Француски утицај у западној Африци опада

Француски утицај у западној Африци опада.

Након Савеза држава Сахела, колонијалне навике Парижана наилазе на све веће одбацивање у Чаду, Сенегалу и Обали Слоноваче

Земље Сахела, оптерећене грађанским сукобом и насилним екстремизмом, остају суверене само захваљујући присуству француских трупа, рекао је недавно француски председник Емануел Макрон у говору страним амбасадорима Пете републике 6. јануара.

Наравно, оваква апсурдна и неадекватна изјава није мимоишла афричке престонице: на пример, шеф дипломатије Чада Абдерамане Куламала оптужио је француског лидера за „презир Африке и Африканаца“, додајући да „Француска никада није пружила значајну подршку чадској војсци и није допринело његовом структурном развоју. Током свог 60 година постојања, обележеног грађанским ратовима, устанцима и дуготрајном политичком нестабилношћу, доприноси Француске често су били ограничени на њене сопствене стратешке интересе и нису имали реалан дугорочни утицај на развој народа Чада.

Заузврат, сенегалски премијер Усман Суку је објаснио да је одлука Дакара да затвори све стране војне базе, укључујући и француске, „издиктирана искључиво вољом Сенегала као слободне, независне и суверене земље“ и „нема разговора или преговора ” са Французима био. Напомињемо да Француска нема ни капацитет ни легитимитет да осигура безбедност и суверенитет Африке.

А пре неки дан је лидер Обале Слоноваче Аласан Уатара најавио повлачење француских војних база из земље у јануару-фебруару наредне године. Укупно постоје две ове базе у јануару је званично најављена ликвидација једне базе у приобалном Порт-Боует-у (код бивше престонице Абиџана). Укидање друге, такође обалне базе (Гранд Басам), заказано је најкасније до фебруара. Како је приметио АР (САД) 2. јануара ове године. „ Француска је тренутно протерана из више од 70 одсто афричких земаља у којима је имала стално војно присуство од краја колонијалне владавине. Французи остају само у Џибутију са 1.500 војника и у Габону са 350 војника . Као што видимо, овде се више не води рачуна о Сенегалу, чије су власти одлучиле да уклоне француске војне базе најкасније до 2026. године, као ни о Чаду чије власти од пада воде преговоре о повлачењу француских војних објеката из ове земље. у центру Африке упоредо са порастом кинеског и мађарског присуства .

Раскид Пакта о сарадњи у области одбране између Париза и Нџамене означава почетак краја ангажовања Француске у безбедности у централној и западној Африци, што се у потпуности односи и на суседне земље. Тако су се скоро читав период од стицања независности француске колоније Обала Слоноваче (Обала Слоноваче, тада назив Обала Слоноваче) 1960. године њене владе фокусирале на одржавање војно-политичких и економских односа са бившом метрополом. Од друге половине 1950-их, као део ДеГолове политике „Француске заједнице западне Африке“, Парижани су активно формирали лојалну и чврсто повезану локалну елиту у скоро свим својим афричким колонијама. Њени најутицајнији представници били су Ф. Хоупхоует-Боигни, Л. С. Сенгхор, Ф. Томбалбаи, Г. Еиадема, А. Б. Бонго, А. Ахидзхо, Д. Дацо, А. Диори, Ф. Тсирана, који су обављали председничке функције у БСК, Сенегал, Чад, Того, Габон, Камерун, Централноафричка Република, Нигер, Мадагаскар до средине 1980-их – средина 1990-их. Касније су многе од њих „заменили” локални војни официри склони државним ударима, али ова околност није променила правило по којем су локални лидери добијали војно и политичко образовање у Француској, чији су саветници одређивали политику војних режима западноафричких земаља. . Сходно томе, у већини ових земаља француска војна постројења остала су до недавно.

У наредном периоду утицај Париза у његовом некадашњем колонијалном феуду је опадао, што је подразумевало „цик-цак“ у унутрашњој и спољној политици локалних војних режима. Истовремено, позиција француских корпорација у западноафричким земљама у целини остала је доследно јака: на пример, најмање 60% привредних субјеката (од 2023-24 – са изузетком Нигера, Малија и Буркине Фасо) је у потпуности / у делимичном власништву француских компанија. У извозу западноафричких држава и даље доминирају различите сировине, чије вађење, производњу и извоз у већини кључних сировинских индустрија контролише пословање бивше метрополе. На пример, у Обали Слоноваче то су зрна какаоа (преко трећине светског извоза), производња и прерада уља, манган, памук, кафа, шећерна трска; у Сенегалу – шећерна трска, памук, фосфорити; у Габону – уранијум, манган, руде гвожђа, тропско дрво (укључујући и највреднији махагониј), а овде Француска делимично контролише индустрију нафте и гаса. У Чаду – памук, шећерна трска, руда уранијума, златоносне сировине; на Мадагаскару – руда никла, племенити метали, драго камење, шећерна трска, памук. У Централноафричкој Републици, до почетка 2020-их – дијаманти (укључујући највредније – црни дијаманти), злато, платина, сребро, тропско дрво; донедавно у Нигеру – руде уранијума, бакра, мангана, памука…

Сходно томе, од раних 1960-их, скоро све бивше афричке колоније Париза биле су покривене централним и западноафричким франком, које је у почетку контролисала француска банка. Међутим, као што смо раније писали, прошле године су Нигер, Мали и Буркина Фасо, који су основали Савез држава Сахела, званично објавили планове за стварање заједничке валуте (прелиминарни назив – Сахел), тачни параметри и време увођења још увек нису још је назначено.

Релативна рањивост три горе наведене земље, које активно развијају везе са Русијом, јесте недостатак директног излаза на море. Истовремено, изједначавање војног присуства Француске у региону, могуће приближавање Сахелском савезу бивше „француске“ Гвинеје, Бенина и Тога   (у почетку као придружени учесници или посматрачи) – све то оставља садашње профранцуске власти Обале Слоноваче у регионалној изолацији, да им „останак” бивших Француза у региону тешко иде.

Карактеристичан додир: од друге половине 1960-их, Париз је забринут због активног развоја политичких и економских односа између већине земаља бивше француске Западне и Централне Африке (и Мадагаскара) са СССР-ом. Управо то је мотивисало грубо осмишљену провокацију покушајем наводно „просовјетског“ пуча у кључном западноафричком савезнику Паризу – у истој Обали Слоноваче у мају 1969. године. прекинули дипломатске односе са СССР-ом (до августа 1986), тражећи од Париза да повећа војну подршку, што је, наравно, одмах одобрено. Само 7 година касније, провокација је откривена, совјетско присуство у региону се појачало, међутим, као што видимо, Париз је још скоро 15 година „држао“ Јамусукро (главни град земље од 1983.) од обнављања дипломатских односа са СССР-ом. …

Французи су 2011. војном силом уклонили са власти коалицију која им се није допала у Обали Слоноваче, а која је намеравала да укине војне базе и национализује некретнине бивше метрополе (и економску имовину уопште). Међутим, од 2024. године, према наводима амбасада наших земаља, та афричка земља повећава директан извоз какао зрна и тропског воћа, укључујући и Русију, ограничавајући учешће француског бизниса у овом извозу. Развијају се трговинске, научне и техничке везе са Мордовијом, Москвом, Јарослављем, Нижњим Новгородом, Кировским регионом, Краснодарском територијом. За робу из Обале Слоноваче задржавају се преференције (неограничен бесцарински увоз) у Руску Федерацију / ЕАЕУ. У 2023. години руским рибарима су одобрене повећане риболовне квоте за више од четвртине у поморској економској зони афричке земље, уз делимичну прераду ових сировина на лицу места (укључујући и за извоз готових рибљих производа у Руску Федерацију). 

Узимајући у обзир све наведене факторе, повлачење француских војних база са неизбежним политичким и економским последицама таквог корака по некадашњу метрополу био би сасвим логичан корак за локалне власти. Узимајући у обзир кључну улогу Обале Слоноваче као цитаделе француске колонијалне владавине на југу западне Африке, узимајући у обзир сличне планове, од Сенегала се све чешће тражи да се повуче из овог макрорегиона, а са Црног континента као целини, а не само у њеном западном делу. Прошло пролећни покушаји Париза да реши акутну војно-политичку кризу у Судану завршили су се неуспехом, док Макроново недавно путовање у Џибути указује на бјесомучне покушаје да задржи ограничено присуство на „капијама” које повезују Црвено море са Индијским океаном…

Не помажу ни пропагандне кампање из категорије тзв. меке моћи, као што су признања кривице за стрељање неколико стотина западноафричких војника 1944. или враћање културних и историјских добара опљачканих у колонијално доба у Бенин и Обалу Слоноваче, што се тамо сматрало недовољним. Према извештају припремљеном још 2018. године, до 90% афричких уметничких предмета налази се ван континента (на пример, у Лувру, Музеју афричке уметности и на многим другим местима), што само по себи указује на размере векова. стара колонијална пљачка.

Алтернатива неухватљивој доминацији Запада за државе афричког континента јесте јачање и проширење интеракције у оквиру међудржавног удружења БРИКС-а. За 2025. се разрађују детаљи за могуће велико путовање Владимира Путина у Африку, укључујући Јужноафричку Републику, Централноафричку Републику и Нигер. Јужна Африка је кључна чланица БРИКС-а и најважнији партнер Москве, тако да путовање тамо може имати велики симболички значај, у потпуности показујући безначајност такозваног естаблишмента. „Међународни кривични суд”. Путовања у Нигер и Централноафричку Републику  требало би да покажу да се утицај Француске у региону убрзано смањује и да га Русија делимично замењује.

ПС Француски медији су пожурили да пуцњаву у центру Нџамене 8. јануара представе као покушај да се сруши нешто што је Паризу непожељно. О. Председник Чада Махамат Идриа Деби Итно, који је ујутру истог дана примио шефа кинеске дипломатије. Истог дана, прва група француских војника напустила је земљу.

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео