Веизовић: Штрајк као улазница за ЛГБТ! Како просветари на руинама школе уводе ДРАГ културу у образовање

Док просветни радници незаконито обустављају рад и ускраћују деци основно људско право, право на образовање, школску сцену преузимају драг краљице, сексуални девијанти који преко ноћи постају добротвори школског система. И на велика врата улазе тамо где смо мислили да их никада нећемо видети, у српске школе.

У тренутку када су просветарима, због противзаконитог штрајка, са разлогом ускраћене зараде, уместо да се повуку и преиспитају сопствено понашање, они добијају подршку од група које су до јуче важиле за маргинализоване, а данас их поредак који успставља опозиција, све више гурају у први план.

Наиме, драг шоу „Краљице за просветаре“ организован је као хуманитарна акција за наставнике који су, уместо да буду у учионицама, стајали пред школама с транспарентима, блокирајући улазе, позивали на насиље и научили читаве генерације насиљу, поделама и непоштовању ауторитета. Али као да је и то мало, по свему судећи све оне либералне западне вредности, баш у виду драг краљица и осталих субкултура насталих из ЛГБТ покрета, слиће се у Србију. Па ће нове генерације деце, осим о томе како применити насиље да би добили оно што желе, учити и о флуидности сопственог пола.

Ако је нешто савршен показатељ дубоког суноврата традиционалних вредности, онда је то овај тренутак у ком они који су извршили друштвени удар на образовање добијају подршку од оних који изражавају најснажније одступање од здравог, природног и моралног. Да ли је могуће да смо дошли до тачке када се блокада школе, оног што представља темељ цивилизације и развоја,  награђује аплаузом од оних који у својим јавним наступима пропагирају нешто што сваког нормалног саблажњава?

Наставници који се заклањају иза наводне борбе за бољи положај, више плате и „поштовање“, да не говоримо да су за те привилегије искористили трагедију у којој је страдало 16 људи, данас пристају да помоћ стиже од драг краљица. Мушкараца који би се у свакој здравој средини подвргли психичком лењечу.  То исто просветно особље, које би требало да деци буде модел, данас нема проблем да прихвати новац зарађен на наступима који не само да релативизују полне разлике, већ их пропагирају и намећу, посебно млађим генерацијама.

Данас драг краљице упадају у школски систем кроз „хуманитарни рад“, сутра ће на позив истих тих наставника држати радионице о „самоприхватању“, а прекосутра ћемо се чудити када нам деца почну да се изјашњавају као нешто између мачке и полубожанства. Јер када се једном пробије праг нормалности, када се девијација прогласи врлином, назад нема.

И није ово више питање да ли неко има право на другачији израз – ово је питање какве поруке шаљемо деци. Децу не уче више наставници, већ блокадери који им одузимају право на школу, а затим примају милостињу од  оваквих појава које само чекају прави моменат да уђу у школски систем. Уместо да се боре да им се рад вреднује кроз рад у учионици, наставници постају јунаци алтернативне сцене – симбол нове нормалности у којој се све сме, све је дозвољено, а граница више нема.

А кад нема граница, нема ни школе, ни васпитања, ни морала. Само анархија под маском „хуманости“. И „краљице“ које на руинама просвете постављају свој трон.

Весна Веизовић / Васељенска