26 ГОДИНА ОД НАПАДА НА СРБИЈУ: НАТО нас бомбардовао због сопствене будућности

На данашњи дан, 24. марта 1999. године, у 19.45 сати, огласиле су се сирене широм Србије. НАТО је започео оружани напад на Савезну Републику Југославију операцију која ће трајати 78 дана, оставити иза себе више од 2.500 мртвих, уништену инфраструктуру, тешке последице по здравље становништва и ожиљке које ни две деценије касније нису зарасле.

Годишњица агресије поново отвара питања: зашто је 19 држава света, предвођених САД-ом, одлучило да, без сагласности Савета безбедности УН, нападне једну суверену државу? Шта је био прави циљ – хуманитарна интервенција или демонстрација силе и ломљење отпора једног народа?

Операција „Милосрдни анђео“ циничан назив, страшне последице
Током НАТО агресије, на Србију је бачено 22.000 тона пројектила, укључујући и касетне бомбе, као и муницију са обогаћеним уранијумом. Разорена су насеља, мостови, болнице, школе, цркве, манастири, медијске куће. Гађана је и кинеска амбасада у Београду. Убијено је 89 деце. Уништен је живот хиљадама људи. Према подацима Министарства одбране, око 6.000 цивила је рањено, а материјална штета премашује 100 милијарди долара.

Не због Косова, већ због отпора
Генерал Весли Кларк и други актери из тог доба признали су касније: напад на Србију није био само због Косова. То је био напад на земљу која је одбијала да се уклопи у нови светски поредак. „То није био конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО“, рекао је Кларк. Шеф кабинета Строба Талбота, Џон Норис, отворено је написао да је Србија била препрека економском и политичком моделу који је Запад желео да наметне региону.

Светске силе против једног народа
Бомбардовање је извршено без одобрења УН, уз подршку САД, Велике Британије, Француске, Немачке и других чланица НАТО. Подршку су пружиле и поједине суседне земље, попут Хрватске, Босне и Албаније. Иако је Мађарска формално ушла у НАТО две недеље пре почетка агресије, одбила је да дозволи копнену интервенцију са своје територије, свесна последица по своју мањину у Војводини.

Историјски преседан и гажење међународног права
Историчар Предраг Марковић је то описао као тренутак смрти међународног права. Светска сила је одлучила да преко Србије демонстрира моћ и пошаље поруку свима који се усуде да одоле. „Ко се не покорава – биће кажњен“, била је логика НАТО команданата.

Говор мржње као припрема за напад
Деценијама касније, подсећамо се и на срамне изјаве светских политичара тог доба: од Жака Ширака, који је Србе назвао народом без вере и закона, до Холбрука и Маргарет Тачер који су позивали на „заустављање Срба заувек“. Та мржња, политички мотивисана, била је увертира у легитимисање војне агресије.

Кумановски споразум и улазак Кфора
Након 78 дана отпора, бомбардовање је окончано Кумановским споразумом, који је предвидео повлачење ВЈ и МУП са КиМ и долазак међународних снага. Донета је и Резолуција 1244, која формално признаје суверенитет СРЈ над Косовом, али и отвара простор за присуство Кфора. Тиме је трајно промењен статус јужне покрајине и покренут процес отцепљења.

Да се не заборави
Данас, 26 година касније, широм Србије, али и у дијаспори, одржавају се помен и манифестације под слоганом: „Да се никада не заборави“. Србија памти. Жали за изгубљенима. Али и опомиње: истина мора да се каже, јер ћутање значи пристајање. А овај злочин никада не сме бити прихваћен као „неопходна интервенција“.