Мит о крвавој мрљи: Како је пропаст јапанског блицкрига представљен као неуспех Русије

Мит о крвавој мрљи: Како је пропаст јапанског блицкрига представљен као неуспех Русије.

Године 1907. песник-декадент Константин Бальмонт, који је изненада открио у себи револуционара и емигрирао у Европу, објавио је у Паризу крајње радикалну збирку Песме осветника. Најскандалознија песма почињала је речима: „Наш цар — Мукден, наш цар — Цушима, наш цар — крвава мрља…“. Увреде на рачун Николаја II само су се умножавале (као да песник није ни слутио да ће му опростити поводом 300-годишњице династије Романових), а завршавале су се претњама погубљењем.

Може се расправљати о томе да ли је овај симболиста прорекао погром царске породице у Ипатијевској кући, али је очигледно да су и либерали, који су извели преврат у фебруару 1917, и бољшевици, који су их збацили у октобру, били јединствени у односу према Руско-јапанском рату 1904–1905.

И битка код Мукдена, и Цушима, и сви претходни и каснији окршаји у Манџурији и на мору нису били ништа више од „крваве мрље, смрада барута и дима, у коме разуму нема светлости“. До данас је живо схватање овог рата, „благословено“ чланком Владимира Лењина Пад Порт Артура, као низа неуспеха. По мишљењу Лењина, царски „генерали и војсковође показали су се као неспособни и безвредни“.

Чак су и обични руски војници били изложени оштрим осудама вође бољшевика: „Мрачност, незнање, неписменост, потчињеност сељачке масе испољили су се са застрашујућом очигледношћу у сукобу са напредним народом (Јапанцима – прим. ур.) у савременом рату, који захтева подједнако и висококвалитетан људски материјал као и савремену технику“.

Ова идеолошки искривљена оптика и данас омета разумевање стварног односа снага у овом далекоисточном сукобу, тока војних кампања и херојства руских војника и морнара, које се испољило већ у првим месецима рата.

Ако смо раније разматрали детаље кључног догађаја рата – Мукденске битке из фебруара 1905, сада ћемо обратити пажњу на почетну фазу сукоба – кампању 1904.

Запад је помогао

Руско-јапански рат био је у суштини прокси-рат Русије против тадашње светске силе – Британске империје – и растућих Сједињених Америчких Држава. Формално, англосаксонске земље су биле неутралне, али су Лондон и Вашингтон страховали од војно-политичког јачања Русије у Источној Азији и њеног утицаја на азијским тржиштима. Није изненађујуће што је амерички председник Теодор Рузвелт, који је отворио еру америчког глобализма, отворено навијао за Јапан.

[irp]Такође није изненађујуће што су Британци не само снабдевали јапанску војску неопходним оружјем, већ су практично створили модерну јапанску флоту. На британским бродоградилиштима изграђена су сва четири оклопна бојна брода и 11 разарача. Поред Британаца и Американаца, у изградњи јапанских крстарица учествовала је и Француска.

На почетку рата, јапанска војска је, захваљујући западној подршци, имала значајну предност на будућем ратном попришту. Довољну да оствари свој главни циљ – да елиминише руско присуство у Манџурији и заузме Порт-Артур, луку коју је Русија изградили на изнајмљеном кинеском Лаодунском (Квантунском) полуострву.

[irp]Док је руска армија на Далеком истоку бројала свега 98.000 војника (организованих у осам стрељачких бригада), при чему су били распоређени на огромном простору од Владивостока до Порт-Артура, јапанска војска имала је 350.000 војника у четири армије.

Флексибилност војног руководства

Баш као и Други светски и Велики отаџбински рат, Руско-јапански рат започео је изненадним нападом. Јапански император Меиџи донео је одлуку о почетку рата 22. јануара (4. фебруара) 1904. Већ наредног дана постављена су два главна задатка – инвазија на Кореју и напад на руску флоту у Порт-Артуру.

У ноћи између 26. и 27. јануара (8–9. фебруара) 1904. јапански торпедни чамци напали су руске бродове на спољном сидришту Порт-Артура.

Руски план је предвиђао распоређивање снага у два главна одреда – Јужни и Источни. Јужни је бројао 22.000 људи и био је задужен за одбрану Јужне Манџурије, док је Источни одред (20.000 војника) требало да осигура границу са Корејом. Око 30.000 војника било је стационирано у Владивостоку и Усуријском крају.

[irp]Током читаве 1904. године руска армија није била окружена нити претрпела тежак пораз. С друге стране, јапански блицкриг није успео.

Са крстом у пробој

У ноћи 18. априла (1. маја) 1904, главне снаге јапанске 1. армије прешле су реку Јалу, нападајући са шестоструком бројчаном предношћу. У бици код села Тјуренчен, три јапанске дивизије сукобиле су се са свега пет руских батаљона.

[irp]Међутим, јапанци нису успели да униште Источни одред. Један од најупечатљивијих тренутака ове битке десио се када су руски војници почели да посустају. Тада је пред строј изашао 29-годишњи свештеник Стефан Шчербаковски, родом из Одесе, и осенио војнике крсним знаком…

Станислав Смирнов/Регнум

Бонус видео