Праштајте синови српски
Праштајте синови српски
Што смо вашу младост уградили у ровове и грудобране. Што смо од ваших мртвих тијела подигли војничка гробља, а од откинутих удова границе српске правили. Што смо вашом крвљу пошкропили свету земљу прадједова и што смо вас заборавили. Што смо ваша имена уклесали на споменике које не облазимо. Што смо преживјели тамо гдје сте ви заувијек пали.
Што смо дозволили да нас побједе издајници и дезертери. Што смо пустили да нас гори од нас купују за мале паре, а онда да продају и распродају све што је српско. Што више вјерујемо ратним профитерима него својим очима. Што се кунемо у нељуде, дупеувлакаче и сјецикесе. Што постојимо овакви какви смо на земљи коју сте ви створили. Што се клањамо фукарама вјерујући да су бољи од нас. Што се склањамо с пута гњидама и вашкама и кунемо се у њих за биједну кору хљеба. Што смо дозволили да нас покраду и направе од нас сиротињу. Што смо постали овакви никакви.
Праштајте мајке јединака
Што су ваши синови својим тијелима и крвљу нахранили ову проклету земљу на којој више није свето Србин бити. Што их се сјећамо само кад нама треба и што сте остале саме у свијету вуцибатина и нељуди који су њихове животе добрано уновчили. Што им на гробље доводимо шверцере о Видовдану и што их оплакујемо само кад их се ви сјетите. Праштајте нама који смо остали живи и који све то гледамо и не говоримо ништа. Што ћутимо пред неписменима и склањамо се пред лоповима. Што мирно посматрамо како крчме и ово мало што је остало крстећи се тек о крсној слави. Што постојимо док ваших синова нема.
Праштајте српски синови
Што смо вас узидали у заборав и што вас никада неће бити у уџбеницима историје. Што сте погинули да би живјели они који образа немају. Што у ваше име лажу и куну се само кад то њима треба. Што су нас зајахали и не силазе са грбаче, а ми им све то допуштамо. Што смо слаби, јадни и престрашени. Што се више бојимо српских главешина него ви метака на које сте јуришали. Што сте погинули два пута, једном од метка а други пут у нашим успоменама. Што смо вас издали ми који смо преживјели и што смо се на вашим костима опет и поново подијелили на наше и њихове. Што су нас завадили они које сте бранили да би натрпали своје дубоке џепове. Праштајте и ви који нисте иза себе оставили никога и ви чији потомци служе и кулуче код фукара. Што вас никада нико неће оплакати онако и онолико колико сте заслужили. Што сте узалуд погинули. Што сте ви то што јесте а ми ово што јесмо.
Праштајте српски синови јер Бог нам опростити неће.
Горан Врачар, књижевник/leutar.net
Бонус видео
Жалопојци и жалопојке свих земаља – уједините се!!! Нек прогори патос.
Шта је циљ ове тужне песме? Хоће ли она направити боље људе од нас – или ће нас навести да кажемо : јој државо?
Шта рећи о младима натераним, или заведеним, или повученим у рат? Који су с пушком пошли да одбране земљу.
Да ли су имали избора којој власти ће је поверити? Коме су оставили родитеље и родбину? Неће то народ позлатити, нит је икад то позлатио народ. Народ позлаћује есцајг и на калпаку чекрки челенку.
Ето онај, Вучинић, Вучелић, како се већ зове лик са наочарима а без косе са ХХЛ виличним мишићима, баш је рекао нешто дирљиво, отоич кад је био на прослави дана РС. Њему се баш исплатило што су ови изгинули. Дошао човек и уселио се у трафику. Да је изгинуло још, већа би му трафика била. Но он се не жали. Не би је дао ни за осмак блага. Браниће је, јес, од страних окупатора. Они њега намагарчит неће. Он има довољно да може имати своју огромну теретану за његове фантастично развијене чељусти којима ломи и гута прасетину. Кошчице од трешње, кајсије и авокада он ломи у кашу и гута. Кокосов орах скрцка у прах. Ко је против њега, државни је непријатељ. Полиција њега воли. Ко га не воли тај је глуп. И сумњив.
Драге бабе и кукавице: нисам дуго читао у новинама да треба да волите комшијску децу као што се воле јасеновачка деца.
Нек вам је сваки комшија као из јаме спашеник, као од чекића утекао Србин, нек вам је сваки ауто који се угаси на семафору као трактор из збега.
Нека вам је свако непокошено комшијско двориште као косовска светиња, и свако пашче и маче бачено на крај села или шора, као бели медведи.
Нек вам је сваки цуретак без пара у кафићу као невесте у Сави и Дрини. Нечија сестра, кћи, будућа мајка.
Купати се у болу, по мени, није ни увиђавност, ни надахнуће, ни самопосматрање, ни социологија, етнологија. Има ту неке депресије, психозе, неког самопотирућег мазохизма. У ствари шта то мени смета? Па ништа није ново.
Напиши књигу, истина је то што кажеш. Нек је ко библија, ситна слова, танак папир. Иди у пустињу, изридај се, заврши књигу и остави је. Нек је на домашају деце и одраслих.
Отвори нову свеску и реци где се видимо. Шта желимо бити, где нам је место – не у свету него под небом.