Опозиција објаснила зашто не могу да подрже студенте изласком из Скупштине и останком без својих плата и бенифиција!

Док опозиција све гласније позива на генерални штрајк и обуставу свих активности, чиме би ученици остали без наставе, студенти изгубили годину, а радници могли да остану без посла, истовремено категорично одбијају да напусте своје позиције у парламенту. Јасно је да им је једини циљ да уредно наставе да примају плате из државног буџета и уживају у бенефицијама које им припадају као посланицима, док покушавају да кроз изазивање хаоса и анархије дођу до власти.

Иако их јавност непрестано позива на доследност и напуштање парламента, њихови изговори су увек исти – „остани унутра и бори се“. Председник Демократске странке Срђан Миливојевић, у намери да оправда останак у парламенту, каже: „Начин изласка из парламента је толико компликован да би то трајало месецима, а онда би нас многи оптуживали да смо лицемерни и да говоримо да смо напустили Скупштину, а заправо нисмо“. Уместо да покажу принципијелност и поднесу оставке, одлучују се за манипулацију – остају у Скупштини како би задржали своје повластице, док истовремено гурају народ у хаос и штрајк који угрожава њихову егзистенцију.

Миодраг Алексић, председник Народног покрета Србије, такође јасно показује да им није ни на крај памети да се одрекну комфора који им пружа позиција посланика: „Излазак из парламента би одговарао само Вучићу и био би у супротности са једним од главних захтева студената – да институције раде свој посао“. Иронично је како они говоре о значају институција, а у исто време позивају на саботажу рада тих истих институција и изазивање општег колапса. Овакве изјаве јасно показују да опозиција остаје у парламенту не због бриге за грађане, већ како би задржала контролу над својим позицијама и осигурала редовна примања.

Посланик Новог ДСС-а Дејан Шулкић заузима сличан став, позивајући на „потпуну блокаду рада парламента“, али не и на враћање мандата: „Нови ДСС хоће борбу кроз потпуну блокаду рада парламента, јер би враћање мандата било повлачење из борбе“. Лицемерно је како говоре о „борби“ и „отпору“, али ту борбу виде искључиво из удобних посланичких клупа, са сигурним приходима које грађани финансирају.

Посебно се истиче изјава Радомира Лазовића из Зелене леве фронте, који директно признаје да опозиција не планира да напусти парламент: „Зашто бисмо то радили? Ми не треба ништа да препуштамо СНС-у, већ да ослобађамо институције“. Ослобађање институција, како то назива Лазовић, заправо значи – останак у институцијама по сваку цену, примање плата и уживање у свим привилегијама, док се истовремено позива на обуставу рада и штрајк, којим би народ трпео највећу штету.

Све ове изјаве показују јасну стратегију опозиције – свесни су да не могу победити на изборима, па прибегавају стратегији изазивања хаоса, како би узбуркали друштво и покушали да на силу дођу до власти. Истовремено, својим остајањем у парламенту обезбеђују себи привилегије које им пружа посланички статус, док од грађана очекују да ризикују свој посао, плате и будућност деце. Лицемерје опозиције је потпуно разобличено – док позивају на обуставу рада и борбу на улицама, за себе бирају комфор и сигурност парламентарних клупа.

Васељенска