„СРЕБРЕНИЧКА ШУМА“ У СРБИЈИ НОВИ ПЛАН ЗА СТИГМАТИЗАЦИЈУ НАШЕ ЗЕМЉЕ?

Пројекат изградње споменика жртвама Сребренице у Србији, који финансирају немачке фондације и иницирају домаће невладине организације, изазвао је оштре полемике у јавности. Према писању блога „Бодљикава“, ова иницијатива није усмерена само на сећање, већ и на политичку инструментализацију историје са циљем да се Србија стигматизује као „геноцидна држава“.

Како је све почело?

Још 2020. године, невладине организације попут „Иницијативе младих за људска права“, „Независног друштва новинара Војводине“ и немачког Форума ЗФД покренуле су кампању „Никоме се не поновило“, с циљем да Сребреница постане „универзални антиратни симбол“. Поред медијских активности, овај пројекат укључује и стварање трајног споменика у Србији, уз подршку немачког Министарства спољних послова.

Први конкурс за уметничко решење организован је 2021. године, а победу је однела Миа Давид са пројектом виртуелног споменика „Живот је оно што сањају мртви“. Према њеним речима, виртуелни простор је „једини у коме све остаје заувек“, а идеја је била да се имена сребреничких жртава пројектују на зграду Скупштине Србије, што је и учињено 11. јула 2022. године.

Овај чин је наишао на снажне реакције јавности, јер је сама ауторка, у интервјуу за Ал Џазиру, изјавила да је „признање да је Србија починила геноцид неопходно како бисмо могли да градимо будућност“. Ова тврдња је посебно спорна јер не постоји ниједна судска пресуда која Србију терети за геноцид у Сребреници.

Од виртуелног до физичког споменика: „Шума“ као најновији пројекат

Годину дана касније, 2022. расписан је нови конкурс под називом „Празнине“, а победу је поново однела Миа Давид, овог пута у сарадњи са хрватским уметником Антонијем Гргићем. Њихов пројекат „Шума“ предвиђа садњу 8.372 стабла, симболично представљајући број страдалих у Сребреници.

Према идејном решењу, првобитно би стабла била посађена на малом растојању, а касније би се разређивала, што аутори виде као „развој уметничког дела у времену“. Оно што је посебно занимљиво јесте део у коме Миа Давид наглашава да „јавни простори нису доступни, па је решење да се пројекат реализује на приватним поседима“.

Ова изјава поставља кључно питање: да ли је у Србији могуће да невладине организације, финансиране страним новцем, купе земљиште и на њему подигну меморијални комплекс који промовише тезу о српској „геноцидној одговорности“?

Ко стоји иза овог пројекта?

Поред већ поменуте Иницијативе младих, пројекат подржавају немачки Форум ЗФД, док се у жирију налазе редитељ Никола Љуца, графички дизајнер Бојан Хаџихалиловић и уметник Владимир Миладиновић, познат по томе што је „исцртао 400 страна Младићевог дневника“ и бавио се темама „масовних гробница Албанаца“.

Посебну пажњу привлачи чињеница да је Љуца, који је годинама радио на промоцији сребреничког наратива, у децембру 2022. добио 35.000 евра од Аудио-визуелног центра Републике Српске за свој нови филм. Због тога је у тренутку доделе награде замрзао свој активизам и обрисан је његов Твитер налог на којем је годинама заговарао ставове против Републике Српске.

Контроверзе око симболике и историјске ревизије

Како наводи блог „Бодљикава“, пројекат „Шума“ није само уметничка инсталација, већ има дубљи политички значај.

• Прво, организатори конкурса уводе нову концепцију меморијализације, у којој жртве више не морају да буду везане за места страдања. Овакав приступ отвара простор да се српска територија претвори у меморијалну мапу за злочине које други приписују Србима.
• Друго, поједини аналитичари виде ове активности као покушај да се Сребреница измести из Босне и Херцеговине и наметне као централни део културе сећања у Србији.
• Треће, сама бројка од 8.372 жртве укључује и припаднике 28. дивизије Армије БиХ који су погинули у пробоју ка Тузли, а многи од њих се данас налазе у војним регистрима БиХ.

Да ли је ово наставак западне политике према Србији?

Овакви пројекти су у складу са ширим трендом историјске ревизије коју спроводе западне државе. Недавно је немачка министарка спољних послова Аналена Бербок изјавила да је „Немачка у рату против Русије“, а музеј у Аушвицу је забранио руским званичницима да присуствују комеморацији поводом Дана Холокауста – иако је Црвена армија ослободила тај логор.

Истовремено, западне владе подржавају украјински режим, који баштини традицију Стефана Бандере, нацистичког колаборационисте

Нина Стојановић