Илија Петровић: Одричу ли се Срби сопствене духовности

Само зарад подсећања: учени Французи знали су пре сто педесетак-двеста година да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски – језик-мајка, те да су дошљачки Римљани и Грци “успели” да своју друштвену организацију прилагоде стању у затеченом србском становништву а своје будуће цивилизацијске вредности утемеље на србским култовима.

На многим странама, нарочито по европском Западу, знало се за то и раније, али и поред тога што је тамошњи свет, духовно јалов, затечен “на зачељу стварања цивилизације у Европи”, оптерећен комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25), своје “признање” таквога првенства одавао, вековима, нескривеним напором да србскоме роду дође главе – није заборављено да су Срби, уз преголеме жртве, увек успевали да свему томе одоле.

Можда нам је најстарије сведочанство о томе оставио Марко Порције Катон (232­-147. пре Хри­ста) у делу Оrigines, записом да је последњи ра­сенски (етрурски, рашански, србски) град пао под римску власт 296. године пре Христа, али да Римљани, и поред стварне надмоћи, дотле подјармљеном становништву нису у потпуности могли наметнути лати­н­ско писање. Или, како то “преводи” Слободан Јар­чевић (1942-2020), “када древ­ни Рашани-Етрурци више нису има­ли никаквих слобо­да под осионим римским господарима, они су трагове о се­би остављали на надгробном споменицима: на свом је­зи­ку и писму”.

Временом, у нешто измењеним условима, србско писмо живнуло је, толико да су неки од оних којима су веровали у трајност сопственога тренутног силништва – забрањивали његово коришћење – мање на ватиканској догми да је ћирилица “ђавоље писмо” (1059), а стварно на уверењу да ће се гушењем србске духовности онемогућити и опстанак србскога националног бића.

Будући да је, барем према србском искуству, “свака сила за времена”, краткога века била је забрана коју је против ћириличког писма изрекла аустријска царица Марија Терезија (1717-1740-1780), а сличну судбину доживеле су и истородне забране аустроугарских окупатора у Србији и Босни и Херцеговини, током Великог рата, “оправдане” тумачењем да Срби “са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада”. Слично је прошла и забрана у усташкој Хрватској за време Другога светског рата, осмишљена тек као комуноусташки наговештај очекиванога потпуног биолошког уништења србског народа.

Јер, за разлику од аустријских и аустроугарских окупатора, хрватске усташе гледале су и мало даље, па је један њихов идеолог, пореклом Србин, звао се Миле Будак (1889-1945), одлазак Јосипа Брозла (1892?-1980) у Србију, маја 1941. године, да тамо дигне “устанак”, представио истином да “нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

Занемаримо ли за ову (не)прилику брозловско партизанско ратовање једино против Срба-четника – јер против Немаца и усташа није се могло нити требало ратовати, пошто су они први јаки а друге наоружавају они први –, као и србску ратну и непосредно послератну бар двоипомилионску жртву, не може се занемарити Брозлово победничко обећање да се он и његови морају у Србији “понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

И то се десило. Године 1954, такозваним Новосадским договором, новопроизведени окупатор “једва је наговорио” културне посленике у Србији да се одрекну србскога језика и прихвате такозвани српскохрватски језик. Био је то корак који је Србе водио у одрицање од сопствене духовности јер је наметнути “договор” успоставио једнакост ћирилице и латинице.

Хрватима је и та “једнакост” била неприхватљива, те је 9. марта 1967. године, у Матици хрватској, састављена “Деклара­ци­ја о називу и положају хрватскога књи­жевног јези­ка” којом се “захтијева равноправан положај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског јези­ка у складу с хр­ватском традицијом те пуна афирмација хрватског је­зи­ка у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хр­ват­ском становништву, те да службе­ници, наставници и јавни радни­ци, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Таква каква је, хрватска “Декла­ра­ција о положају и називу хрватскога језика” настала са нескривеним циљем хрватског политичког руково­д­ства да се србско национално биће у Хрват­ској затре у корену, подстакла је неке србске књижевнике да потпишу онај свој “Предлог за размишљање” којим признају “легитимним и неоту­ђи­вим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да се право на које се позивају хрватске институције мора проширити “и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе”. Само по себи, то би подразу­ме­ва­ло и обавезу да се “из званичне употребе избаце називи хрватско­-српски и српско-хрватски језици” и да се Србима врати њихов језик, србски, и њихово ћириличко писмо.

И сам свестан тога (а можда му је то неки хрватски зналац сугерисао), али и да би ставио тачку на могуће додатне приговоре, врховни заштитник хрватске “Деклара­циј­е”, познат и као Друг­Ти­тоЈашеНаЧелуКолоне (1892?-1980), пожурио је да извади кестење из ватре:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дија­лекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припре­ма­јући Декл­а­рацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

После те неграматичке и изван­ди­јалекатске пору­ке, “огорчени хрватски на­род” утихнуо је, није се знало да ли стварно, да ли при­вре­мено, а да ни Срби (“великосрби и унитаристи”) више не би таласали, Павле Ивић (1924-1999), универзитетски профе­сор, члан десетак науч­них др­у­шт­ава и ака­де­мија по свету, најзна­чај­нији и најутицајнији срб­ски лингвист но­ви­јег времена, написао је, пре ће бити по задатку не­го сопственом иницијативом, књигу (научно-популар­ни оглед) Српски народ и његов језик, на 327 страна, са више карата.

А тамо, без обзира на Ивићев напор да се Србима и Хрва­тима ба­ви па­ралелно, те да предмет његовог ин­тере­совања буде “српскохр­ват­ски” језик (а не србски, иако наслов његове књи­ге обећава не­по­свећеном србском на­роду да се из ње може поду­чи­ти и соп­стве­но­м језику и сопственој прошлости јер језик не иде без историје), он ће рећи да се ради “о оч­иглед­ни­м ино­ва­цијама из доцнијих епоха”, неодређено којих. Ипак, избегавају­ћи да се ба­ви Слове­ни­ма “већ насељеним на Балкану” пре но што су Порфи­ро­ге­ни­то­ви Слове­ни из бечко­бер­линске (нордијске) шк­о­ле тамо “умет­ну­ли” током некакве наводне “велике се­обе на­рода”, све то он сво­ди на не­доумице, сумње, хипотезе, само­дого­во­ре… а распра­ву са њи­ма, и са сами­м собом, протегнуће на бар пет­наестак стра­на (од 14. до 30). Учинио је то да ли у страху од трвења са службе­но­м “на­у­ко­м”, да ли “из оп­резности”, да ли по задатку “одозго”.

Биће да је у питању ово последње јер је јуна 1993. године, “с нај­вишег научног нивоа”, из Матице србске која је знала у коме грму лежи зец, стигао Правопис који казује да “ћирилица и латиница представљају стандардна писма нашег језика”, с тим што се на овој другој, латиници, темеље сва савремена латиничка национална писма, међу којима и наше (испрва хрватско, касније српскохрватско)”.

Баш тако: “наше (испрва хрватско…)” – хвала Хрватима што су допустили Србима да се служе њиховом латиницом – заслужена је благодет јер је, у међувремену, правопижџијама неко “дошапнуо” да ћирилица и није србска, она је “настала вероватно крајем 9. века, у грчком суседству (у бугарској држави)”, као “компромис већ створене привикнутости на грчко писмо… и уређене словенске азбуке, коју су донели добегли ученици Ћирила и Методија”

По таквом правописању учене су бројне генерације основаца и средњошколаца, а такву “науку” нису могли избећи ни будући учитељи – макар се звали наставници или професори.

И све тако док “некима” понешто од тога није почело да бива сумњиво, нарочито после приватног сазнања да ћириличкога писма скоро да у Србији и нема.

У потрази за кривцима и правцима тога “достигнућа”, брижници за судбину србскога језика и ћириличкога писма почели су да се, најпре, обраћају лингвистима, онима који су задужени да се о томе брину институционално. Како су питања најчешће остајала без одговора (ако се понекад и десило да одговор стигне, он се кретао у оквиру онога што је писало у Правопису), питалицама је само преостајало да се позову на оно што је о језику и писму писало у Уставу Републике Србије (Службени гласник Републике Србије, број 98/2006), у члану 10, став први:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”.

С обзиром на већ скоро заборављену изреку Николе Пашића (1845-1926), србскога политичара из краљевских времена, да су “закони писани за наши противници”, добродушним србским лингвистима на чију се забринутост за судбину србске духовности и њених језичких и ћириличких изворишта, Држава Србија као институција и не осврће, чини се довољним што уставна синтагма “у службеној употреби” сама по себи гарантује србскоме народу употребу ћириличкога писма.

Не гарантује, наравно, јер је предобро познато да сваки Србин себе сматра овлашћеним тумачем свих правних прописа – и Устава, наравно – у шта се, почетком јануара 2016. године, и овај потписник уверио тражећи од Телекома Србије, фирме у којој је Држава Србија већински власник, да му издаје рачуне писане ћириличким словима.

Захтев је глатко одбијен високостручно употребљеним мислима, од којих се овде наводи тек један њихов део:

“Чланом 10. Устава Републике Србије, у ставу 1. утвр­ђе­но је да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

Наведена одредба Устава односи се на службену употр­е­бу српског језика и ћириличног писма у Републици Србији, при чему Устав посебно не прецизира шта се сматра служ­беном употребом језика и писма.

Појам службене употребе ћириличног писма у Репу­бли­ци Србији, разрађен је Законом о службеној употреби језика и писма (“Службени гласник Републике Србије”, број 45/91).

Наведеним законом у члану 1. став 2., између осталог, је предвиђено да је у Републици Србији у службеној употреби ћирилично писмо, док је у члану 2. став 1. истог закона утвр­ђено да се под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, преду­зећа и других организација кад врше јавна овлашћења. Из поменутих одредаба овог закона произилази да се службе­на употреба ћириличног писма везује за послове у вршењу јавних овлашћења.

Појам јавно овлашћење се односи на поверавање одре­ђених послова из надлежности Републике Србије аутоном­ној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима. Поверавање на­ве­дених послова може се вршити само на основу закона (члан 137. Устава Републике Србије)”

Наиван какав је, овај потписник, пошто је “изучио” примљени одговор, поднео је иницијативу Уставном суду да спорни став члана 10. Устава, у делу који се тиче “службене употребе”, на србску штету, прогласи неуставним, али је већ наредног дана добио одговор да Уставни суд није за то надлежан.

Да је уставна одредба о “службеној употреби српског језика и ћириличког писма” тек причица за засенити простоту, половином наредне године потврдио је Владан Вукосављевић (1962), министар културе и информисања у Влади Републике Србије, предлогом да се “службена употреба ћирилице поред тога што се односи на образовне установе, медије, привредна предузећа и јавне установе свих врста, пропише и у правном промету”, али и оценом “да ће за 10-20 година ћирилица полако бити истиснута из употребе”.

Теофил Панчић (1965), новинар, наводно “српски”, том се предлогу успротивио изјавом да би било каква измена у статусу ћириличкога писма била “дискриминаторска и недемократска”, будући да “ћирилица није никаква угрожена животињица коју треба да ставимо под одређен режим заштите зато што је њој то неопходно”, те да се тиме “само млати празна слама и одвлачи пажња са актуелних проблема савремене српске културе”, док је Марко Видојковић (1975), писац, и он наводно “српски”, устврдио да је “утеривање ћирилице још једна вештачки наметнута тема у нашем друштву… јер је ћирилица већ у повлашћеном положају, а да приликом њеног форсирања треба имати у виду и наше суграђане којима она није матерње писмо” (https://jadovno.com/matija-beckovic-svaki-okupator-је-prvo-zabranjivao-cirilicu/?lng=lat).

Колико су и један и други “српски”, видљиво је из чињенице да је ћирилица, за првога, “празна слама” која се млати “дискриминаторски и недемократски”, те да је за другога, са можда и мање од два процента у употреби на свим јавним местима – “у повлашћеном положају”.

Ономе првом може се и прогледати кроз прсте јер је једна давно постављена “дијагноза” сврстала новинаре у универзалне незналице, али због онога другог, књижевника, ваљало би се, према досадашњем језикословно-правописном искуству стицаном у Србији, озбиљно позабавити питањем ко чини већу штету србској духовности – да ли “институционални” лингвисти, да ли Држава Србија као институција, да ли књижевници.

Лингвисти су, по свој (не)прилици, израсли из народне изреке “прутом по води”, тако да ће њима, примера ради, “видљиво-писмен закон” о наводној родно-језичкој равноправности наметнути женска особица која је убирала закупнину за дућане у једном спортско-пословном центру.

“Владари” се и иначе држе самопостављене норме да нити слушају, нити читају јер их ништа од “нечувеног” или “нечитајног” не дотиче. те од њих не треба очекивати да брину о духовности Живе Државе Србске.

Остају само књижевници – некада, док је Бог помагао, међаши србске духовности –, ствараоци чије је дело образовало и васпитавало и младеж и одрасле, чији је углед штитио људску истину, чији је дух оплемењивао србску стварност…

Некад било, сад се приповеда…

Иако су, по претпоставци, писмени и знају да читају, бројни књиевници из Србије багателишу чињеницу да ме­ђу­народни ин­формациони систем за кул­ту­р­ни и научни развој, чијих се стан­дар­да придржавају све члани­це Међународне органи­зације за про­све­ту, науку и културу (Уне­ско), од 1994. године не познаје одред­ницу срб­ски језик­-ла­тиница, те се “све што је до­сад написано та­к­вом лати­ницом у светским библиотечким ката­лозима књижи у хрватску културну баштину” – укључиво и оно што је “српском ла­ти­ницом” штампано и до појаве Брозо­вог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је “хрватски језик”, четрнаест година касније (2008), дочекао “ме­ђу­на­род­но признање”, тако што су “измјеном постојећих тросло­в­них ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпу­но раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака сsr (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језиk scc (Serbo-CroatianCyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одва­јање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), при­хваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети прим­је­њивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим за­писима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз при­станак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.”

“Хрватски језички кумови” налазе се, дакле, у антисрбским ин­ституцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије, с пот­писом извесног Сретена Угричића, можда брисача библиотечких полица, и у Институту за стандардизацију Србије, органу задуженом да брине о, например, димензијама ве-це шоља или дебљини тоалет­-па­пира познатијег као брисогуз.

Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за србски језик у оквиру академије наука наводно срб­ске и њеног Одбора за стандардизацију (небитно је како би они по­сту­пили да је такав потпис од њих тражен!), доносе најсрамот­није одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића.

Тако за сада, пошто из једног текста објављеног половином ја­нуара 2016. године (Хрвати “одлепили”: “Ћирилица је старохр­ват­ско пи­смо, вратимо га у школе” (http://www.vaseljenska.com/vest i-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrbvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) сазнаје ­мо да је Дамир Борас, ректор загребачког универзи­те­та и профе­сор на Ка­тедри за старију хрватску књижевност (која ли је то “ста­рија хрватска књижевност”, кад једва да имају и нову), О­д­сек кро­а­тистике, изјавио како су ћирилица и гла­го­љица “ста­ра хрватска писма” и да би “било добро да буду поново у настави”.

Мимо пароле да “кад нешто боље познајете, мање од тога за­зирете”, његови разлози за то “откриће” садржани су у наводном са­знању да “на ћирилици имамо низ старих тек­стова, а познавање тога писма помаже учењу руског јези­ка”, те да “код наших ком­ши­ја користе се и ћирилица и ла­ти­ница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне лите­ра­туре на ћирилици”.

Једномишљеник Борасов, академик Јосип Братулић, лик ко­ји је о истој ствари причао и пре тридесетак и више година, све­стан да би та идеја могла бити дочекана на нож, признаје да је кључни про­блем у томе “што са ћирилице треба скинути поли­ти­ч­ку ауру”. А како скинуту ту ауру, пита се он, и о­д­мах предлаже:

“Врло једноставно, назовимо је хрватском ћирилицом”.

Дабоме, нису Хрвати одлепили, знају они добро шта раде, они само следе оно о чему је пре више од од пола века, хрватски линг­вист Дали­бор Брозовић, Број Два у усташкој Хрватској де­мо­кра­т­ској заједници Фрање Туђмана, говорио једном закле­том бра­ни­о­цу србске ћирилице: “Хрвати нису против ћири­лице. Само се ви Срби ње одреците – ми ћемо је одмах здушно при­хва­тити”.

Они чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћири­лице, како би се пред светом могли хвалити барем једном цивили­зацијском вредношћу – када већ других таквих вредности немају. Иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко пи­смо, не зна се посигурно да ли је тај тренутак на видику јер ћирилицу у Србији не поштује ни ака­демија наука, ни универзитети, ни школа, ни Влада Републике Ср­бије, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима, онима који из удворишта ин­тернационализму, мондијализму и разним западним фаши­кратским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу, да и не говоримо.

Онима, нарочито новинарима који су на нож дочекали стотинак дана “стару” изјаву Николе Селаковића (1983), министра културе, да је “донета одлука да на великим конкурсима за откуп књижевних дела које спроводи министарство за наредну годину за потребе јавних библиотека, држава откупљује искључиво ћириличка издања”, што не значи да држава има “нешто” против издавача који књиге штампају латиницом (https://lat.rt.rs/kultura/108667-cirilica-ucuvanje-selakovic/), била је то (не)прилика извесном Томиславу Марковићу, новинару помало исламистичког портала Алџазира (https://balkans.aljazeera.net/opinions/2024/9/23/ministar-selakovic-knjigomrzac-zastitimo-cirilicu-istrijebimo-la), да “објасни” како Никола Селаковић, “књигомрзац… није постављен на министарско место зато што познаје српску културу, већ зато што је… екстремни националиста, обожавалац ратних злочинаца и идеолошки комесар”. Извесна Соња Ћирић, уредница у новинама које, ко зна због чега, можда да се уредници не би стидели свога посла, забрањују “преношење, преузимање или коришћење” текстова које су објављивале, такву је “памет” проширила “тумачењем” да “свега овога не би било да је Министарству стало до ширења писмености, читања, културе, знања” (https://vreme.com/vreme/ministar-protiv-pismenosti/).

Ван сваке сумње, обоје поменутих сматрају да се сва писменост у Србији састоји у употреби латиничкога писма, што се потврђује и нешто ранијим запажањем једног уни­верзитетског професора из Београда да је “по­ложај српског јези­ка заиста јадан”, да је “читао радове на пријемном испиту на Фило­ло­шком факултету, који морају да се се пишу ћирили­цом”, да су “на­ша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћи­рилицом”, али наи­лазимо и на његово туробно питање “да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службе­но пи­смо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво”.

По свему, дакле, ћирилица је у Србији, данас, “остатак мрачне прошло­сти” и са­мо се чека да је “неко” забрани. Да ли “неко из до­маће радино­сти”, да ли “неко” са стране, не би ли се испунило оно што су “југословенски” комунисти намеравали да учине у данима док су Србију “ослобађали” од ученог и домаћинског – у време када више нису имали разлога да прикривају своје ставове према србском језику и писму, ставове које су на почетку своје сарадње с усташама крили од шире јавности.

Биће да се повелик број ововремених књижевника израслих из србскога крила, свим силама труди да се приклони благодетима фашикратског Запада користећи при томе пречицу “трасирану” оном Унесковом одредницом да се све што је у Србији штампано латиницом, “у светским библиотечким ката­лозима књижи у хрватску културну баштину”. (Прочитах негде да је у ужи избор од петнаестак књига за прошлогодишњу Нинову награду, ушла чак и једна књига штампана ћирилицом).

Ако смо спремни да то прихватимо као несумњиво, запитајмо се није ли последњи тренутак да се сви ми, и званични лингвисти, и новинари, и “владари”, и књижевници, и “остали” које нико нити пита нити шиша, присетимо нечега што је пре скоро двеста година записао Теодор Павловић (1804-1854), се­кретар Ма­ти­це србске целу трећину свога животног века:

“Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје”.

Мора бити да је Матија Бећковић (1939) то прочитао давно – много пре но што је стигао да се, у име свих нас, запита какве ће судбине бити оно “откупно” обећање Селаковићево –, чим му се дало да запише:

“Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан”.

Илија Петровић / Васељенска