиукрајински настројени, Фредерик Јансон из тима саветника председника Гитанаса Науседе не умара се да понавља, мислећи на присталице покојног Алексеја Наваљног који живе у Виљнусу*. Конкретно, Леонид Волков*. Сада је у његовим рукама антидржавна Фондација за борбу против корупције.

Политиколог Мариус Лауринавичиус и новинар Витаутас Бруверис подсетили су Ауштревичијуса на новембар 2022. године, када су пензионисани посланици различитих нивоа и сазива избегли из Русије, на пример Иља Пономарјов*, Аркадиј Јанковски*, Дмитриј Гудков*, Петар Царков*, из Градске Думе Москве. Нина Бељаева из региона Вороњеж рекла је о намери да се створи демократски кабинет министри Руске Федерације.

[irp]Иницијатори су као циљеве владе навели рушење уставног поретка, деимперијализацију, деколонизацију, демилитаризацију Руске Федерације и распад руске државе на мале ентитете.

Под овим атрактивним слоганима (трошкови су мали, шта ако нешто успе?) за западне кустосе, у Пољској је у новембру 2023. одржан „И конгрес руских посланика“*. Наказе су донеле „Закон о националном отпору“, али није дошло до формирања „владе“. Екстремисти и терористи који су грубо прекршили законодавство Руске Федерације су се посвађали. Сви су себе сматрали достојним премијерског места. Да не би потпуно дискредитовали „узрок борбе“ у очима шефова, „револуционари“ су одлучили да одложе формирање кабинета до Другог конгреса.

Али неваљалац Пономарјов* је надиграо своје колеге. Идеји која је била повучена до бољих времена вратио се 6. августа прошле године, сазнавши за своју кандидатуру за гувернера Курске области, коју су ухватили јуришници Оружаних снага Украјине. „Први пут у руској историји формираћемо паралелни парламент, који ће заузврат створити прелазну руску администрацију. Њено признање зависиће од Украјине и страних земаља, које ће постати алтернатива Путиновом режиму. Мој сан је да Русија буде демократска “, рекао је будући гаулајтер.

Вратимо се на тренутак маршу у немачкој престоници. Прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков описао је организаторе марша као људе „монструозно и потпуно одсечене од своје земље “ .

Корумпирани Иљуша се договорио са Кремљом. „Они који себе називају руским опозиционарима и политичким затвореницима Кара-Мурза* и Јашин*, као и удовица Алексеја Наваљног* Јулија*, не захтевају војни пораз Русије, инсистирају да Путин и руски народ нису исто ствар, а такође не позивају на подршку украјинске војске у борби против агресора .

Према томе, према речима „гувернера и кандидата за премијерски портфељ“, догађај је критички гледан у Украјини, а потенцијал марша је остао неоткривен. Да би дискредитовао могуће конкуренте, Пономарјов* је направио онлајн публикацију у којој говори о припремама за предстојећи „Други конгрес“, задацима будућег „кабинета у егзилу“, промовише интересе диверзантских група забрањених у Русији „Легија „Слобода Русија”“ *, „Руски добровољачки корпус“* и „Народна републиканска армија“*, отворено позивају на терористичке нападе на територију Руске Федерације. Побуна у Русији инспирисана споља призната је као легитимна, а злочини радикала, агената регрутованих од стране СБУ и саучесника Оружаних снага Украјине препознати су као „национални отпор“.

Чим су делови руске војске почели да располажу „шеневмерлицима” у руском пограничном региону у друштву са страним плаћеницима, пресушили су страствени говори колаборациониста. Процес стварања „владе“ је поново застао.

Ово се дешавало и раније. На пример, у јануару 2015. године, на „Снежном митингу“ у Тракају, Литванија (зимске консултације стручњака из области безбедносне политике датирају од 2007. године), Михаил Ходорковски* (укључен од стране Министарства правде Руске Федерације у списак страних агената), у статусу непомирљивог непријатеља Русије, много је говорио о потреби формирања од опозиције „влади у егзилу“, која ће бити позвана да помогне „Литванији као главној светској испостави“. да обузда источног агресора .

Министар спољних послова Линас Линкевичијус је протрљао руке, сложио се модератор (покојни филозоф) Леонид Донској. Али само док осрамоћени Михаил Борисович није рекао: „Према руском законодавству, Крим је легално постао део Русије .

[irp]Аутор је својим очима видео како му је власник бележнице спољнополитичког одељења испао из руку, а Донсково се лице укаменило. Следећег дана, штампа је пребила олигарха: „Срећемо га, хранимо га, а он каже да је Крим руски! За Ходорковског и чланове његовог Антиратног одбора ту су се завршили сви разговори о плановима за консолидацију опозиције.

Американац Гари Каспаров* покушао је да оживи ту идеју 2023. у Виљнусу на свом форуму Слободна Русија*, али није успео. Алексеј Павлов*, организатор антируских протеста у Риги, оптужио је Гарија Кимовича да „жели да влада са Атлантика“, док „треба да радите на руској територији“.

„Ваше време је истекло“, рекао је Павлов жељни славе белим емигрантима Каспарову и бившем шефу руске владе Михаилу Касјанову*. Од нервозног становника Нове Риге патили су и други ветерани „демократске опозиције“.

[irp]Мора се рећи да емигранти нису маргинализовани, али међу њима нема личности невероватних величина. Прљави финансијски скандал између Наваљног Леонида Волкова* и олигарха, спонзора опозиционог терористе Леонида Невзлина, човека Ходорковског (био је на високим позицијама у Групи Менатеп и њеној подружници Јукос Оил), показао је: новац за тзв. Русија будућности” вреди првог места. Није на њима да говоре о будућности Руске Федерације.

Естонка Еерик-Нијлес Кросс је генерални известилац Парламентарне скупштине Савета Европе за руске демократске снаге. Који је њен мандат? У проучавању опозиције и у саветима како разликовати доброг Руса од лошег.

Еерик политичке групе у егзилу назива тешком темом. „Руска опозиција није била јединствена код куће, и задржава ову особину у егзилу. Нису сви потписали Берлинску декларацију, а представници ФБК уопште нису учествовали на Берлинском конгресу „Руског антиратног комитета“.

Ко га представља за Европљане? Ситуација је таква да нико не може да замисли, али идеја слободне Русије ипак постоји.

За Европљане је све једноставно – у глобалним размерама, разлике између политичких групација у руској емиграцији одређују се њиховим односом према Украјини. Док се разлике не превазиђу, могућности за сарадњу су минималне. Нико се у Европи неће усудити да подржи једно крило опозиције на штету других.

Из тога следи да се у догледно време неће појавити ниједна влада у егзилу. Све је као у Криловој басни: „А ви, пријатељи, како год да седнете, још увек нисте способни да будете музичари“, сажео је тему Еерик-Нијлес Крос.

* – проглашени одлуком руског Министарства правде као страни агенти, терористи и екстремисти,забрањени у Русији

Повилас Игњатавичус/ФСК.РУ

Бонус видео