Томашевић: Небинарни захтеви и кукавичја рапсодија

Стефан Томашевић*

Брана анархији којој смо све више изложени једино могу бити одговорни људи. Хоћемо ли дићи глас док нам руше земљу? Има ли још снаге и је л преостало нешто достојанства да назовемо правим именом захтеве који мутирају из дана у дан или ћемо и даље забијати главу у песак и правити се да је то посао неког другог?

Пропала је школска година за многу децу, која ће у мирнодопским условима, услед немара и рушилачких порива аветиња које их не васпитавају и не образују, много више изгубити од пуког понављања. Они су већ изгубили појам о томе шта значи ауторитет. Намеће им се као мерило вредности да буду слободни да што више увреде оне који треба да им буду узор, док им ти исти, који би требало да их науче основним вредностима и поштовању институција, међу којима је најважнија школа, нуде улицу. Шта вам је свето и чега се плашите, ако вас не брине каква ће нам деца бити?

Срамота ме је док чекам да се функционери огласе, јер њихова обавеза није да чувају своје позиције него државу и њене институције.

Није лако одговорити на сваки напад, од лажи о спаљивању лешева у пећима након поплава до звучних топова, али не можемо ћутати док нам руше државу. И док лажи једна другу сустижу и добијају све већи медијски простор, о доказаном покушају терористичког напада на институције, који је правовременим деловањем срећом спречен, готово и да се не говори. Главни циљ је да Србија буде обезглављена, да се гуши у унутрашњим немирима и неслогом која ће је ослабити до те мере да неће моћи ни себи да помогне а камоли Србима у региону. Мера до које Србију треба ослабити је релативна категорија. Након што нож пробије кожу и зађе у меко ткиво, неће се зауставити све до балчака или кости. Шта је још потребно да нас освести и опамети?

Замислите се драги сународници шта би од наше земље остало уколико би нечастиви успели да без избора и револуцијом, уз истурене студенте које све време користе, остваре своје намере и неким чудом, за које су опет неопходни неодговорни људи, доведу до потпуног колапса институција и отимања власти.

Без освртања на улогу невладиних организација као продужене руке страних агентура и њиховог енормног финансирања, овај текст ћу допунити необјављеним редовима, насталим почетком децембра прошле године, који гласе:

Кукавичја рапсодија окомљена на Србију

У националној историји Србије доминантнији су периоди прожети мраком и жучи неголи светлим и милим догађајима, који су утицали и на обликовање нашег карактера и менталитета. У ретким тренуцима, путем препорода водили су нас одлучни и храбри људи који су преузимали одговорност. Редом смо их издали, радећи против себе успешније него би и сам непријатељ. Тешка времена рађају хероје, а мирне и сигурне луке најбоље су колевке за кукавице и поданике.

У претходних дванаест година, председник Александар Вучић већински подржан од грађана и малобројних функционера који су га искрено пратили и подржавали, градио је темеље једне другачије Србије, достижући оно што се дуго чинило немогућим. Насупрот њему и малом броју људи око њега који су привржени идеји раста и развоја Србије, деловали су и делују вуцибатине прикривене у јагњећој кожи, ленчарећи и лешинарећи, чекајући тренутак када ће сва њихова непочинства сломити леђа ономе ко им је дао искрену шансу коју су они претворили у сопствену прилику за остваривање личних интереса. Оног тренутка када би контрола штете постала немогућа, услед размера проблема које су створили, приказало би се њихово право лице. Паразити никада не напуштају свог домаћина, али код мутаната је све могуће.

То су претходно описани потврдили, доказујући да су успевали да политички паразитирају код различитих домаћина. Није грешка што су добили шансу јер одсуство предрасуда и отвореност представљају одлике које чине разлику између човека и нечовека. Ипак, данас када је нападнута наша кућа, наша Србија, која није ни пуста ни сиромашна, како је то често бивало кроз историју, мора већинском народу да буде јасно ко је спреман да је брани, а ко би у заклон до нове прилике. Привилеговани појединци једва чекају да направе отклон од онога о кога су се окористили, када за то дође време. Зато, нека буде борба непрестана, да се кукољ одвоји од жита, а да већинска Србија поучена својом историјом не понови грешку и да сада искрено подржи пут напретка и сигурности. Они који свакодневно блокирају институције и живот, морају да знају да не чине добро Србији, јер уместо застоја, нама треба проток. Они који кибицују и сеју мржњу, треба да схвате да нема успеха без слоге, а да слобода јесте право на избор, али да се промене остварују на изборима већином, а не силом мањине. Србији је неопходан Александар Вучић, услед онога што је урадио али и започео, због њене будућности.

Позивам на јединство и одлучност у намери да се праведно и доследно односимо према свима који су компромитовали идеју успешне Србије и злоупотребили добијено поверење. Наставимо одважно српским путем, у нове победе, још јачи и поносни што је Александар Вучић наш председник.

политика