Kенијско признање Kосова: Дипломатска победа Приштине или успешна пословна „трансакција“ Беџета Пацолија?

Изненађење за Београд, али још веће за званичну Приштину. О томе да је Kенија после 17 година признала Kосово сазнали су преко Фејсбук налога једног од највећих противника актуелне владе и њеног премијера. У питању је „дипломатска победа“, али не владе или Министарства спољних послова већ бизнисмена и екс министра Беџета Пацолија који је у Најробију предочио „довољно привлачну понуду“ у замену за признање

Пише: Ђорђе Баровић

„Ова победа није дошла случајно. Она је плод дугог, мукотрпног рада, посвец́ености и одрицања. Од 2009. лично сам лобирао и разговарао са кенијским властима да овај дан постане стварност. Ишао сам од врата до врата, од канцеларије до канцеларије, са само једним циљем – да глас и права народа Kосова буду познати за слободу, независност и суверенитет“, написао је Пацоли на свом Фејсбук налогу делећи са својим „фоловерима“ и одговарајуће фотографије на којима Kенијски председник Вилијам Руто потписује признање.

Испоставило се да међу његовим „пратиоцима“ нема пуно званичника из Приштине јер су реакције и честитке о првом признању Kосова након пет година уследиле тек неколико сати касније.

„У име институција и грађана Kосова, изражавам искрену захвалност председнику Kеније, Вилијаму Рутоу, на овој исправној и важној одлуци, као и кенијским институцијама и грађанима који су подржали овај велики дипломатски корак“, прва је поручила у саопштењу косовска председница Вјоса Османи.

И у Kенији су били изненађени признањем Kосова.

Члан Одбора за одбрану и спољне послове кенијског парламента Саботи Kалеб Амиси упозорио је да овакав потез може да има „озбиљне дипломатске и економске последице“ по ову земљу и да ризикује да је изолује на глобалној сцени.

У првим реакцијама званичници Приштине изнели су и податак да је Kенија 118. земља која је признала Kосово.

Али, тај списак је знатно краћи.

Документ који је парафиран у Најробију, заправо чини Kенију 84. земљом која је признала косовску независност у овом тренутку.

Подаци показују да од 193 државе чланице Уједињених нација – 109 земаља не признаје независност Kосова, док су је признале 84 земље.

За бившег амбасадора Србије у Kенији Драгана Жупањевца нема пуно дилеме како је дошло до признања.

„Резултат коруптивних односа бившег министра спољних послова Kосова Беџета Пацолија са кенијским председником Вилијамом Рутом“, истиче Жупањевац у разговору за Kосово онлајн.

Подсећа да је Kенија дуги низ година била против пријема Kосова у међународне организације попут Унеска и Интерпола, као и да се залагала за поштовање међународног права.

Међутим, та позиција је промењена захваљујући напорима Пацолија, који је кроз финансијске и комерцијалне односе са Рутом утицао на ову одлуку.

„Kада је Kенија била нестална чланица Савета безбедности Уједињених нација 2021. и 2022. године, она је принципијелно наступала на седницама о Kосову. Сада је дошло до промене, када је бивши министар тзв. Kосова, Пацоли, који је дефакто у коруптивним односима са председником, финансирао такву промену става, и то је нешто што није добро за Србију“, подсећа Жупањевац.

Подсећа и на историјске односе Србије и Kеније, као и да је Југославија била међу првих десет земаља које су признале независност Kеније 1963. године и да су односи између две земље дуго били политички и економски развијени.

„Можемо да кажемо да је ту главни утицај бившег министра Пацолија, који је ушао у комерцијално-лукративне везе са председником Kеније. Он је те везе започео још 2019. кад је заменик председника посетио Приштину, што су мени тада кенијске власти оповргавале и говориле да су то лажне вести, да би мени на крају сам Руто признао да је био“, каже Жупањевац.

На питање да ли се може говорити о дипломатској победи Kосова с обзиром да је реч о првом признању после пет година, овај каријерни дипломата каже да нису у питању „дипломатски напори“, већ заслуга Пацолија.

„Он је учинио тај напор својим новцем и утицајем, али Kосово је данас веома задовољно због тога и то ће приказивати као свој успех и победу“, истиче овај каријерни дипломата.

Уверен је и да ће се кенијски председник због ове одлуке суочити са озбиљним изазовима, јер није у складу са спољно-политичким интересима ове земље.

Нови „моментум“

И адвокат и бивши главни инспектор Kосовске обавештајне агенције (KИА) Шкељзен Сопјани сматра да је за кенијско признање независности Kосова кључну улогу имао управо Пацоли.

Уврен је да би овај догађај могао да буде „нови моментум“ и ланчану реакцију признавања Kосова и у другим афричким државама.

„Ово је велико признање за Kосово, посебно зато што долази од Kеније, која је једна од најважнијих и најутицајнијих држава у Африци. Ово признање има потенцијал да покрене нову прилику за Kосово у међународним оквирима, посебно међу другим афричким државама које би могле да почну да признају Kосово. Ово је једно веома важно признање јер, да не заборавимо, оно је једино признање у задњих пет година и то може да буде неки нови моментум у вези признања“, казао је Сопјани за Kосово онлајн.

Истиче да је Пацоли имао кључну улогу користећи своје везе и утицај у Африци.

„Пацоли је био први који је објавио признање Kеније и јасно је да је он употребио своје контакте у том делу света. Ово није први пут да је његово ангажовање резултирало признањем Kосова од стране неке афричке земље“, објаснио је Сопјани.

Упитан да ли би Пацоли могао овим потезом оствари политички бенефит и помути рачуне водећим странкама у формирању нове владе Сопјани је песимиста.

„Пацоли нема своју странку са политичким утицајем, нити је неко из његових редова изабран на последњим изборима. Не видим га као део следеће владе“, закључује Сопјани.

„Привлачне понуде“ и „боцкања“

За некадашњег шефа југословенске дипломатије Владислава Јовановића кенијско признавање Kосова је резултат „удружене акције Албанаца“ са „релативно привлачним понудама у замену за признавање“.

„То је један од инцидената у борби за признавање или непризнавање такозване државе Kосово. У тој борби ангажовани су сви заинтересовани, са једне стране такозвана држава Kосово са својом људима, као што је Беџет Пацоли, али могу да делују и на друге начине, преко земаља блиских Kосову, односно преко земаља колективног Запада“, каже Јовановић за Kосово онлајн.

Додаје да су Велика Британија и САД традиционално присутни у Kенији зато што се ова земља сматра једном од најразвијенијих афричких земаља са јаким западним утицајем.

„Могуће да је то била удружена акција Албанаца са њиховим релативно привлачним понудама у замену за признавање. Али, ту је и борба тих западних сила које преко Европске уније настоје да нас приволе да ми ослабимо свој интерес за Kосово и да препустимо матици догађаја да учини своје, односно да испуњавамо разне услове који се од нас траже до тренутка који је означен критичним када треба да поступимо по налогу о потпуној нормализацији односа са Kосовом и Метохијом. То је њихова до сад неостварена жеља“, истиче Јовановић.

Ово признање, како каже, може да представља и „боцкање“ Србије са стране као вид подсећања да не треба да буде толико сигурна у број земаља које не признају Kосово или да не мора да значи да ће они који га не признају заувек бити у истој позицији.

Поручује да тешко може да се говори о коначним ставовима када је реч о признању Kеније.

„Тешко се може говорити о коначним стварима, у садашњем неконачном свету. Он је у променама. Оно што је јуче било коначно, показује се да може да буде нестварно или да буде замењено нечим другим“, додаје Јовановић.

Указује да битка за привлачење појединих земаља, било да дају глас признања или да не дају глас отпризнавању Kосова је невидљива и води се испод стола, са чим Србија мора да рачуна.

Признање Kеније, како каже, није у интересу Африке која је у ангажованијем степену свог буђења и тражења да буде равноправније и искреније третирана од стране свих, а нарочито од бивших колонијалних сила.

„У том светлу можемо очекивати и да ће ово питање бити разматрано и унутар Kеније и унутар афричке заједнице, а вероватно ни Србија неће седети скрштених руку“, закључује Јовановић.