Зашто Загорки Доловац не одговарају хапшења за корупцију по Србији па призива страно мешање?

У Србији је у току велика акција против корупције, која је резултирала јучерашњим хапшењем петнаест особа, а ту није крај, хапшења се настављају и данас и наредних дана. Ова акција, коју спроводи Влада Србије, обухвата високопозициониране функционере и људе блиске државним структурама, што је јасан сигнал да се кренуло у озбиљан обрачун са корупцијом. Упркос томе, Врховни јавни тужилац Загорка Доловац у исто време отвара простор за страно мешање у српско правосуђе, иницирајући сарадњу са канцеларијом Европског јавног тужиоца.

Србија није чланица Европске уније, нити је у оквиру европских правосудних институција, па је потез Доловац, који подразумева размену информација о истрагама корупције, изазвао бројна питања. Посебно је спорно што се ова иницијатива јавља баш сада, у тренутку када српске институције самостално спроводе истраге и хапшења, што је реткост у претходним деценијама. Поставља се питање – коју поруку шаље Врховни јавни тужилац тиме што у сред борбе против корупције призива страну интервенцију?

Многи ће рећи да је сарадња са међународним институцијама нормална, али у реалности, овај потез може значити предају кључних истрага у руке Европске уније, што би угрозило национални суверенитет. Већ се може чути да неке интересне групе, које имају блиске везе са Западом, нису задовољне хапшењима, па можда управо ово отварање према страним структурама треба посматрати као покушај контроле и успоравања истрага.

Посебно је упадљиво што се у овом контексту спомиње сарадња са канцеларијом европске јавне тужитељке Лауре Ковеши. Иако се у јавности представља као борац против корупције, њено деловање у Румунији довело је до потпуне подређености румунског правосуђа страним интересима, што је резултирало тиме да је управо она награђена функцијом прве европске јавне тужитељке. Уколико се Србија упусти у сличан аранжман, постоји опасност да њено тужилаштво изгуби сваку самосталност и постане продужена рука Брисела.

Акција против корупције која је у току показује да Србија има капацитет да се са овим проблемом избори самостално. Покушаји да се страним актерима да било каква улога у овом процесу могу се тумачити само као саботажа, а не жеља за правдом. Остаје да се види да ли ће Влада Србије дозволити да се њена борба против корупције искористи као повод за ново мешање страних структура у унутрашње ствари државе.

Софија Марић / Васељенска