Пилот који се бојао висине

Зоран Радосављевић, наш најмлађи пилот на МИГ-у 29 на данашњи дан 1999. године заувек је одлетео у облаке у својој 33. години. Настрадао је у ваздушној борби са бројчано и технички знатно надмоћнијим непријатељем.

Рођен је у Приштини а нико из његове породице никад није имао никакве везе са ваздухопловством.
Али он је одлучио да постане пилот, и то не цивилни већ војни.

Тако је са само 14 година завршио на Ваздухопловној академији у Мостару.

Прве кораке у самом летењу направио је у Вршцу на једрилицама, али тај део обуке је подразумевао и скакање падобраном.

Тада је својој најбољој пријатељици, сестри Снежани, признао да се боји висине ако се не налази у авиону.
Занимљиво је да многи пилоти имају баш овакав страх.

Са својом најбољом пријатељицом, Зоран се чуо поподне 26. марта.

Еуфоријом детета саопштио јој је, да се његов најбољи пријатељ Аризанов Иљо након два дана жив и здрав појавио на аеродрому у Приштини.

Иначе, Аризанов је био први српски пилот који је полетео и оборен је изнад Дренице прве ноћи бомбардовања.

Управо ће Аризанову сутрадан припасти најтежи део посла.

Да породици Радосављевић саопшти да је Зоран настрадао на задатку.

Погођен је изнад Лознице, један део авиона пронађен је у Јањи код Бијељине, а тело са седиштем пронашао је сутрадан шеснаестогодишњи дечак у селу Доња Трнова на Мајевици.

Тај дечак је данас одрастао човек са троје деце и кућни је пријатељ породице Радосављевић.

Зоран је као професионални војни пилот распоређен у базу у Београду.

Колику год да је љубав имао према небу, исту је имао и према води и зато је почео да се бави једрењем те је основао и свој клуб.

Године 1998. магистрирао је на Саобраћајном факултету на тему „сателитска навигација.”

У тренутку смрти спремао је докторат.

За јул 1999. године спремао је свадбу.

Уместо свадбе, на Дунаву је одржана „Зокијева регата” њему у част, која се одржава до данашњег дана.

Постхумно је одликован Медаљом за храброст, а главна улица у Батајници данас носи његово име.

Иза себе је оставио вереницу.

Мајор Зоран Радосављевић био је капетан и на небу и на води.

Последња реченица којом се преко радио везе јавио команди, била је: „Бежим у облаке.”

Пише: Деки РС