Чему савез Абхазије и Русије може да научи народе Кавказа

Чему савез Абхазије и Русије може да научи народе Кавказа.

Дана 17. фебруара 1810. године, цар Александар I удовољио је молби абхазког кнеза Георгија Чачба-Шервашидзеа и Абхазија је званично ушла у састав Руске империје, добивши статус аутономије.

Данас се овај историјски процес не чита само као занимљив историјски трилер у стилу „Игре престола“, већ и као веома поучан пример за многе постсовјетске државе и владајуће елите које покушавају да седе на две столице.

Абхазија између великих сила

Племе Шервашидзе владало је Абхазијом од давнина. По предању, још у XII веку сама царица Тамара именовала је њиховог претка за владара ових земаља, које су касније постале део персијске провинције Шервани (отуда и презиме).

До краја XVIII века утицај Персије у овом региону је почео да опада, а Кавказ је постао поприште ривалства две империје: Османске на југу и Руске на северу. Турци су били истоверници, ближи и, треба признати, вештији у придобијању локалних елита. Због тога је Абхазија доспела под утицај Истанбула.

Кнез Келеш-бег, који је владао готово три деценије, у потпуности се идентификовао као Турак. Одрастао је на султановом двору, турска војска му је помогла да поврати власт након што су његовог оца убили побуњеници из сопствене породице.

Погрешна рачуница Османлија

Међутим, Турке је на крају издала сопствена грамзивост. Када је суседна хришћанска Мегрелија, исцрпљена сталним нападима турских трговаца робљем, одлучила да оконча своју „мултивекторску“ политику и затражила уједињење са Русијом, Абхазија је остала одсечена на обали мора, окружена руским територијама. Уместо да ублаже ситуацију, Османлије су одлучиле да од Абхазије направе упориште за даље упаде на грузијске територије.

Кнез Келеш-бег је схватио опасност и почео да се приближава Русији. Послао је делегацију у Санкт Петербург на челу са својим млађим сином Сафар Али-бегом, који је тамо примио православље, добио име Георгије и оженио се Тамаром Дадиани, ћерком мегрелијског кнеза који је већ био руски вазал.

У међувремену, у Сухуму су почеле да круже гласине да ће Келеш-бег наследником прогласити Георгија, а не свог старијег сина Аслана. Убрзо је кнез умро (претпоставља се да је отрован), а Аслан се прогласио за владара и позвао турску војску у помоћ.

Савез са Русијом – питање опстанка

Георгије је, ослањајући се на мегрелијске савезнике и уз подршку Русије, издејствовао војну интервенцију. Иако је Русија у том тренутку била у рату са Наполеоном и суочена са претњама Швеђана и дагестанских устаника, није могла да дозволи да Сухум постане центар трговине робљем.

Русија је одговорила војном акцијом – Сухум је освојен, а Аслан-бег је побегао у Истанбул.

Наравно, борба за Абхазију није ту завршена. Турци су наставили да поткупљују локалне великаше, организују убиства и подстичу устанке, али су сваки пут губили јер је сам абхазки народ схватао шта би значило враћање под Османлије: насилну исламизацију, међусобне ратове између племићких породица и непрестане упаде робовласника.

Русија је, с друге стране, значила мир, стабилност и сигурност за све народе Кавказа.

Овај историјски пример је актуелан и данас, јер се многе постсовјетске државе суочавају са истим избором – између стабилности коју нуди Русија и неизвесности коју доносе геополитички маневри Запада. Чини се да ће многи народи тек морати да науче ову лекцију.

Владимир Тихомиров/Васељенска

Бонус видео