Исток или Запад? Србија на раскршћу суверенитета и капитулације

Поводом најновијих одлука Владе Републике Србије, увођења санкција компанији НИС од стране САД, али и најаве доласка високих америчких представника, треба направити паралелу са догађајима из деведесетих година, у тренуцима када је наша земља била изложена политичким притисцима чији епилог су биле санкције, а касније и НАТО бомбардовање. Историја, и то недавна историја, требало је да нас научи да велики геополитички потези не настају преко ноћи, већ да се пажљиво планирају и изводе у фазама, баш као што се кува жаба.

Када су деведесетих увели санкције СР Југославији, то је био само један од корака ка потпуном економском и друштвеном разарању земље, након чега је отворен простор за оправдавање војне агресије. Медијска пропаганда која је демонизовала Србију у очима међународне јавности такође се одвијала постепено, уз свесрдну помоћ и домаћих актера у виду НВО. На тај начин створена је „неопходност интервенције “, а све у циљу наметања воље, контроле и ради интереса западних сила.

Врло сличну ситуацију као деведесетих имамо и данас. Упркос илузији равнотеже да је политички однос Србије са Москвом и Вашингтоном или Бриселом исти, то је неупоредиво. Ова два центра моћи не могу бити третирана као једнако блиски савезници, јер се њихови интереси суштински разликују. Док Вашингтон у великој мери намеће свој геополитички дневни ред, Москва нуди сарадњу која је често заснована на обостраном интересу и историјским везама.

И тај однос види се у свакој ситуацији. Протести који већ месецима потресају Србију, за Русију су очигледан покушај обојене револуције, док су за Запад борба за боље и праведније друштво. И управо кроз ове последње блокаде видимо лицемерје на делу — док руски медији извештавају о покушају дестабилизације, западни не мењају наратив, већ навијају да се режим сруши, извештавајући о Србији као о друштву без демократије, али као леглу корупције. Истовремено лицемерно хвале режим и постављају немогуће услове, пре свега да се одрекнемо јединих стратешких партнера који у Србији не виде само интерес, већ и пријатељство засновано на заједничкој историји, културним везама и узајамном поштовању. Док са једне стране западни званичници истичу важност стабилности у региону, са друге стране континуирано намећу услове који нарушавају ту исту стабилност. Од нас се захтева не само да се дистанцирамо од традиционалних савезника попут Русије и Кине, већ и да прихватимо политику која је директно супротстављена нашим националним интересима, посебно по питању Косова и Метохије.

Питање је да ли ће сутра бити организоване демонстрације против овог политичког наметања? Наша политичка историја бележи снажне народне протесте када су се западни потези показали као претња националним интересима. Ипак, упркос све израженијем незадовољству грађана, све је очигледније да је неко врло добро стратешки размишљао, па уместо да на улици имамо сто хиљада људи национално свесних због ових западних уцена, санкција и Косова и Метохије, ми имамо масу невладиних активиста, прозападних политичара и слуђених студената који нису ни свесни зашто су тачно на улици.

Управо је та замена темеља народног незадовољства једна од најперфиднијих тактика које се примењују у данашњој Србији. Овакво стање на улицама није случајност, већ резултат дугогодишњег рада страних фондација и организација које финансирају и обучавају појединце и групе са јасним задатком — да онемогуће сваки покушај стварања аутентичног националног покрета који би могао бити противтежа диктату глобалних центара моћи.

Иронија је у томе што су управо ови, наизглед опозициони покрети, постали савезници владајуће структуре у одржавању статус кво. Њихово деловање смањује могућност организовања народних протеста који би могли угрозити политику капитулације пред западним захтевима.

Забрињавајуће је што се у медијима све мање говори о стању на Косову и Метохији. Прогон српског народа, не тихо, већ врло гласно етничко чишћење праћено уценама, отимањем имовине и свакодневним застрашивањем од стране шиптарских терориста пролазе без адекватног одговора. „Решавање“ проблема, сада већ не косовског питања, већ заштите Срба на Косову и Метохији, свело се на свакодневно сумирање догађаја од стране Канцеларије за Косово и Метохију, где нам, кршећи руке, саопште ко је јуче ухапшен, која институција више није у рукама Србије и колико српских кућа је запаљено.

Све ово само јасно указује на недостатак јасне стратегије, али и да је подилажење међународним центрима моћи дошло до зида, јер више немамо шта да понудимо у замену за једно огромно ништа. Прозападну опозицију тема Косова и Метохије занима таман колико трају предизборне кампање, али и у тим тренуцима гледају врло подељено на овај најважнији проблем.

Али, осим тога што немају приговора, осим оних популистичких, данас је и опозиција вешто прећутала да је на седници Владе усвојена још једна одлука о пројектима вештачке интелигенције иза које стоји сатанистичка агенда Клауса Шваба и групације из Давоса. Иако овај наизглед безазлени пројекат и технологија делују као корак ка будућности и технолошком напретку, суштина оваквих иницијатива лежи у потпуној контроли над друштвом…

Иако овај на први поглед безазлени пројекат и технологија делују као корак ка будућности и технолошком напретку, суштина оваквих иницијатива лежи у потпуној контроли над друштвом. Групација окупљена око Светског економског форума, предвођена Клаусом Швабом, већ годинама промовише концепт који се, иза фасаде иновација и одрживог развоја, своди на централизовану контролу ресурса, информација и људског живота. Увођење вештачке интелигенције у кључне друштвене токове, од здравства до образовања, представља један од главних алата за спровођење такозваног „Великог ресета“, чији је циљ глобално ресетовање друштва у складу са интересима мале елитне групе, тзв. дубоке државе, која, упркос промени америчке администрације, нажалост неће нестати.

Ако је власт спремна да сервилно прихвати све што долази од стране Запада, поставља се питање – да ли заиста нема довољно снаге или, још горе, воље да се одупре бар ономе што је унутрашња ствар државе, попут образовног система? Док уводе стратегије које произилазе из агенде Клауса Шваба, истовремено се тек понекад помене чињеница да нам се деца и даље образују из уџбеника издавача из Хрватске и Немачке. А ако неко није познат по благонаклоном односу према српској историји, култури и идентитету, то су онда ове две земље.

Прозападној опозицији ова чињеница, наравно, не смета – штавише, они у томе виде прилику за даљу „модернизацију“ друштва у складу са западним системом вредности, у којем је сваки национални наратив непожељан и ретроградан.

Зашто нам се онда деца још увек образују из уџбеника страних издавача? Ово питање је суштинско, јер отвара тему која је, можда чак и више од економске или политичке, кључна у потчињавању једне нације. Ако изгубимо право да образујемо сопствену децу у складу са вредностима које желимо да негујемо, онда губимо и будућност.

И док смо сведоци беспоговорног прихватања западних налога у свим овим областима, логично је поставити питање – да ли је заиста могуће да је страх од реакције Вашингтона и Брисела, уколико бисмо покушали да продубимо односе са Русијом, Кином и осталим земљама БРИКС-а, разлог зашто ћемо остати паралисани, а врло вероватно и на путу за нестанак?

БРИКС све више привлачи нове чланице које желе да се дистанцирају од хегемоније Запада и успоставе праведнији економски и политички поредак. Србија, иако природно заинтересована за сарадњу са тим блоком, иако нас, за разлику од Запада и Европске уније, већина чланица БРИКС-а види као пријатеља, остаје по страни. БРИКС нуди управо оно што нам је најпотребније – алтернативне изворе финансирања, трговину без санкција и могућност јачања суверенитета кроз сарадњу са државама које поштују принципе немешања у унутрашње ствари других земаља. Али, уместо да искористимо ову прилику, ми настављамо да игноришемо блок који се све више позиционира као глобални економски и политички фактор. Ово игнорисање не само да је нелогично, већ показује недостатак визије наше спољне политике.

Зашто још увек ово питање није дошло на дневни ред скупштине, као и питање закона о страним агентима које је поднето као предлог? И зашто купујемо „Рафале“ од Француске? Зашто је изабрана Француска, земља која се никада није показала као стратешки партнер Србије, уместо да се куповина обави од држава које су нам историјски биле наклоњене, попут Русије? Док се са једне стране говори о модернизацији војске и потреби за савременим ваздухопловима, са друге стране остаје нејасно зашто је избор пао на западну технологију која не само да је изузетно скупа, већ нас додатно везује за земље које су под снажним утицајем НАТО алијансе.

Француска неће постати наш заштитник у Бриселу због неколико продатих авиона – ко год то мисли, политику посматра крајње наивно – нити ће то утицати на њен став о Косову и Метохији. Уместо тога, Србија овим приближавањем НАТО-у ризикује да изгуби и оно мало преосталог маневарског простора који има у односима са Русијом и другим државама које нам пружају подршку у заштити територијалног интегритета.

Као што смо већ навели, историја се понавља, само су данас тачке геополитичке моћи померене и на челу Русије није пијани Јељцин, већ неко ко нам је више пута понудио руку помоћи, која и даље стоји, остаје да само да се види да ли ћемо да потонемо или ћемо прихватити и коначно испливати из западног живог блата.

Софија Марић / Васељенска