Зашто нам је важан Велики пост?
(фото:Взгљад/Илустрација)
Зашто нам је важан Велики пост?
У овим данима православни верници посте Велики пост – и све више људи настоји да га обележи. Ресторани нуде посну понуду – па чак и кафу са постним млеком. Практично сви су чули да је пост време када верници уздржавају од месне и млечне хране. То је тачно – али вреди да се упитамо, зашто?
Да бисмо смршали или дали организму одмор од животињских протеина и масти? То је један од пратећих ефеката поста. То је добро, али није најважније. То је наша национална традиција која нас повезује са нашим прецима? Несумњиво, и управо због тога треба да се упитамо шта она стварно значи.
Велики пост је путовање, паломништво. Паломништво је једна од најстаријих религиозних пракси; оно је постојало још пре хришћанства, а у хришћанству је заузело веома важно место. Многи људи су напуштали своје домове и пешке ишли до светих места. Наравно, паломништво с великим П, паломништво у апсолутном смислу, било је посећивање Јерусалима – места где је Христос био рођен, проповедао, разапет и васкрсао.
Али људи су могли посетити и ближа места – славне манастире или места живота почитаних светитеља. То није било оно што бисмо данас назвали туризмом. Туризам је када седнете у авион и за неколико сати стигнете на место где вас чека удобна соба у хотелу. Он је лишен оног што је за паломништво веома важно – религиозног подвига.
Паломници (током већег дела историје то је било неизбежно) ишли су пешке, подносећи значајан умор и неудобности, задовољавајући се суровим условима ноћења и скудним оброцима.
Зашто? Шта је мењало њихово географско кретање? Да ли је Бог ближи једној тачки земљине површине него другој? Не, није то у питању.
Путовање је мењало саме њих. Човек који је улагао напор и превазилазио тешкоће, „подвизивао се“, како би се рекло црквеним језиком, враћао се кући другачији. Ми се учвршћујемо у нашој вери када је практикујемо. А паломништво је било један од облика такве праксе.
Међутим, да бисте искусили искуство самоограничења и путовања ка циљу, није нужно да се премештате у простору. Велики пост је паломништво при којем можемо географски остати на месту. Али пролазимо кроз одређене тешкоће и ограничења како бисмо се променили – и дошли до његовог завршетка другачији. Каква је сврха овог паломништва? Где идемо?
У раном хришћанству, крштење је претходила дуга припрема – човек који се припремао да се прикључи Цркви (називали су га катехуменом, или, по словенски, оглашеним) могао је годину (или две) потрошити на то да пажљиво изучи веру коју је прихватао и учврсти се у свом одлучењу. Велики пост је настао као последњи и најинтензивнији део припреме за тајну крштења.
Наступио је тренутак – то се догађало на Васкршњу ноћ – када новопокрштени свечано одриче од сатане и „спаја се“ са Христом. Он улази у нови свет, постаје поданик новог Царства, умире за претходни живот и васкрсава за нови. Као што апостол каже: „Тако смо се и ми крштењем погребли с Њим у смрт, да, као што Христос устаде из мртвих славом Оца, тако и ми да ходимо у обновљеном животу“ (Рим. 6:4).
У нашем животу постоје догађаји који га потпуно, радикално преокрену. Вера чини да догађаји историје спасења – а пре свега смрт и васкрсење Христа – буду тако одлучујући догађаји у нашем животу.
Велики пост је време када се с благоговешћу и вером приближавамо тим догађајима.
Крштење, као рођење и смрт, може бити само једнократно. Али осознавање онога што оно значи, растање у вери – то је процес који траје цео живот.
Велики пост је време када се враћамо на почетак, на темеље наше вере, на оно што нам поставља неизменљиве оријентире усред бура овог света.
Црквени календар, који је формиран пре векова и миленијума, остаје са нама кроз сва потреса историје; шта год да се деси, биће Велики пост – и доћи ће Васкрс, када ћемо запевати „Христос воскресе из мртвих“.
И Велики пост је начин да уђемо у овај ток вере и благодати који иде кроз векове. Уздржавамо се од меса и млека не да бисмо се оздравили – иако то може бити добар споредни ефекат. Ми то чинимо да поново означимо себи и другима – ми верујемо у Христа, ми припадамо Цркви коју је Он основао.
Сергеј Худијев/Взгљад
Превод с руског/В.Т./Васељенска
Бонус видео
