Хоће ли црногорски бранитељи који су били против резолуције о Јасеновцу осудити нови фестивал усташтва у Хрватској?

Хоће ли црногорски бранитељи који су били против резолуције о Јасеновцу осудити нови фестивал усташтва у Хрватској?

Недавни инцидент у Задру, када је прије три дана пуна дворана узвикивала „за дом спремни“, величала Анта Павелића и славила усташке симболе уз песму „усташки се барјак вије“, поново је разоткрио дубоко укорењене проблеме модерне хрватске стварности. Тај догађај није изазвао масовне осуде нити панику у јавном дискурсу Хрватске, али је зато у региону још једном покренуо питања о стандардима морала и селективној осетљивости на историјске злочине.

[irp]С друге стране, у Црној Гори — земљи која је историјски српска, где се до недавно већина становништва изјашњавала као Срби — усвајање Резолуције о Јасеновцу, Дахау и Мутхаузену изазвало је оштре реакције одређених кругова. Иронија је у томе што су се поједини политичари и јавне личности више забринули због „нарушавања добрих односа“ са Хрватском, него због самог садржаја резолуције, чија је суштина осуда ужасних злочина над Србима, Јеврејима и Ромима.

Поставља се суштинско питање: ако је осуда фашистичких злочина спорна јер би могла наводно „увриједити“ сусједну државу, да ли ће исти ти критичари сада подићи глас против отвореног фашизма који се манифестује на спортским трибинама у Хрватској? Или је можда прихватљиво да се исти узвици, који су некада пратили страхоте и геноцид, данас третирају као део „националног идентитета“?

[irp]Цинизам достиже врхунац када се схвати да је у Црној Гори, држави која је дала огроман допринос антифашистичкој борби, део политичке сцене спреман више да брани „осјећања сусједа“ него истину о страдањима сопственог народа. Док се у Хрватској на спортским дешавањима слободно промовишу симболи једног од најмрачнијих поглавља историје, у Црној Гори се води дебата о томе да ли је осуда таквих злочина дипломатски „неприкладна“.

Да ли је онда проблем осудити усташтво, или је проблем то што некима и даље смета сама истина? Јер ако је осуда злочина спорна, али усташке пароле на спортским трибинама нису, онда се морамо запитати ко су ти који заиста угрожавају добре односе у региону — они који подсећају на жртве или они који славе злочинце?

[irp]У времену када је ревизија историје постала нормализована пракса, и када се фашизам све чешће јавља у „прихватљивим“ облицима, ћутање о оваквим појавама је највећи облик саучесништва. А Црна Гора, са свим својим историјским тежинама и идентитетским борбама, мора одлучити да ли ће стајати уз истину или уз оне који би је најрадије гурнули под тепих — све у име „добросусједских односа“.

На крају, питање је: Да ли ће црногорски прваци који су „бранили“ дипломатски бонтон земље бунећи се због Резолуције, данас реаговати на скандалозно нецивилизацијско величање злочиначке прошлости модерне Хрватске?

ИН4С

Бонус видео