Руднички крај ка крагујевачком Октобру

Руднички крај ка крагујевачком Октобру

Уводна напомена

Текстић који следи, исечак из нешто обимнијег прилога за “Слово Ћирилово”, годишњак горњомилановачке библиотеке “Браћа Наста­си­јевић”, 3. августа 2014. године послат је на име управнице Гордане Петковић (гмбиблиотекаЖгмаил.цом), а два дана касније, при провери да ли је стигао, могло се сазнати да јесте, те да ““имамо један тим који ће то проанализирати… с обзиром на тематику… видећемо да ли ћемо га уврстити… Хвала вам”.

Само то.

Наравно, није објављен.

Због бројних заљубљеника у БроЗЛОв лик – недело му се подразумева –, редови у наставку могли би послужити као подстицај разложнијем увиду у понешто од онога што већ деценијама брише србско национално памћење и гуши србску духовност.

Наводно ослободилаштво

На иницијативу немачке војне управе “да се Срби приме организовања сопствене админи­стр­а­ције, којој је окупатор био вољан да д­ потпуну администра­ти­вну аутономију на територији која ће бити под њиховом окупа­цијом”, 30. априла 1941. године формирана је Комесарска управа на челу са Миланом Аћимовићем (1898-1945). Четири месеца касније, 29. августа, уз сагла­с­ност др Харалда Турнера (1891-1947), шефа Управног штаба Вој­ног заповедника Србије, формирана је Србска влада народног спаса, под председништвом армијског ђенерала Милана Недића (1878-1946).

Прилике у рудничком крају од окончања Априлског рата до иза средине октобра 1941. године пратићемо овде према ономе што нуди латиничка Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије, Војноис­то­ријски институт, Београд 1964 , књига која из дана у дан, по репу­бли­кама ондашње Југославије (мада ваља претпоставити да је много тога, из разних разлога – укључујући и понешто што су аутори препознали као сопствени срамотан чин –, и “заборављено” да се упише), прати све идеолошке, теро­ри­стичке и војне делатности свих који су, на овај или онај начин, могли утицати на догађаје.

а. Идеолошка делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– 8. јуна, у Трнави, код Чачка, одржана Окружна конферен­ција Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

– Крајем јуна у Чачку одржан састанак Окружног комитета Комунистичке партије за Чачак, на коме је расправљано о фор­ми­рању Чачанског партизанског одреда.

Јул:

– 1. јула, у Трешњевици, код Аранђеловца, формиран 1. шума­дијски одред.

– 12. јула, у саставу Шумадијског одреда формиране чете: Оп­леначка, Ора­шачка и Космајска.

– 12. јула (можда и 14), на Јелици формиран Чачански одред.

– 14. јула, у Аранђеловцу одржан први састанак Главног шта­ба Народноослободилачког покрета (НОП) за Србију и донесена одлука да се приступи извођењу “крупнијих акција” и да поједини чланови Штаба крену у партизанскје одреде како би помогли у њиховом учвршћивању.

Август:

– Ништа.

Септембар:

– Неодређеног дана, у Даросави формирана два батаљона 1. шумадијског одреда.

– 25. септембра, у Босути формиран Народноослободилачки одбор (НОО).

– 28. септембра, у Горњем Милановцу формиран градски НОО.

– Крајем септембра, у Чачанском одреду формирани бата­љо­ни Трнавски и Таковски.

Октобар:

– 1. октобра, у Горњем Милановцу изашао први број листа Реч народа, органа НОП среза таковског.

б. Терористичка делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– Ништа.

Јул:

– 28. јула, у Даросави 1. шумадијски одред напао и разоружао петорицу жандара и на путу између Даросаве и Аранђеловца по­кидао ТТ линије.

– 29. јула, у Наталинцима, код Тополе, Опленачка чета разо­ружала петорицу жандара.

– Неутврђеног дана јула, у Трнави, код Тополе, 1. шумадиј­ски одред разоружао жандаре.

Август:

– 3. августа, 1. шумадијски одред спалио општинске архиве у Ма­скару, Загорици, Овсишту, Оласковцу, Копљару, Винчи, Јаг­њи­лу и напао жандармеријску станицу у Стојнику, код Аранђе­ловца, и разоружао тројицу жандара.

– 10. августа, у Страгарима, код Аранђеловца, делови 1. шу­ма­диј­ског одреда напали и разоружали посаду жандармеријске станице.

– 12. августа, делови 1. шумадијског одреда спалили су оп­шти­н­ску архиву у Раниловићу и демолирали железничке станице Рудовци и Буковик, те је воз искочио из шина.

– 14. августа, делови 1. шумадијског одреда минирали пругу код Даросаве, демолирали железничку станицу Барошевац и спа­лили општинску архиву у Липовцу.

– 19. августа, у Јунковцу, код Аранђеловца, делови 1. шума­дијског одреда разорили рудник угља и запленили око 200 кила експлозива, санитетског и другог материјала.

– У ноћи између 19. и 20 . августа, делови 1. шумадијског од­ре­да напали жандармеријску станицу у Бабарићу.

– 26. августа, делови 1. шумадијског одреда прекинули пругу код Копљара, а у Даросави демолирали железничку станицу и спа­лили општинску архиву.

Септембар:

– 1. септембра, делови 2. шумадијског одреда минирањем оштетили железнички мост на реци Јасеници (код Тополе) и спа­лили општинске архиве у Саранову и Сепцима.

– 2. септембра, делови 2. шумадијског одреда упали у Рудник и спалили општинске и пореске списе.

– 3. септембра, у руднику угља Мишаћи и у Страгарима (код Тополе), делови 1. шумадијског одреда оштетили машинска по­стројења.

– 6. септембра, делови 1. шумадијског одреда заузели Рудник и спалили општинску архиву.

Октобар:

– 9. октобра, делови 1. шумадијског одреда минирали мосто­ве од Аранђеловца према Тополи.

– У ноћи између 13. и 14. октобра, делови 1. шумадијског одреда упали у Аранђеловац и уништили архиву Среског начелства.

У Хронологију, наравно, није могло бити уписано све што се на терену дешавало, и у рудничком крају, наравно, па ће овде бити увр­штени и примери садржани у тексту “Партизански одреди За­падне Ср­би­је у офанзиви” (њњњ.знаци.нет/00001/240_6.пдф):

– 7. августа, на путу за Пољаницу једна “народна десетина” из Белановице пресрела је аутобус којим се превозило неколико ци­ви­ла (“обичних” путника) и тридесет жандара; према запису, жан­дари су “приморани на предају”.

– 8. августа, Колубарска партизанска чета напала је жандар­меријску станицу у Љигу, заробила четрнаест жандара и запле­ни­ла петнаест пушака.

– “Колубарска партизанска чета (у Качеру, у Белановици, а Стеван Марковић, звани Сингер, један од првих партизана у њој – ИП) на својој територији ликвидирала је жандармеријске стани­це, покидала непријатељске везе (тим везама служио се и србски народ, што значи да је и он сматран непријатељем – ИП), довела у питање саобраћај и извршила низ напада на… жандарме”.

– Почетком августа паљене су архиве у Живковцу, Шутцима, Калањевцима, Брајковцу и Дудовици; вероватно и још понегде.

С разлогом су све ове ставке уврштене у тероризам, будући да та појава, по дефиницији, није ништа друго до “смишљена упо­треба незаконитог насиља или при­јетње незаконитим насиљем ра­ди усађивања страха, с намјером присиљавања или застраши­вања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”. Паљење општин­ских, судских и порес­ких архива сматрало се првим кораком к ос­тварењу комунистичког обећања да ће по­сле рата сви бити јед­на­ки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише MМицхал Сзасзки­ењицз у тексту Злочи­на­чко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005, – Бал­кан­форум – Гесцхицхте унд Култур, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на србског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од да­нас”. Баш као што то чини свака револуција.

в. Војна делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– Ништа.

Јул:

– Ништа.

Август:

– 7. августа, “активисти” спалили немачки сењак.

– 8. августа, на Дивљаци, између Горњег Милановца и Нева­ди, Таковска чета Чачанског одреда напала немачку патролу, уби­ла двојицу војника и заробила једног подофицира.

– 16. августа, код Горњег Милановца, делови Чачанског од­реда напали немачку патролу и заробили једног војника, кога су касније разменили за шесторицу заробљених партизана.

– 20. августа, на путу између Тополе и Наталинаца, делови 1. шумадијског одреда уништили немачки аутомобил и заробили двојицу немачких војника.

– 27. августа, делови 1. шумадијског одреда код Копљара во­дили борбу против Немаца и жандара и “нанели им губитке”. За одмазду, Немци су спалили три села, али није речено која.

У тексту који се бави партизанском офанзивом у Западној Србији налазе се и ови примери:

– 8. августа, на путу за Пољаницу, “народна десетина” напра­вила заседу и отворила паљбу на камион пун Немаца; у нападу убијен мотоциклиста из пратње и рањено неколико Немаца.

– 8. августа, увече, у Трудељу, поред речице Качер, управо по­м­енута десетина наишла је на групу Немаца. “Немци су ко­ри­сти­ли мрак и повукли су се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака”.

– У ноћи између 17. и 18. августа, качерски партизани заноћи­ли су у селу Врачевићу и, када су добили обавештење да се прибл­и­жава група Немаца, “направили су борбени распоред… напали немачку колону и убили дванаест непријатељских војника”.

Септембар:

– 8. септембра, у Белановици, део 1. шумадијског одреда под командом Стевана Марковића-Сингера заробио је жандарме­риј­ског потпуковника Марка Олујевића, који је на Равну гору но­си­о Недићев план за заједничку борбу против комуниста. Спрове­ден у Љиг, тамо је по кратком поступку стрељан (убијен), а поручник Славко Пипан, Дражин емисар у Београду (који му је био у прат­њи), и шофер који их је возио, успели су да побегну. (У тексту о офанзиви качерских партизана уопште се не помиње овај случај, иако он није безначајан).

– 10. септембра, Колубарска чета Ваљевског одреда напала немачку посаду у Љигу, разбила је и приморала на повлачење пре­ма Мионици. Немци су имали тридесет мртвих и шездесет рање­них, а партизани седам мртвих и тринаест рањених.

– 11. септембра, у Љигу настављена борба против стотинак Немаца којима је као појачање стигло триста војника. Немци су имали шездесет тројицу погинулих и десеторицу рањених, док су партизани имали девет мртвих и једанаест рањених.

– 28. септембра, изнад Горњег Милановца, делови Чачанског одреда пушчаном ватром оштетили авион немачког заповедника Србије, при чему је убијен један ваздухопловни мајор.

– 29. септембра, јединице Чачанског и Крагујевачког одреда заузеле Горњи Милановац и заробиле скоро целу немачку чету и “одред” србских жандара.

Октобар:

– 8. октобра, у Венчанима, код Аранђеловца, Космајски од­ред напао једну Недићеву јединицу јачине око сто педесет људи, нанео му губитке од четрдесетак мртвих и десетак рањених, али није успео да их протера из села. Паризани су имали деветорицу мртвих и тројицу рањених. (Чудна прича, нарочито због тога што се не помиње бројчана снага Космајског одреда, која је, према пи­са­њу Војне енциклопедије, друго издање, књига 4, 1972, страна 641, из­носила “у септембру 1941. око 250 бораца”).

– 11. октобра, један батаљон 714. немачке дивизије из Тополе напао Рудник, заузео га али га је убрзо напустио.

– 16. октобра, ојачани 3. батаљон 749. пука 717. немачке диви­зије из Крагујевца, после дводневних борби дуж пута између Кра­гујевца и Горњег Милановца, продро у Горњи Милановац, скоро потпуно га разорио и спалио и похватао око сто тридесет талаца.

– У ноћи између 16. и 17. октобра, код Невади, борци Крагу­је­вачког и Чачанског одреда напали 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према Крагујевцу и нане­ли му губитке.

– 18. октобра, код села Враћевшнице, Крагујевачки и Чачан­ски одред напали 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према Крагујевцу и том приликом убили десет а ранили двадесет немачких војника и запленили два тенка типа “хочкис” и један уништили.

– 19. октобра, у селима Мечковцу, Грошници, Милатовцу и Маршићу, код Крагујевца, немачки војници похватали 427 особа и стрељали их за одмазду због претрпљених губитака на путу из­међу Горњег Милановца и Крагујевца, а села Грошницу и Мила­товац спалили.

А онда, Крагујевац

Опет према већ помињаној Хронологији:

– 21. октобра, “у Крагујевцу 3. батаљон 749. пука 717. пешади­ј­ске дивизије и Недићев 9. добровољачки одред отпочели масовно стрељање у коме су побили око 7.000 људи од 16 до 60 година ста­рости, као одмазду због претрпљених губитака у борбама против партизана”.

О немачким губицима “код села Враћевшнице”, на дан 18. ок­тобра 1941. године, о одмазди и стрељању у Крагујевцу три дана касније, расправљано је на суд­ском процесу службено названом “Су­ђење Драгољубу-Дражи Михаилови­ћу и осталим колаборацио­ни­стима за издају и ратне злочине почи­ње­не на простору Југо­славије за време рата (1941-1945)”, а као главни кривац словио је пуковник Бошко Павловић, “рођен 7. априла 1892. године у Јајцу – Босна, од оца Вукашина и мајке Катарине – рођ. Антрес, ожењен, отац двоје деце, Србин, југословенски држављанин, пре рата био заповедник државне полицијске страже у Загребу, за време оку­пације био помоћник команданта Србске државне страже (СДС) и државни потсекретар Недићеве владе”.

Није тада речено да је Бошко Павловић, при крају Великог ра­та, на самом почетку но­вембра 1918, из аустроугарског заро­б­ље­ништва приспео у Нови Сад и ту, као потпоручник србске вој­ске, у договору са Србским народним одбором, од србских војни­ка­ (повратника из заробље­ни­штва) образовао војну полицију, успо­ста­вио ред у граду, учество­вао у преговорима са немачким коман­дантом да своје јединице повуче из Новог Сада ка северу, пешице а не возом како је намеравао, са својим саборцима пре­узео оба моста између Новог Сада и Петроварадина и помогао да органи градске власти пређу у србске руке.

По слову оптужнице, пуковник Павловић био је оглашен кри­вим због тога што је “у октобру месецу 1941, дошао у Кра­гу­јевац, уочи стре­ља­ња 7 хиљада људи, које су извршили Немци уз помоћ љоти­ће­ваца и органа домаће полиције. Све док је вршено стре­љање на­ла­зио се у Крагујевцу и био у непосредном контакту како са орга­ни­ма месних полицијских власти тако и са руково­ди­оцима немач­ке окупаторске власти у Крагујевцу. По завршеном стре­ља­њу вра­тио се у Београд. Тако је учествовао заједно са Нем­цима у ма­сов­ном стрељању у Крагујевцу”.

Павловићева посета Крагујевцу на неки дан пре масовног стрељања оцењена је у оптужници као ње­гово учешће “заједно са Немцима у масовном стрељању” (се­дам хиљада људи), а његова од­брана да је он дошао у Крагујевац не би ли спречио да се тамо, за одмазду, због погибије једног не­ма­чког војника у самом гра­ду, стреља сто Крагујевчана, није ни узе­та у обзир. Његови поку­шаји код немачке команде да се та од­мазда избегне били су бе­зуспешни (пошто је он у Крагујевцу био без икаквог утицаја), али је зато та иста команда одлучила да поч­не хапсити по Крагујевцу не би ли осветила погибију и рањавање повећег броја својих вој­ника у једном окршају са партизанима на два­десетак километара од Крагујевца. Како је то рекао Павло­вић, “они су вршили одмаз­ду за војнике који су групно на 20 или више километара водили регуларну борбу” код места Љуљаци, а запитао се “ко је могао мислити да ће они за то вршити одмазду”. Како није могао оства­ри­ти телефонску везу са Недићевом владом, Павловић је ноћ уочи стрељања похитао у Београд, о неуспе­ху своје мисије обавестио свога претпостављеног а овај ђенерала Недића. Наредног дана, рано ујутру, ђенерал Недић, кога је Пав­ловић пратио као прево­дилац, посетио је генерала др Турнера, шефа немачког управног штаба у Србији, и молио га да се у међувремену похапшени грађа­ни пусте. Нажа­лост, све то било је узалудно, тако да је 21. октобра 1941. године у Крагујевцу, према тврдњи војног тужиоца, изложе­ној у оптужни­ци, стрељано око седам хиљада људи.

Уистину, у овом случају барата се насумичним бројкама, по­што и Војна енциклопедија, 4 Јакац-Лафет, Друго издање, Београд 1972, 680 (лат), баш као да се ради о злочину “из чиста мира” и прикривајући чињеницу да се ради о одмазди за погибију немачких војиика у оружаном сукобу са партизанима, пише да “када су немачки оку­патори… у Србији планирали да јаким снагама истребе српски на­род да би створили застрашујући пример, изабрали су поред дру­ги­х места и Крагујевац, где су извршили иајтежи и најмасовнији злочин… (и) стрељале 21. Џ 1941. више хиљада људи”. Са своје стране, Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, вели да је стрељано “око 7.000” грађана. (Наредба о стрељању сто Срба за једног погинулог Нем­ца и педесет за једног рањеног ва­жила је све до септембра 1943. године, када је ђенерал Недић по­сетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут марта исте године, када су од­били Тројни пакт,а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Ср­би још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она неза­хвална).

Милослав Самарџић у тексту Љотићевци на стрељању у Кра­гујевцу 21. октобра 1941 (“Погледи” Крагујевац, 16. март 2013), пре­носи део мемоарског записа равногорског (четничког) поруч­ни­ка Др­а­гана Сотировића да је “све што се десило и дешавало у Крагу­јевцу на дан 20. и 21. окто­б­ра дело Димитрија Љотића… који је уб­е­дио Немце да је Крагује­вац побуњенички центар Србије и уми­ри­ва­ње Крагујевца било којим путем гаранција реда и мира у Србији”. Љотићевци су, твр­ди Сотировић, “у погледу хапшења или спашавања од хапшења… имали два списка. Један је био списак њихових чланова и прија­теља (за спасавање – ИП), други је био списак четника, комуни­ста и предратних противника Љотићевог ‘Збора’ (за стрељање – ИП). Контролу као и допуну тих спи­ско­ва имали су поред Немаца и Недићеви изасланици у Крагујевцу у личности резервног потпуковника Бошка Павловића… На дан 20. октобра одржана је у кра­гујевачкој општини седница, која је тра­ја­ла двадесет минута и на којој је донета осуда смртном казном за 2.300 људи”.

Зна ли се да је између Михаиловићевих, Недићевих и Љоти­ће­вих присталица владало отворено непријатељство, разум­љи­во је што и Сотировић, с очуваном бескрајном мржњом према љотиће­в­цима (и недићевцима), на своју листу најодговорнијих за стреља­ње у Крагујевцу ставља искључиво њих (и Бошка Павло­ви­ћа међу њима), што Немце помиње тек узгредно и што пар­ти­зане (и чет­нике) уопште не доводи у везу са немачком одмаздом по сразмери сто за једног. Но, било како било, Самарџић конста­ту­је да су Нем­ци “само у Крагујевцу израчунали да је према одма­з­ди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у Крагу­јев­цу су и стреља­ли према тој сразмери”.

О свему томе, нешто друкчије пише0000 РАСМЦ, у тексту “Стре­љање у Крагујевцу 1941” (форум.бурек.цом/стрељање-у-крагујев­цу 1941­-т354641.њап2.хтмл):

“У самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана во­ђене борбе између Немаца и партизана. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је на­пада партизана и четника на Немце који су се враћали из Гор­њег Милановца према Крагујевцу. При повратку… Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице по­ново нападнути и у стопу гоњени до Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном немачком податку, у борбама код села Љу­ља­ка укупно је погинуло девет Немаца, а рањено их је двадесет се­дам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за од­маз­ду рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По про­кламованом окупаторском кључу, требало је да буде стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фо­то­графије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београ­ду др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу… Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каква никада србска војска у својој историји није по­чи­нила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скину­тим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи до трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово сло­во “В” – Вицторy (победа)”.0000

Са бројем оних који су стрељани у Крагујевцу лицитира се и дру­где, па се тако чини и у текстовима о крагујевачком спомен­-парку у Шумарицама објављеним на интернету. Један од њих,0000 њњњ.крагујевацгреетерс.цом/индеџ.пхп/ср…крагујевац/спомен-парк казује да је тога 21. октобра стрељано у Крагујевцу “више хиљада његових становника, мушкараца, жена и деце”, те да су “повод за стрељање били немачки губици у борби са четничким и парти­занским јединицама на путу Крагујевац-Горњи Милановац”. У јед­ном од текстова објављених на Википедији0000 (ср.њикипедиа.орг/ср­/­Ма­сакр­_у_Крагујевцу) читамо да је у масакру “којег су над циви­л­ним становништвом у Крагујевцу починиле јединице нацистичке Немачке… страдало око 2.800 људи, од тога неколико десетина ђа­ка мушке гимназије”, док други0000 (ср.њикипедиа.орг/ср/Спомен­-парк­_Крагујевачки октобар) казује да је тада стрељано “око 3.000 ње­го­вих становника међу којима око 300 ученика и петнаесторо де­це од 8-12 година… По немачким изворима стрељано је 2.795 лица укључујући и око 300 ђака”.

Цифру од 2.795 стрељаних Крагујевчана наводи и Небојша Радишић0000 (Србска информативна мрежа, хттп://њњњ.блиц.рс/Вести­/­Друштво/202870/откривена-масовна-гробница-зртава-комуниста), уз кра­так осврт на добро знан и деценијама нуђен званични податак о жртвама: “Зашто је Тито, заједно са својим историчарима, тај број 2795 увећао, јасно је када се зна да је баш његова војска убила најмање још толико Шумадинаца. Њима се, за разлику од жртава фашизма, још увек не зна гроб”.

Већ помињани0000 РАСМЦ пише у наведеном тексту да је “због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Ми­лан Недић послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки командант у Крагујевцу ма­јор Паул Кениг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званичан број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рање­них Немаца”. (Ове две последње цифре – једну истоветну а једну с извесним одступањем – помиње, видели смо, и Хронологија уз 18. октобар).

Било како било, пуковник Бошко Павловић осуђен је “на ка­зну смрти стрељањем, трајан гу­битак политичких и појединих гра­ђанских права и конфискацију целокупне имовине”.

Напад и одмазда

Ван сваке сумње, бој код Враћевшнице (или Љуљака, или Бара), онај који је довео до немачке одмазде и стре­ља­ња 2.300 цивила у Крагујевцу, може се сматрати и идеоло­шком, и терористичком, и војном делатношћу.

Технички гледано, био је то окршај војних јединица, уз упо­требу оружане силе, праћен људским жртвама.

У идеолошком погледу, Немци су ишли за остварењем поли­тичког програма Хитлерове националне, социјалистичке партије окренуте народу, институцији за чије се интересе све ради и коме, стога, припада власт, док су партизани, како је то сведо­чио Душан Биланџић (1924-2015) некада­шњи брозовски теоретичар, човек који се исто­ри­јом бавио по “партијској ли­нији”, следили иде­ологију Јосипа Брозла усмерену на завођење комунистичке окупа­тор­ске власти у Србији (“Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада)”, сламање наводних великосрбских претен­зија, “бло­кирање великосрпске идеологије и свођење Србије на београдски пашалук”.

Како се тероризмом сматра “свако насиље ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”, све партизанске активности које су биле окренуте против цивилних структура у Србији – локалних органа власти, јавног ПТТ и железничког саобраћаја, као и државне ад­ми­нистрације, институција оформљених за рачун и у интересу појединаца и друштва у це­лини –, по својој природи, али и по крајњим циљевима, биле су терористичке.

Стога, на све партизанско наводно војно деловање које је во­дило немачкој одмазди над србским цивилним становништвом, као што је то био случај с окршајем код Враћевшнице (Љуљака, Ба­ра), треба гледати као на тероризам заснован на идеологији.

.

Руднички крај ка крагујевачком Октобру

Уводна напомена

Текстић који следи, исечак из нешто обимнијег прилога за “Слово Ћирилово”, годишњак горњомилановачке библиотеке “Браћа Наста­си­јевић”, 3. августа 2014. године послат је на име управнице Гордане Петковић (гмбиблиотекаЖгмаил.цом), а два дана касније, при провери да ли је стигао, могло се сазнати да јесте, те да ““имамо један тим који ће то проанализирати… с обзиром на тематику… видећемо да ли ћемо га уврстити… Хвала вам”.

Само то.

Наравно, није објављен.

Због бројних заљубљеника у БроЗЛОв лик – недело му се подразумева –, редови у наставку могли би послужити као подстицај разложнијем увиду у понешто од онога што већ деценијама брише србско национално памћење и гуши србску духовност.

Наводно ослободилаштво

На иницијативу немачке војне управе “да се Срби приме организовања сопствене админи­стр­а­ције, којој је окупатор био вољан да д­ потпуну администра­ти­вну аутономију на територији која ће бити под њиховом окупа­цијом”, 30. априла 1941. године формирана је Комесарска управа на челу са Миланом Аћимовићем (1898-1945). Четири месеца касније, 29. августа, уз сагла­с­ност др Харалда Турнера (1891-1947), шефа Управног штаба Вој­ног заповедника Србије, формирана је Србска влада народног спаса, под председништвом армијског ђенерала Милана Недића (1878-1946).

Прилике у рудничком крају од окончања Априлског рата до иза средине октобра 1941. године пратићемо овде према ономе што нуди латиничка Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије, Војноис­то­ријски институт, Београд 1964 , књига која из дана у дан, по репу­бли­кама ондашње Југославије (мада ваља претпоставити да је много тога, из разних разлога – укључујући и понешто што су аутори препознали као сопствени срамотан чин –, и “заборављено” да се упише), прати све идеолошке, теро­ри­стичке и војне делатности свих који су, на овај или онај начин, могли утицати на догађаје.

а. Идеолошка делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– 8. јуна, у Трнави, код Чачка, одржана Окружна конферен­ција Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

– Крајем јуна у Чачку одржан састанак Окружног комитета Комунистичке партије за Чачак, на коме је расправљано о фор­ми­рању Чачанског партизанског одреда.

Јул:

– 1. јула, у Трешњевици, код Аранђеловца, формиран 1. шума­дијски одред.

– 12. јула, у саставу Шумадијског одреда формиране чете: Оп­леначка, Ора­шачка и Космајска.

– 12. јула (можда и 14), на Јелици формиран Чачански одред.

– 14. јула, у Аранђеловцу одржан први састанак Главног шта­ба Народноослободилачког покрета (НОП) за Србију и донесена одлука да се приступи извођењу “крупнијих акција” и да поједини чланови Штаба крену у партизанскје одреде како би помогли у њиховом учвршћивању.

Август:

– Ништа.

Септембар:

– Неодређеног дана, у Даросави формирана два батаљона 1. шумадијског одреда.

– 25. септембра, у Босути формиран Народноослободилачки одбор (НОО).

– 28. септембра, у Горњем Милановцу формиран градски НОО.

– Крајем септембра, у Чачанском одреду формирани бата­љо­ни Трнавски и Таковски.

Октобар:

– 1. октобра, у Горњем Милановцу изашао први број листа Реч народа, органа НОП среза таковског.

б. Терористичка делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– Ништа.

Јул:

– 28. јула, у Даросави 1. шумадијски одред напао и разоружао петорицу жандара и на путу између Даросаве и Аранђеловца по­кидао ТТ линије.

– 29. јула, у Наталинцима, код Тополе, Опленачка чета разо­ружала петорицу жандара.

– Неутврђеног дана јула, у Трнави, код Тополе, 1. шумадиј­ски одред разоружао жандаре.

Август:

– 3. августа, 1. шумадијски одред спалио општинске архиве у Ма­скару, Загорици, Овсишту, Оласковцу, Копљару, Винчи, Јаг­њи­лу и напао жандармеријску станицу у Стојнику, код Аранђе­ловца, и разоружао тројицу жандара.

– 10. августа, у Страгарима, код Аранђеловца, делови 1. шу­ма­диј­ског одреда напали и разоружали посаду жандармеријске станице.

– 12. августа, делови 1. шумадијског одреда спалили су оп­шти­н­ску архиву у Раниловићу и демолирали железничке станице Рудовци и Буковик, те је воз искочио из шина.

– 14. августа, делови 1. шумадијског одреда минирали пругу код Даросаве, демолирали железничку станицу Барошевац и спа­лили општинску архиву у Липовцу.

– 19. августа, у Јунковцу, код Аранђеловца, делови 1. шума­дијског одреда разорили рудник угља и запленили око 200 кила експлозива, санитетског и другог материјала.

– У ноћи између 19. и 20 . августа, делови 1. шумадијског од­ре­да напали жандармеријску станицу у Бабарићу.

– 26. августа, делови 1. шумадијског одреда прекинули пругу код Копљара, а у Даросави демолирали железничку станицу и спа­лили општинску архиву.

Септембар:

– 1. септембра, делови 2. шумадијског одреда минирањем оштетили железнички мост на реци Јасеници (код Тополе) и спа­лили општинске архиве у Саранову и Сепцима.

– 2. септембра, делови 2. шумадијског одреда упали у Рудник и спалили општинске и пореске списе.

– 3. септембра, у руднику угља Мишаћи и у Страгарима (код Тополе), делови 1. шумадијског одреда оштетили машинска по­стројења.

– 6. септембра, делови 1. шумадијског одреда заузели Рудник и спалили општинску архиву.

Октобар:

– 9. октобра, делови 1. шумадијског одреда минирали мосто­ве од Аранђеловца према Тополи.

– У ноћи између 13. и 14. октобра, делови 1. шумадијског одреда упали у Аранђеловац и уништили архиву Среског начелства.

У Хронологију, наравно, није могло бити уписано све што се на терену дешавало, и у рудничком крају, наравно, па ће овде бити увр­штени и примери садржани у тексту “Партизански одреди За­падне Ср­би­је у офанзиви” (њњњ.знаци.нет/00001/240_6.пдф):

– 7. августа, на путу за Пољаницу једна “народна десетина” из Белановице пресрела је аутобус којим се превозило неколико ци­ви­ла (“обичних” путника) и тридесет жандара; према запису, жан­дари су “приморани на предају”.

– 8. августа, Колубарска партизанска чета напала је жандар­меријску станицу у Љигу, заробила четрнаест жандара и запле­ни­ла петнаест пушака.

– “Колубарска партизанска чета (у Качеру, у Белановици, а Стеван Марковић, звани Сингер, један од првих партизана у њој – ИП) на својој територији ликвидирала је жандармеријске стани­це, покидала непријатељске везе (тим везама служио се и србски народ, што значи да је и он сматран непријатељем – ИП), довела у питање саобраћај и извршила низ напада на… жандарме”.

– Почетком августа паљене су архиве у Живковцу, Шутцима, Калањевцима, Брајковцу и Дудовици; вероватно и још понегде.

С разлогом су све ове ставке уврштене у тероризам, будући да та појава, по дефиницији, није ништа друго до “смишљена упо­треба незаконитог насиља или при­јетње незаконитим насиљем ра­ди усађивања страха, с намјером присиљавања или застраши­вања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”. Паљење општин­ских, судских и порес­ких архива сматрало се првим кораком к ос­тварењу комунистичког обећања да ће по­сле рата сви бити јед­на­ки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише MМицхал Сзасзки­ењицз у тексту Злочи­на­чко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005, – Бал­кан­форум – Гесцхицхте унд Култур, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на србског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од да­нас”. Баш као што то чини свака револуција.

в. Војна делатност

Април:

– Ништа.

Мај:

– Ништа.

Јун:

– Ништа.

Јул:

– Ништа.

Август:

– 7. августа, “активисти” спалили немачки сењак.

– 8. августа, на Дивљаци, између Горњег Милановца и Нева­ди, Таковска чета Чачанског одреда напала немачку патролу, уби­ла двојицу војника и заробила једног подофицира.

– 16. августа, код Горњег Милановца, делови Чачанског од­реда напали немачку патролу и заробили једног војника, кога су касније разменили за шесторицу заробљених партизана.

– 20. августа, на путу између Тополе и Наталинаца, делови 1. шумадијског одреда уништили немачки аутомобил и заробили двојицу немачких војника.

– 27. августа, делови 1. шумадијског одреда код Копљара во­дили борбу против Немаца и жандара и “нанели им губитке”. За одмазду, Немци су спалили три села, али није речено која.

У тексту који се бави партизанском офанзивом у Западној Србији налазе се и ови примери:

– 8. августа, на путу за Пољаницу, “народна десетина” напра­вила заседу и отворила паљбу на камион пун Немаца; у нападу убијен мотоциклиста из пратње и рањено неколико Немаца.

– 8. августа, увече, у Трудељу, поред речице Качер, управо по­м­енута десетина наишла је на групу Немаца. “Немци су ко­ри­сти­ли мрак и повукли су се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака”.

– У ноћи између 17. и 18. августа, качерски партизани заноћи­ли су у селу Врачевићу и, када су добили обавештење да се прибл­и­жава група Немаца, “направили су борбени распоред… напали немачку колону и убили дванаест непријатељских војника”.

Септембар:

– 8. септембра, у Белановици, део 1. шумадијског одреда под командом Стевана Марковића-Сингера заробио је жандарме­риј­ског потпуковника Марка Олујевића, који је на Равну гору но­си­о Недићев план за заједничку борбу против комуниста. Спрове­ден у Љиг, тамо је по кратком поступку стрељан (убијен), а поручник Славко Пипан, Дражин емисар у Београду (који му је био у прат­њи), и шофер који их је возио, успели су да побегну. (У тексту о офанзиви качерских партизана уопште се не помиње овај случај, иако он није безначајан).

– 10. септембра, Колубарска чета Ваљевског одреда напала немачку посаду у Љигу, разбила је и приморала на повлачење пре­ма Мионици. Немци су имали тридесет мртвих и шездесет рање­них, а партизани седам мртвих и тринаест рањених.

– 11. септембра, у Љигу настављена борба против стотинак Немаца којима је као појачање стигло триста војника. Немци су имали шездесет тројицу погинулих и десеторицу рањених, док су партизани имали девет мртвих и једанаест рањених.

– 28. септембра, изнад Горњег Милановца, делови Чачанског одреда пушчаном ватром оштетили авион немачког заповедника Србије, при чему је убијен један ваздухопловни мајор.

– 29. септембра, јединице Чачанског и Крагујевачког одреда заузеле Горњи Милановац и заробиле скоро целу немачку чету и “одред” србских жандара.

Октобар:

– 8. октобра, у Венчанима, код Аранђеловца, Космајски од­ред напао једну Недићеву јединицу јачине око сто педесет људи, нанео му губитке од четрдесетак мртвих и десетак рањених, али није успео да их протера из села. Паризани су имали деветорицу мртвих и тројицу рањених. (Чудна прича, нарочито због тога што се не помиње бројчана снага Космајског одреда, која је, према пи­са­њу Војне енциклопедије, друго издање, књига 4, 1972, страна 641, из­носила “у септембру 1941. око 250 бораца”).

– 11. октобра, један батаљон 714. немачке дивизије из Тополе напао Рудник, заузео га али га је убрзо напустио.

– 16. октобра, ојачани 3. батаљон 749. пука 717. немачке диви­зије из Крагујевца, после дводневних борби дуж пута између Кра­гујевца и Горњег Милановца, продро у Горњи Милановац, скоро потпуно га разорио и спалио и похватао око сто тридесет талаца.

– У ноћи између 16. и 17. октобра, код Невади, борци Крагу­је­вачког и Чачанског одреда напали 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према Крагујевцу и нане­ли му губитке.

– 18. октобра, код села Враћевшнице, Крагујевачки и Чачан­ски одред напали 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према Крагујевцу и том приликом убили десет а ранили двадесет немачких војника и запленили два тенка типа “хочкис” и један уништили.

– 19. октобра, у селима Мечковцу, Грошници, Милатовцу и Маршићу, код Крагујевца, немачки војници похватали 427 особа и стрељали их за одмазду због претрпљених губитака на путу из­међу Горњег Милановца и Крагујевца, а села Грошницу и Мила­товац спалили.

А онда, Крагујевац

Опет према већ помињаној Хронологији:

– 21. октобра, “у Крагујевцу 3. батаљон 749. пука 717. пешади­ј­ске дивизије и Недићев 9. добровољачки одред отпочели масовно стрељање у коме су побили око 7.000 људи од 16 до 60 година ста­рости, као одмазду због претрпљених губитака у борбама против партизана”.

О немачким губицима “код села Враћевшнице”, на дан 18. ок­тобра 1941. године, о одмазди и стрељању у Крагујевцу три дана касније, расправљано је на суд­ском процесу службено названом “Су­ђење Драгољубу-Дражи Михаилови­ћу и осталим колаборацио­ни­стима за издају и ратне злочине почи­ње­не на простору Југо­славије за време рата (1941-1945)”, а као главни кривац словио је пуковник Бошко Павловић, “рођен 7. априла 1892. године у Јајцу – Босна, од оца Вукашина и мајке Катарине – рођ. Антрес, ожењен, отац двоје деце, Србин, југословенски држављанин, пре рата био заповедник државне полицијске страже у Загребу, за време оку­пације био помоћник команданта Србске државне страже (СДС) и државни потсекретар Недићеве владе”.

Није тада речено да је Бошко Павловић, при крају Великог ра­та, на самом почетку но­вембра 1918, из аустроугарског заро­б­ље­ништва приспео у Нови Сад и ту, као потпоручник србске вој­ске, у договору са Србским народним одбором, од србских војни­ка­ (повратника из заробље­ни­штва) образовао војну полицију, успо­ста­вио ред у граду, учество­вао у преговорима са немачким коман­дантом да своје јединице повуче из Новог Сада ка северу, пешице а не возом како је намеравао, са својим саборцима пре­узео оба моста између Новог Сада и Петроварадина и помогао да органи градске власти пређу у србске руке.

По слову оптужнице, пуковник Павловић био је оглашен кри­вим због тога што је “у октобру месецу 1941, дошао у Кра­гу­јевац, уочи стре­ља­ња 7 хиљада људи, које су извршили Немци уз помоћ љоти­ће­ваца и органа домаће полиције. Све док је вршено стре­љање на­ла­зио се у Крагујевцу и био у непосредном контакту како са орга­ни­ма месних полицијских власти тако и са руково­ди­оцима немач­ке окупаторске власти у Крагујевцу. По завршеном стре­ља­њу вра­тио се у Београд. Тако је учествовао заједно са Нем­цима у ма­сов­ном стрељању у Крагујевцу”.

Павловићева посета Крагујевцу на неки дан пре масовног стрељања оцењена је у оптужници као ње­гово учешће “заједно са Немцима у масовном стрељању” (се­дам хиљада људи), а његова од­брана да је он дошао у Крагујевац не би ли спречио да се тамо, за одмазду, због погибије једног не­ма­чког војника у самом гра­ду, стреља сто Крагујевчана, није ни узе­та у обзир. Његови поку­шаји код немачке команде да се та од­мазда избегне били су бе­зуспешни (пошто је он у Крагујевцу био без икаквог утицаја), али је зато та иста команда одлучила да поч­не хапсити по Крагујевцу не би ли осветила погибију и рањавање повећег броја својих вој­ника у једном окршају са партизанима на два­десетак километара од Крагујевца. Како је то рекао Павло­вић, “они су вршили одмаз­ду за војнике који су групно на 20 или више километара водили регуларну борбу” код места Љуљаци, а запитао се “ко је могао мислити да ће они за то вршити одмазду”. Како није могао оства­ри­ти телефонску везу са Недићевом владом, Павловић је ноћ уочи стрељања похитао у Београд, о неуспе­ху своје мисије обавестио свога претпостављеног а овај ђенерала Недића. Наредног дана, рано ујутру, ђенерал Недић, кога је Пав­ловић пратио као прево­дилац, посетио је генерала др Турнера, шефа немачког управног штаба у Србији, и молио га да се у међувремену похапшени грађа­ни пусте. Нажа­лост, све то било је узалудно, тако да је 21. октобра 1941. године у Крагујевцу, према тврдњи војног тужиоца, изложе­ној у оптужни­ци, стрељано око седам хиљада људи.

Уистину, у овом случају барата се насумичним бројкама, по­што и Војна енциклопедија, 4 Јакац-Лафет, Друго издање, Београд 1972, 680 (лат), баш као да се ради о злочину “из чиста мира” и прикривајући чињеницу да се ради о одмазди за погибију немачких војиика у оружаном сукобу са партизанима, пише да “када су немачки оку­патори… у Србији планирали да јаким снагама истребе српски на­род да би створили застрашујући пример, изабрали су поред дру­ги­х места и Крагујевац, где су извршили иајтежи и најмасовнији злочин… (и) стрељале 21. Џ 1941. више хиљада људи”. Са своје стране, Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, вели да је стрељано “око 7.000” грађана. (Наредба о стрељању сто Срба за једног погинулог Нем­ца и педесет за једног рањеног ва­жила је све до септембра 1943. године, када је ђенерал Недић по­сетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут марта исте године, када су од­били Тројни пакт,а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Ср­би још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она неза­хвална).

Милослав Самарџић у тексту Љотићевци на стрељању у Кра­гујевцу 21. октобра 1941 (“Погледи” Крагујевац, 16. март 2013), пре­носи део мемоарског записа равногорског (четничког) поруч­ни­ка Др­а­гана Сотировића да је “све што се десило и дешавало у Крагу­јевцу на дан 20. и 21. окто­б­ра дело Димитрија Љотића… који је уб­е­дио Немце да је Крагује­вац побуњенички центар Србије и уми­ри­ва­ње Крагујевца било којим путем гаранција реда и мира у Србији”. Љотићевци су, твр­ди Сотировић, “у погледу хапшења или спашавања од хапшења… имали два списка. Један је био списак њихових чланова и прија­теља (за спасавање – ИП), други је био списак четника, комуни­ста и предратних противника Љотићевог ‘Збора’ (за стрељање – ИП). Контролу као и допуну тих спи­ско­ва имали су поред Немаца и Недићеви изасланици у Крагујевцу у личности резервног потпуковника Бошка Павловића… На дан 20. октобра одржана је у кра­гујевачкој општини седница, која је тра­ја­ла двадесет минута и на којој је донета осуда смртном казном за 2.300 људи”.

Зна ли се да је између Михаиловићевих, Недићевих и Љоти­ће­вих присталица владало отворено непријатељство, разум­љи­во је што и Сотировић, с очуваном бескрајном мржњом према љотиће­в­цима (и недићевцима), на своју листу најодговорнијих за стреља­ње у Крагујевцу ставља искључиво њих (и Бошка Павло­ви­ћа међу њима), што Немце помиње тек узгредно и што пар­ти­зане (и чет­нике) уопште не доводи у везу са немачком одмаздом по сразмери сто за једног. Но, било како било, Самарџић конста­ту­је да су Нем­ци “само у Крагујевцу израчунали да је према одма­з­ди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у Крагу­јев­цу су и стреља­ли према тој сразмери”.

О свему томе, нешто друкчије пише0000 РАСМЦ, у тексту “Стре­љање у Крагујевцу 1941” (форум.бурек.цом/стрељање-у-крагујев­цу 1941­-т354641.њап2.хтмл):

“У самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана во­ђене борбе између Немаца и партизана. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је на­пада партизана и четника на Немце који су се враћали из Гор­њег Милановца према Крагујевцу. При повратку… Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице по­ново нападнути и у стопу гоњени до Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном немачком податку, у борбама код села Љу­ља­ка укупно је погинуло девет Немаца, а рањено их је двадесет се­дам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за од­маз­ду рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По про­кламованом окупаторском кључу, требало је да буде стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фо­то­графије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београ­ду др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу… Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каква никада србска војска у својој историји није по­чи­нила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скину­тим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи до трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово сло­во “В” – Вицторy (победа)”.0000

Са бројем оних који су стрељани у Крагујевцу лицитира се и дру­где, па се тако чини и у текстовима о крагујевачком спомен­-парку у Шумарицама објављеним на интернету. Један од њих,0000 њњњ.крагујевацгреетерс.цом/индеџ.пхп/ср…крагујевац/спомен-парк казује да је тога 21. октобра стрељано у Крагујевцу “више хиљада његових становника, мушкараца, жена и деце”, те да су “повод за стрељање били немачки губици у борби са четничким и парти­занским јединицама на путу Крагујевац-Горњи Милановац”. У јед­ном од текстова објављених на Википедији0000 (ср.њикипедиа.орг/ср­/­Ма­сакр­_у_Крагујевцу) читамо да је у масакру “којег су над циви­л­ним становништвом у Крагујевцу починиле јединице нацистичке Немачке… страдало око 2.800 људи, од тога неколико десетина ђа­ка мушке гимназије”, док други0000 (ср.њикипедиа.орг/ср/Спомен­-парк­_Крагујевачки октобар) казује да је тада стрељано “око 3.000 ње­го­вих становника међу којима око 300 ученика и петнаесторо де­це од 8-12 година… По немачким изворима стрељано је 2.795 лица укључујући и око 300 ђака”.

Цифру од 2.795 стрељаних Крагујевчана наводи и Небојша Радишић0000 (Србска информативна мрежа, хттп://њњњ.блиц.рс/Вести­/­Друштво/202870/откривена-масовна-гробница-зртава-комуниста), уз кра­так осврт на добро знан и деценијама нуђен званични податак о жртвама: “Зашто је Тито, заједно са својим историчарима, тај број 2795 увећао, јасно је када се зна да је баш његова војска убила најмање још толико Шумадинаца. Њима се, за разлику од жртава фашизма, још увек не зна гроб”.

Већ помињани0000 РАСМЦ пише у наведеном тексту да је “због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Ми­лан Недић послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки командант у Крагујевцу ма­јор Паул Кениг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званичан број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рање­них Немаца”. (Ове две последње цифре – једну истоветну а једну с извесним одступањем – помиње, видели смо, и Хронологија уз 18. октобар).

Било како било, пуковник Бошко Павловић осуђен је “на ка­зну смрти стрељањем, трајан гу­битак политичких и појединих гра­ђанских права и конфискацију целокупне имовине”.

Напад и одмазда

Ван сваке сумње, бој код Враћевшнице (или Љуљака, или Бара), онај који је довео до немачке одмазде и стре­ља­ња 2.300 цивила у Крагујевцу, може се сматрати и идеоло­шком, и терористичком, и војном делатношћу.

Технички гледано, био је то окршај војних јединица, уз упо­требу оружане силе, праћен људским жртвама.

У идеолошком погледу, Немци су ишли за остварењем поли­тичког програма Хитлерове националне, социјалистичке партије окренуте народу, институцији за чије се интересе све ради и коме, стога, припада власт, док су партизани, како је то сведо­чио Душан Биланџић (1924-2015) некада­шњи брозовски теоретичар, човек који се исто­ри­јом бавио по “партијској ли­нији”, следили иде­ологију Јосипа Брозла усмерену на завођење комунистичке окупа­тор­ске власти у Србији (“Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада)”, сламање наводних великосрбских претен­зија, “бло­кирање великосрпске идеологије и свођење Србије на београдски пашалук”.

Како се тероризмом сматра “свако насиље ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”, све партизанске активности које су биле окренуте против цивилних структура у Србији – локалних органа власти, јавног ПТТ и железничког саобраћаја, као и државне ад­ми­нистрације, институција оформљених за рачун и у интересу појединаца и друштва у це­лини –, по својој природи, али и по крајњим циљевима, биле су терористичке.

Стога, на све партизанско наводно војно деловање које је во­дило немачкој одмазди над србским цивилним становништвом, као што је то био случај с окршајем код Враћевшнице (Љуљака, Ба­ра), треба гледати као на тероризам заснован на идеологији.

Илија Петровић / Васељенска