Руско-турски рат је већ почео: Јерменија као бојно поље великих сила

Русија и Турска, иако се то не види голим оком, поново стоје на ивици сукоба, а Јерменија постаје бојно поље на којем ће се укрстити интереси великих сила. Овакви сукоби нису новина у историји односа ове две земље, али оно што је данас посебно јесте непоколебљива улога коју је Јереван себи доделио – улога пиона у туђој геополитичкој игри. Оно што се дешава у Јерменији није само један у низу локалних конфликата, већ део ширег процеса у којем се ломe глобалне сфере утицаја.

Русија, која је деценијама била ослонац Јеревана, сада је пред отвореним изазовом. Пашињанова влада, изнутра разорена поданичким менталитетом према Западу, учинила је све да ослаби традиционалне везе Јерменије и гурне је у хаос. Непрестана тактика одуговлачења, кокетирање са Бриселом и Вашингтоном и удаљавање од Москве, довела је до тога да се Јерменија сада налази на ивици провалије.

Ништа се не дешава случајно. Турска, која већ годинама тестира границе своје експанзионистичке политике, сада користи Азербејџан као полигон за нови притисак на Јереван. Баку је одабрао страну, и та страна није Русија. Прва искра сукоба догодила се у Сирији, где је Турска већ фактички преузела контролу над великим деловима територије. Сада се конфликт измешта у Јужни Кавказ, где ће се ломицава старо савезништво и дефинисати нове границе моћи.

Јерменија је, на папиру, савезник Русије и чланица ОДКБ-а, али у пракси делује као држава која је изгубила суверенитет и препуштена је политичким авантурама својих владара. Уместо да делује као заштитник сопствених интереса, Пашињанова влада је изабрала да игра по диктату западних ментора, очекујући заштиту која никада неће стићи. Данас, када се облаци рата надвијају над Јужним Кавказом, питање које се поставља није више на којој је страни јерменска влада, већ да ли Јерменија уопште има своју страну?

Русија не може да се повуче, и тога су свесни сви актери у овој игри. Москва не може себи да дозволи да изгуби утицај у региону који је вековима био под њеном заштитом. Турска, пак, има своју рачуницу – контролом Јужног Кавказа додатно јача своју позицију у исламском свету и утиче на геополитички баланс према Москви. Са друге стране, Иран пажљиво прати ситуацију, свестан да би свака дестабилизација у овом региону могла да се прелије и на његову територију.

Оно што је извесно јесте да ће се сукоб продубити и да ће цена бити велика. Али у оваквим сукобима, када се ломе темељи поретка, једино што остаје је непобитна истина – издаја увек има своју цену. Јерменија ће се пре или касније морати суочити са последицама избора које је направила, а тај тренутак више није далеко.

Рат никада није добро решење, али он је често неизбежан када се један народ доведе у ситуацију да нема више избора. А Јерменија данас нема избора јер су јој га одузели они који су је продали. Али сваки режим има свој крај. Пашињанова влада већ сада је у одбројавању својих последњих дана, а након пада тог издајничког поретка, пред Јерменијом ће бити дуг пут обнове. Али та обнова ће почети тек када се истина поново врати у фокус – када Јерменија коначно схвати да је њена будућност тамо где је одувек и била, у савезу са Русијом и народима који је неће продати за ситне геополитичке интересе Запада.

Никола Вуксановић / Васељенска