Распад Пакистана: непроучене лекције историје

Распад Пакистана: непроучене лекције историје.

Како је на месту бившег Источног Пакистана настала нова независна држава Бангладеш

25.марта 1971. године у источном делу Пакистана, који је тада још увек био јединствена држава, започела је операција „Прожектор“, коју је одобрио председник земље. Њен циљ био је насилно сузбијање бенгалске опозиције.

[irp]Иако су тежње ка аутономији, па чак и отцепљењу, постојале и раније – нарочито након победе странке „Авами Лига“ на парламентарним изборима 1970. године – операција „Прожектор“ означила је крај могућности унутрашњег политичког решења и отворила „Пандорину кутију“ грађанског рата и спољног мешања. Већ у истој години Источни Пакистан је престао да постоји, а на његовом месту настала је независна држава Бангладеш.

Иако је од тадашње кризе прошло више деценија, ова лекција историје остала је слабо проучена у другим деловима света. Ево неколико кључних момената овог конфликта.

Политичка криза и насиље у Источном Пакистану

[irp]Странка „Авами Лига“ почела је да демонстрира политичку моћ још пре избора 1970. године, а у источном делу земље успоставила је фактичку једнопартијску доминацију. Ниједна друга странка није могла слободно да организује скупове – присталице „Авами Лиге“ су 18. јануара 1970. насилно растерале присталице странке „Џамаат-и-Ислами“, а 1. фебруара исто се догодило и са Пакистанском демократском партијом. Напади су изведени чак и на редакције новина „Буњад“ и „Санграм“, које су подржавале опозицију.

Шеик Муџибур Рахман, вођа „Авами Лиге“, још у јулу 1970. године у Лахореу отворено је изјавио да 95% Бенгалаца подржава његову политику и да могу да „ураде исто што и у Источном Пакистану“.

Сигнали распада били су очигледни већ у августу 1970. године, када у Источном Пакистану није обележен Дан независности. Уместо тога, појавиле су се захтеви за оснивање Народне демократске републике Источне Бенгалије.

Од политичке кризе до оружаног сукоба

[irp]Након изборне победе „Авами Лиге“, Рахман је објавио да ће шест тачака њиховог програма бити основа за нови устав и аутономију Источног Пакистана, што је изазвало забринутост у централној власти.

Када је 1. марта 1971. одложено заседање Националне скупштине, у Дакi и широм Источног Пакистана избиле су масовне демонстрације. Рахман је позвао на генерални штрајк, а локалне власти, банке и индустрија почеле су да функционишу искључиво по његовим директивама.

[irp]На улицама су се појавили први захтеви за оружани устанак, а када је 23. марта у Западном Пакистану обележаван Дан Пакистана, у источном делу земље тај дан је проглашен Даном отпора.

Спољна интервенција и последице

Поред унутрашњих подела, значајну улогу у сукобу одиграла је и Индија, која је подржала бенгалске сепаратисте. Пакистан је 1971. доживео војни пораз, што је био почетак његове даље дезинтеграције. Поред Бенгалаца, и региони попут Белуџистана, Синда и северозападних провинција показивали су сепаратистичке тенденције.

Пакистан је у рату изгубио око 90.000 војника и званичника, што је један од највећих бројева заробљених од Другог светског рата.

Историјске паралеле и неусвојене лекције

Овај конфликт се често анализирао кроз марксистичко-ленинистичку призму као борба против „угњетавања радника“. Међутим, ако га сагледамо из перспективе политичког реализма, он више подсећа на савремене „обојене револуције“ и хибридне ратове.

[irp]Ако се извуче паралела са новијим догађајима, јасно је да су слични механизми били примењени у Украјини 2014. године, када је државни удар довео до унутрашњег сукоба и отцепљења Крима и Донбаса.

Још једна важна поука је улога међународних савеза. Пакистан, упркос чланству у западним војним блоковима СЕАТО и СЕНТО, није могао да спречи свој распад.

[irp]Ово су питања која би данас требало да заокупе европске политичаре: да ли су научили лекције из историје? Да ли ће заборављање историјских догађаја довести до нових катастрофа? Или се оне већ назиру на хоризонту, а кратковидост и похлепа политичара онемогућавају да их сагледају на време?

Леонид Савин/ФСК.РУ

Бонус видео