КИИС у Украјини, ЦРТА у Србији: Од Зеленског до српских студената – статистике подршке из паралелне стварности!

Ако је неко помислио да ће пропагандна машинерија Запада одустати од фабриковања истраживања јавног мњења, вара се. Упркос чињеници да се чак и најлојалнији западни медији сада постепено одричу Зеленског, представљајући га као корумпираног и неспособног лидера, украјинска јавност, наводно, и даље га „обожава“ – бар ако питате социолошке институте који зависе од западног новца. У истом маниру, у Србији се „случајно“ баш у исто време појављује истраживање НВО ЦРТА, које сугерише да народ све више подржава студентске блокаде. Какав савршен тајминг!

Док Украјинци, који су без избора, живе у војној диктатури и једва састављају крај с крајем, наводно су пуни ентузијазма за свог „неприкосновеног вођу“ који их шаље и сугурну смрт. У Србији, иако су улице углавном празне или у протестима учествују припадници прозападне опозиције и НВО сектора,а  већина људи жели нормалан живот, западни извештаји тврде да народ „масовно“ подржава блокаде. И у једном и у другом случају имамо исту структуру истраживања: идентичне финансијере, идентичне медије који их преносе, идентичне методе – и идентичан циљ.

1. Ко финансира истраживања?
„Кијевски институт социологије“ је директно финансиран од стране USAID-а, NED-а и Сорошеве фондације, што значи да ради под патронатом истих структура које су организовале Евромајдан 2014. године.

С друге стране, ЦРТА у Србији такође добија финансије од USAID-а, Фондације Рокфелер, британске и француске амбасаде, као и корпорација попут Google-а и Microsoft-а. Исти финансијски кругови, исти методи, исти интереси – промена политичке стварности у земљама које одбијају да прате западни курс.

2. Методологија: Лични позиви и „прави“ испитаници
Зеленскови социолози су телефонски позивали грађане Украјине, који живе у полицијској држави, лишени слободе говора и права на изборе, и питали их: „Да ли подржавате председника Зеленског?“. Није тешко замислити како би грађани у таквом окружењу одговорили.

Oбјављено велико истраживање јавног мњења везано за блокаде и протесте.

Сажвакани закључци (из поређења са претходном анкетом из децембра):
– Грађани све мање забринути, а све више осећају наду
– Грађани све више сматрају да земља иде у добром правцу
– Највећи проблеми у држави:… pic.twitter.com/fMAy8HBb7V

— Blokada Fon (@BlokadaFon) February 19, 2025

Исто тако, у Србији, где медији које финансирају исти кругови форсирају наратив о „храбрим студентима“ и „борби за демократију“, поставља се питање – ко су заиста испитаници ЦРТИНЕ анкете? Да ли су они који критикују протесте уопште добили позив?

3. Идентични закључци: Јавност се „све више буди“
Занимљиво је како у Украјини „грађани Зеленског виде као лидера који има њихову подршку“, док у Србији „грађани све више подржавају блокаде“. У оба случаја, наводна подршка јача баш у тренутку када је критика тих покрета најјача.

4. Трећина верује у заверу?
И у српском и у украјинском истраживању постоји још једна невероватна подударност – отприлике трећина испитаника (било у Србији или у Украјини) верује да је у питању манипулација, али се тај број ни на који начин не узима као показатељ општег скептицизма. Напротив, он служи да би се те особе накнадно дискредитовале као „завереници“ и „антидемократе“.

Како је могуће да у оба случаја „резултати“ истраживања делују као унапред написан сценарио? Како се „популарност“ Зеленског и „раст подршке“ студентским протестима појављују у медијима у скоро истом тренутку? Одговор је једноставан – јер су ова истраживања управо оно што им и јесте сврха: инструмент пропаганде, а не стварно мерење јавног мњења.

Али како то функционише у пракси? Истраживања, која финансирају западне владе и фондације, служе да створе лажну слику стварности. Њихова сврха није да покажу шта народ заиста мисли, већ да народу кажу шта би требало да мисли. Ако довољно дуго понављате да нешто има подршку, можда ће неко и поверовати. Али проблем настаје онда када стварност више не може да се сакрије – када Зеленски губи и међу својима, а студенти на протестима остају све усамљенији.

Милутин Недељковић / Васељенска