Климатска криза и геополитика

Климатска криза и геополитика.

Резултати 29. конференције страна Оквирне конвенције УН о климатским променама (COP29), одржане у новембру прошле године у Бакуу, били су разочаравајући. Председник Доналд Трамп је одмах након своје инаугурације 20. јануара извео САД из Париског споразума, чиме је додатно продубљена криза глобалне климатске агенде.

[irp]Овај проблем не може се игнорисати, чак и ако је неопходно констатовати феноменалан неуспех међународне заједнице у очувању екологије планете. Клима се наставља мењати, и то све бржим темпом. Просечна температура на Земљи је већ порасла за приближно 1,5°C, а загревање је неравномерно: у Арктику и Антарктику забележено је повећање од чак 4°C, док су у другим регионима мање промене. Последице тога су све учесталије климатске аномалије — урагани, промене у режиму падавина, преуређење водних ресурса по регионима.

Према проценама Међувладиног панела о климатским променама (IPCC), између 2032. и 2035. године достигнуће се критични прагови загревања од 1,5–1,7°C, док би до 2045. године температура могла порасти за чак 2°C. Додатни ризици, попут ослобађања нових извора гасова стаклене баште услед отапања арктичког пермафроста, могли би додатно погоршати ситуацију.

Геополитичке и економске импликације

Ови климатски помаци ће редефинисати простор погодан за живот, пољопривреду и снабдевање водом. Према конзервативним проценама, критичне промене ће се догодити у наредних 30–40 година, док радикални сценарио предвиђа период од свега 15 година. Ово неће бити само еколошки већ и економски и геополитички изазов: државе ће морати да се прилагођавају новој реалности, што ће довести до промена у глобалној конкурентности и миграционим токовима.

Покушаји глобалне заједнице да контролише емисију угљен-диоксида, кроз Киотски протокол и Париски споразум, доживели су неуспех. Трилиони долара годишње се улажу у климатске пројекте, али је ефекат минималан. Производња, одржавање и рециклажа соларних панела и ветроелектрана такође захтевају велике енергетске ресурсе, што доводи у питање исплативост овог модела.

[irp]Развијене земље нису испуниле своје обећање о финансијској подршци у износу од 300 милијарди долара за сиромашније државе, већ су ова средства везана за куповину западних технологија. На тај начин, климатска политика је постала још један механизам за одржавање технолошке зависности Глобалног југа.

Европска унија, као главни заговорник климатске политике, уложила је велика средства у декарбонизацију, али није стекла конкурентске предности. Напротив, док су европске компаније покушавале да доминирају тржиштем обновљивих извора енергије, тај простор је заузео Кина, која је, захваљујући државној подршци, преузела примат у овој индустрији.

[irp]У Сједињеним Државама, климатска политика је дуго била део енергетске безбедности, али се ситуација променила са „сланчаном револуцијом“. Уз све негативне еколошке последице, САД су постале водећа светска енергетска сила. Доналд Трамп је током свог првог мандата поставио циљ да Америка постане главни извозник енергената, што је уједно ослабило подршку климатским споразумима.

Рат у Украјини додатно је изменио климатску агенду. Европска унија је фактички напустила своје зелене циљеве, прешавши на угаљ и зависност од америчког течног природног гаса (LNG), који има већи угљенични отисак од руског гаса из гасовода. Истовремено, европска конкурентност је пала, јер су САД обезбедиле индустријске предности кроз Закон о смањењу инфлације из 2022. године, који субвенционише домаће произвођаче.

Будућност климатске политике

[irp]Свет је сада пред дилемом: наставити борбу против емисија или прећи на адаптацију климатским променама. Уколико се светски лидери определе за адаптацију, глобална климатска политика ће се преобликовати — фокус ће бити на прилагођавању националних економија, помоћи угроженим регионима и управљању ризицима.

Администрација Трампа већ сада следи стратегију адаптације, са далекосежним геополитичким циљевима, укључујући потенцијално територијално ширење САД на Канаду и Гренланд. Ако би Вашингтон овладао арктичким пространствима, достигао би руски ниво приступа ресурсима северних територија. Истовремено, померање зоне пољопривредне производње ка северу додатно би ојачало економске позиције САД.

[irp]Ако овај сценарио заживи, Канада би могла бити приморана да преиспита свој суверенитет, док би Велика Британија, Аустралија и Нови Зеланд могли постати део „новог англосаксонског царства“ — геополитичке конструкције налик на британску империју XIX века. Европа, у међувремену, нема могућности за сличан територијални маневар, што би могло довести до новог таласа миграција из Европе у САД.

Русија и климатска дипломатија

Русија мора своју климатску политику заснивати искључиво на националним интересима. Нови прорачуни указују на то да су руске емисије угљен-диоксида двоструко ниже од претходних процена, што значи да је Русија потенцијално већ близу угљеничне неутралности.

Треба водити рачуна о економским користима и позиционирати руску климатску дипломатију као средство за балансирање глобалних интереса. У условима нове климатске реалности, Русија може постати кључни играч у снабдевању ресурсима, утичући на економску стабилност светских енергетских тржишта.

[irp]На крају, климатске промене више нису питање само екологије, већ и геополитике и глобалног поретка, који ће се у наредним деценијама битно трансформисати.

Александар Јаковенко/РИА НОВОСТИ

Бонус видео