Мит о крвавој мрљи: Како је пропаст јапанског блицкрига представљен као неуспех Русије

Мит о крвавој мрљи: Како је пропаст јапанског блицкрига представљен као неуспех Русије.

Године 1907. песник-декадент Константин Бальмонт, који је изненада открио у себи револуционара и емигрирао у Европу, објавио је у Паризу крајње радикалну збирку Песме осветника. Најскандалознија песма почињала је речима: „Наш цар — Мукден, наш цар — Цушима, наш цар — крвава мрља…“. Увреде на рачун Николаја II само су се умножавале (као да песник није ни слутио да ће му опростити поводом 300-годишњице династије Романових), а завршавале су се претњама погубљењем.

Може се расправљати о томе да ли је овај симболиста прорекао погром царске породице у Ипатијевској кући, али је очигледно да су и либерали, који су извели преврат у фебруару 1917, и бољшевици, који су их збацили у октобру, били јединствени у односу према Руско-јапанском рату 1904–1905.

И битка код Мукдена, и Цушима, и сви претходни и каснији окршаји у Манџурији и на мору нису били ништа више од „крваве мрље, смрада барута и дима, у коме разуму нема светлости“. До данас је живо схватање овог рата, „благословено“ чланком Владимира Лењина Пад Порт Артура, као низа неуспеха. По мишљењу Лењина, царски „генерали и војсковође показали су се као неспособни и безвредни“.

Чак су и обични руски војници били изложени оштрим осудама вође бољшевика: „Мрачност, незнање, неписменост, потчињеност сељачке масе испољили су се са застрашујућом очигледношћу у сукобу са напредним народом (Јапанцима – прим. ур.) у савременом рату, који захтева подједнако и висококвалитетан људски материјал као и савремену технику“.

Ова идеолошки искривљена оптика и данас омета разумевање стварног односа снага у овом далекоисточном сукобу, тока војних кампања и херојства руских војника и морнара, које се испољило већ у првим месецима рата.

Ако смо раније разматрали детаље кључног догађаја рата – Мукденске битке из фебруара 1905, сада ћемо обратити пажњу на почетну фазу сукоба – кампању 1904.

Запад је помогао

Руско-јапански рат био је у суштини прокси-рат Русије против тадашње светске силе – Британске империје – и растућих Сједињених Америчких Држава. Формално, англосаксонске земље су биле неутралне, али су Лондон и Вашингтон страховали од војно-политичког јачања Русије у Источној Азији и њеног утицаја на азијским тржиштима. Није изненађујуће што је амерички председник Теодор Рузвелт, који је отворио еру америчког глобализма, отворено навијао за Јапан.

Такође није изненађујуће што су Британци не само снабдевали јапанску војску неопходним оружјем, већ су практично створили модерну јапанску флоту. На британским бродоградилиштима изграђена су сва четири оклопна бојна брода и 11 разарача. Поред Британаца и Американаца, у изградњи јапанских крстарица учествовала је и Француска.

На почетку рата, јапанска војска је, захваљујући западној подршци, имала значајну предност на будућем ратном попришту. Довољну да оствари свој главни циљ – да елиминише руско присуство у Манџурији и заузме Порт-Артур, луку коју је Русија изградили на изнајмљеном кинеском Лаодунском (Квантунском) полуострву.

Док је руска армија на Далеком истоку бројала свега 98.000 војника (организованих у осам стрељачких бригада), при чему су били распоређени на огромном простору од Владивостока до Порт-Артура, јапанска војска имала је 350.000 војника у четири армије.

Флексибилност војног руководства

Баш као и Други светски и Велики отаџбински рат, Руско-јапански рат започео је изненадним нападом. Јапански император Меиџи донео је одлуку о почетку рата 22. јануара (4. фебруара) 1904. Већ наредног дана постављена су два главна задатка – инвазија на Кореју и напад на руску флоту у Порт-Артуру.

У ноћи између 26. и 27. јануара (8–9. фебруара) 1904. јапански торпедни чамци напали су руске бродове на спољном сидришту Порт-Артура.

Руски план је предвиђао распоређивање снага у два главна одреда – Јужни и Источни. Јужни је бројао 22.000 људи и био је задужен за одбрану Јужне Манџурије, док је Источни одред (20.000 војника) требало да осигура границу са Корејом. Око 30.000 војника било је стационирано у Владивостоку и Усуријском крају.

Током читаве 1904. године руска армија није била окружена нити претрпела тежак пораз. С друге стране, јапански блицкриг није успео.

Са крстом у пробој

У ноћи 18. априла (1. маја) 1904, главне снаге јапанске 1. армије прешле су реку Јалу, нападајући са шестоструком бројчаном предношћу. У бици код села Тјуренчен, три јапанске дивизије сукобиле су се са свега пет руских батаљона.

Међутим, јапанци нису успели да униште Источни одред. Један од најупечатљивијих тренутака ове битке десио се када су руски војници почели да посустају. Тада је пред строј изашао 29-годишњи свештеник Стефан Шчербаковски, родом из Одесе, и осенио војнике крсним знаком…

Станислав Смирнов/Регнум

Бонус видео