Да ли то наставници ОШ „Душан Радовић“ у Новом Саду који блокирају школу прете деци или ко им тачно осим њих угрожава безбедност?

Наставници Основне школе „Душан Радовић“ у Новом Саду донели су одлуку да обуставе наставу, позивајући се на „безбедност ученика“. Ова одлука, како је наведено у њиховом саопштењу, заснована је на подршци студентским протестима, очувању „јединства колектива“ и, како тврде, борби за поштовање закона. Међутим, поставља се питање – од кога су тачно деца у опасности ако не од самих наставника који блокирају улаз у школу и спречавају наставу?

Ако су наставници заиста забринути за безбедност ученика, зашто онда они сами стварају атмосферу хаоса? Да ли је школа постала небезбедна зато што у њој нема наставе? Или је порука јасна – „нећемо радити, а ако нам не дате оно што тражимо, деца неће имати ни образовање ни сигурност“? Овакав начин борбе више личи на уцену него на легитимну просветну борбу.

Оно што додатно забрињава јесте чињеница да наставници у штрајку не само да онемогућавају наставу, већ индиректно позивају ђаке да им се придруже у протестима и блокадама. Ако су образовне установе место знања и васпитања, шта тачно ученици могу научити из ове ситуације? Да ли ће понети лекцију о одговорности и дисциплини, или ће их њихови наставници научити да је насиље, непоштовање институција и притисак једини начин да се нешто добије?

Највећа иронија је у томе што исти ти наставници сада траже пуну исплату зарада за месеце у којима нису држали наставу. Да ли је то порука коју треба послати деци? Да је могуће не радити, кршити закон, спречавати друге да раде – и за то бити награђен? Наставници ОШ „Душан Радовић“ и остали у штрајку требало би да се запитају – да ли су својим поступцима угрозили најосновније право деце на образовање? И шта ће урадити када та иста деца, којој су показали да се без рада може доћи до циља, једног дана ту исту логику примене против њих?

Јер, када се једном сруши поштовање према школи и наставницима, тешко га је поново изградити.

Софија Марић / Васељенска