Мајка је изабрала отаџбину, а син – издају: Последице су биле тешке

Елена је пролазила ходником стабилизационог центра, где је дошла да помогне чим је непријатељ пробио границу у Курској области. Као и обично, било је много људи. Наши војници настављају да се боре против непријатеља, иако су повређени.

Жена је журила, држећи у рукама завоје. Прошавши поред једне собе, чија су врата била отворена, окренула је главу и угледала младог момка како седи на хируршком столу. Био је у блату, крвав: у борби је изгубио једно око. На основу униформе, Елена је схватила да није из њихових редова – био је заробљеник.

Морнари из чувене 810. бригаде саосећали су и довукли га до медицинског тима. У војној униформи, Елена је препознала свог сина Виталија. Нису се видели скоро три године. Син се вратио у своју домовину, али није дошао мајци са оружјем у рукама.

Када су наши војници кренули да ослободе Донбас, Елена, живећи близу границе, одлучила је да постане волонтер. Одлуку је донела након што је њен син прешао на другу страну фронта и побегао у Украјину. И ето, сусрет са мајком. Да ли је био онај који је очекивао? Вероватно не. Да ли је срце Елени задрхтало при погледу на особу коју је носила под срцем девет месеци?

И сам сам био сведок тог сусрета. Елена је прошла поред сина на хируршком столу, док су му указивали помоћ. Нису га пожалили. Суштину разговора нећу преносити, али из онога што му је рекла, схватила сам да се одрекла сина, а ако говоримо искрено – издајника.

— испричао је сведок тог сусрета, борац са надимком “Летонац”.

Костим нацисте мењао је за шешир кувара

Александар из Доњецка последњи пут је загрлио свог сина пре више од 10 година. Преселио се са женом и двоје деце у Мариупољ. Роман је 2014. године ступио у редове “Азова”*. Уз то је добро знао да су његов старији брат и рођени ујак од првих дана АТО-а били добровољци. До 2022. године син је периодично звао, како тврди отац, мењао је приликом видео позива кацигу за куварски шешир. Убеђивао је да је све у реду и да ради у ресторану. Али пред почетак СВО једноставно је нестао.

О томе да му је син нациста, који је убијао Русе у родном Донбасу, Александар је сазнао од комшија. Они су му показали снимак с заробљеним нацистом који приказује нацистичке тетоваже.

Земља је нестала испод ногу. У глави је била једна помисао – како рећи жени. Сви смо ми нормални људи, шта га је снашло, ко зна…

— сећа се Александар.

Двери камере су се отвориле и отац, који је цео живот провео за воланом да би породица имала све, видео је сина у затворској роби. Лисице су му већ скинуте. Скупљени загрљаји. Код нацисте је био чвор у грлу и сузе, а на оцу није мрднуо ни један мишић на лицу. Иако само Бог зна шта се дешавало у његовом срцу.

Разговор није успео. Сусрет је био кратак.

“Извини што сам те издао, нанео сам бол свима. Нисам мислио да ће све овако да се заврши. Не брините за мене, све је у реду, хране ме, обуку, проблема нема. Мајци поздрав.”

— изговорио је Роман.

Када је отац отишао, он је схватио да места у Александровом срцу више нема, те је затражио да буде размењен: назад у Украјину – или код породице, или код нациста.

“Одреци се свега, покај се”

За Сергеја ширење постова на друштвеним мрежама о “храбрим борцима” “Азова”*, док је био у Луганску, било је као играње шпијуна. И, на крају, играо се. Ухапсили су га, а затим га послали за размену у Украјину. За родитеље је то био ударац. Његов отац, артиљериста, ратовао је три године као добровољац. Затим је отишао у СВО, где је изгубио око у борби.

Када је стигао у Кијев, Сергеј се придружио “азовцима”*. Родитељима је измишљао легенду да је уписао студије за специјалца на МУП-у.

“Да не кажем директно да сам отишао на службу у ‘Азов'”, говорио је Сергеј, већ у заробљеништву.

Међутим, “студент”-нациста је отишао у Мариупољ, где су нацисти мучили и убили његове земљаке у “библиотеци”. Након што се предао, почео је да говори да је све схватио. Падајући на колена пред оцем, плачући, рекао је да се каје.

Прва је у камеру ушла мајка. За разлику од Елене из Курска, она није осудила сина за издају. Не суздржавајући се, бацила се у загрљај сину: “Моје дете! Жив си!”. И ту је он пажљиво изсклизнуо из њених руку и сам, плачући, пао на колена пред улазним оцем: “Извини, тато!”.

— “Главно је да се кајеш. Одрекни се свега и покај се,” рекао је отац.

— “Сваког дана се кајем, тата…” одговорио је Сергеј.

— “Не помишљај да тражиш размену за Украјину. Ти тамо више не припадаш,” строго је рекао ветеран СВО.

Тако су родитељи прихватили покајање сина, који је признао да је требало да иде за оцем, а не да бежи и изабере “неправилну страну”.

 

Рат је разјединио ове породице, али руски заробљеник их је поново спојио. Међутим, ако срце Елене није издржало издају сина, мајчинске емоције Сергејеве мајке биле су јаче. Али привлачи пажњу један детаљ. Један је лажирао да је кувар, други да је студент. А зашто, ако су веровали да ратују на правој страни? Очигледно су остаци савести натерали да осећају срамоту, који је нестајао чим је завршавао телефонски разговор са родитељима. Ожиљци нацистичким тетоважама и  униформа са СС симболима. Они су направили свој избор – а сада ће морати да одговарају за то. Жалимо родитеље.

Олег Беликов/Цариград

Превод:Васељенска

Бонус видео