ХРВАТСКА ИЛУЗИЈА О НИС-У: ЖЕЛЕ ДА ОТКУПЕ РУСКИ УДЕО, А НЕМАЈУ НИ МОЋ НИ УТИЦАЈ

Док се хрватски министар привреде Анте Шушњар упиње да представи Јадрански нафтовод („Јанаф“) као природног партнера Нафтној индустрији Србије (НИС), реалност је далеко од његових жеља. Покушај Хрватске да уђе у власничку структуру српске енергетске компаније делује као политичка фантазија, а не озбиљан економски план.

Жеље без реалне основе

Шушњар у интервјуу за „Јутарњи лист“ отворено говори о томе да би „Јанаф“ могао да буде заинтересован за руски удео у НИС-у, уз напомену да не би тежио превласти. Али поставља се питање – како једна регионална транспортна компанија, без реалне финансијске и тржишне снаге, може да уђе у такву куповину?

НИС је стратешка енергетска компанија Србије, са снажним везама у региону и шире. У њеном власништву су рафинерије, складишта, бензинске пумпе и огромна инфраструктура за производњу и дистрибуцију нафте. „Јанаф“, с друге стране, је само транзитна компанија, која зависи од протока сирове нафте кроз свој систем, али нема капацитет да управља сложеним процесом прераде и дистрибуције.

Политички маневри или економска реалност?

Оно што је посебно упитно јесте покушај Хрватске да утиче на будућност НИС-а под плаштом енергетске сарадње. Шушњар каже да Србија мора да осигура снабдевање нафтом на најјефтинији начин, а да „Јанаф“ ту нема алтернативу. Ово је јасно позиционирање Хрватске као кључног фактора у снабдевању српске привреде енергентима – што је нереалан сценарио.

Истина је да Србија има више могућности за транспорт нафте, укључујући нафтоводе преко Мађарске, а улагања у алтернативне правце су већ у току. Дакле, зависност од „Јанафа“ је далеко од онога што хрватски министар покушава да представи.

Последице санкција и рачуница која не стоји

Хрватска је свесна да би америчке санкције Русији могле довести до компликација у пословању „Јанафа“, јер би губитак сарадње са НИС-ом значио велике финансијске ударе за компанију. Управо зато су ангажовали адвокатско друштво у Вашингтону, како би се омогућило настављање уговора са НИС-ом.

Овде долазимо до суштине – Хрватска не покушава да уђе у НИС из економске снаге, већ из страха од губитака које би санкције могле нанети њеном енергетском сектору. Ако би санкције укинуле руски утицај у НИС-у, хрватски политичари верују да би могли да се наметну као нови фактор. Али у стварности, Србија има више опција, а „Јанаф“ није незаменљив.

Србија одлучује, не Загреб

Иако Хрватска жели да се представи као незаобилазан енергетски партнер Србији, одлука о власништву у НИС-у није у њиховим рукама. Београд ће сам одлучити ко ће бити партнер у српској енергетској стратегији, без обзира на политичке маневре Загреба.

Суочени са могућим санкцијама и губитком значајног прихода, хрватски политичари покушавају да се наметну као фактор у енергетској безбедности Србије, иако немају ни финансијску снагу ни инфраструктурну подршку да заиста остваре своје амбиције.

Ако „Јанаф“ заиста жели сарадњу, мораће да је гради на тржишним основама, а не на политичким изјавама и нереалним амбицијама.