Распад Пакистана: непроучене лекције историје
Распад Пакистана: непроучене лекције историје.
Како је на месту бившег Источног Пакистана настала нова независна држава Бангладеш
25.марта 1971. године у источном делу Пакистана, који је тада још увек био јединствена држава, започела је операција „Прожектор“, коју је одобрио председник земље. Њен циљ био је насилно сузбијање бенгалске опозиције.
Иако су тежње ка аутономији, па чак и отцепљењу, постојале и раније – нарочито након победе странке „Авами Лига“ на парламентарним изборима 1970. године – операција „Прожектор“ означила је крај могућности унутрашњег политичког решења и отворила „Пандорину кутију“ грађанског рата и спољног мешања. Већ у истој години Источни Пакистан је престао да постоји, а на његовом месту настала је независна држава Бангладеш.
Иако је од тадашње кризе прошло више деценија, ова лекција историје остала је слабо проучена у другим деловима света. Ево неколико кључних момената овог конфликта.
Политичка криза и насиље у Источном Пакистану
Странка „Авами Лига“ почела је да демонстрира политичку моћ још пре избора 1970. године, а у источном делу земље успоставила је фактичку једнопартијску доминацију. Ниједна друга странка није могла слободно да организује скупове – присталице „Авами Лиге“ су 18. јануара 1970. насилно растерале присталице странке „Џамаат-и-Ислами“, а 1. фебруара исто се догодило и са Пакистанском демократском партијом. Напади су изведени чак и на редакције новина „Буњад“ и „Санграм“, које су подржавале опозицију.
Шеик Муџибур Рахман, вођа „Авами Лиге“, још у јулу 1970. године у Лахореу отворено је изјавио да 95% Бенгалаца подржава његову политику и да могу да „ураде исто што и у Источном Пакистану“.
Сигнали распада били су очигледни већ у августу 1970. године, када у Источном Пакистану није обележен Дан независности. Уместо тога, појавиле су се захтеви за оснивање Народне демократске републике Источне Бенгалије.
Од политичке кризе до оружаног сукоба
Након изборне победе „Авами Лиге“, Рахман је објавио да ће шест тачака њиховог програма бити основа за нови устав и аутономију Источног Пакистана, што је изазвало забринутост у централној власти.
Када је 1. марта 1971. одложено заседање Националне скупштине, у Дакi и широм Источног Пакистана избиле су масовне демонстрације. Рахман је позвао на генерални штрајк, а локалне власти, банке и индустрија почеле су да функционишу искључиво по његовим директивама.
На улицама су се појавили први захтеви за оружани устанак, а када је 23. марта у Западном Пакистану обележаван Дан Пакистана, у источном делу земље тај дан је проглашен Даном отпора.
Спољна интервенција и последице
Поред унутрашњих подела, значајну улогу у сукобу одиграла је и Индија, која је подржала бенгалске сепаратисте. Пакистан је 1971. доживео војни пораз, што је био почетак његове даље дезинтеграције. Поред Бенгалаца, и региони попут Белуџистана, Синда и северозападних провинција показивали су сепаратистичке тенденције.
Пакистан је у рату изгубио око 90.000 војника и званичника, што је један од највећих бројева заробљених од Другог светског рата.
Историјске паралеле и неусвојене лекције
Овај конфликт се често анализирао кроз марксистичко-ленинистичку призму као борба против „угњетавања радника“. Међутим, ако га сагледамо из перспективе политичког реализма, он више подсећа на савремене „обојене револуције“ и хибридне ратове.
Ако се извуче паралела са новијим догађајима, јасно је да су слични механизми били примењени у Украјини 2014. године, када је државни удар довео до унутрашњег сукоба и отцепљења Крима и Донбаса.
Још једна важна поука је улога међународних савеза. Пакистан, упркос чланству у западним војним блоковима СЕАТО и СЕНТО, није могао да спречи свој распад.
Ово су питања која би данас требало да заокупе европске политичаре: да ли су научили лекције из историје? Да ли ће заборављање историјских догађаја довести до нових катастрофа? Или се оне већ назиру на хоризонту, а кратковидост и похлепа политичара онемогућавају да их сагледају на време?
Леонид Савин/ФСК.РУ
Бонус видео
