Хероина или света мученица? Невероватна судбина руске монахиње у Француској!

Хероина или света мученица? Невероватна судбина руске монахиње у Француској!

Подвиг монахиње

У част руске хероине Покрета отпора у Француској, Кузмина-Караваеве, која је примила монашки постриг под именом Марија и страдала у гасној комори нацистичког логора Равенсбрюк пре 80 година, само недељу дана пре него што га је ослободила Црвена армија. Према легенди, добровољно је заменила младу жену, обукавши хаљину с њеним бројем.

Рани живот

Јелисавета Јурјевна рођена је 20. децембра 1891. године у Риги, али је детињство провела на југу Русије, у Јалти и Анапи. Њен деда, Дмитриј Пиленко, био је запорошки козак који је досегао чин генерал-мајора, а у пензији је засадио велики воћњак и винограде, одиграјући значајну улогу у оснивању Анапе и Новоросијска. Њен отац је 1905. године постао директор чувеног Никитског ботаничког врта.

Године 1906. догодила се трагедија која је обележила њен живот – вољени отац је изненада преминуо, што је толико потресло 15-годишњу девојчицу да је привремено изгубила веру у Бога. Са мајком, Софијом Делоне, која је потицала из старог рода Рјуриковича, преселила се у Петроград.

Уметнички и интелектуални кругови

У престоници је млада Лиза, смештена код тетке, дворске даме, ушла у елитно друштво. Дружила се са Аном Ахматовом и Сергејем Городецким, присуствовала књижевним скуповима у познатој „Кули” Вјачеслава Иванова, уживала у поезији Николаја Гумиљова и упала под чаробни утицај Александра Блока. И сама је почела да пише, а прва збирка песама јој је привукла пажњу критике.

Постала је студенткиња на Бестужевским курсевима и прва жена-студент Духовне академије, где је заједно изучавала богословље. Године 1908. упознала је Блока, с којим је касније одржавала сложене односе и дугу преписку.

Револуционарне идеје

Убрзо је осетила јаз између интелектуалне елите Петрограда и обичног народа.

„Живели смо – писала је касније – усред огромне земље као на пустом острву. Русија није знала за писменост, а у нашој средини била је концентрисана сва светска култура. Цитирали смо наизуст Грке, дивили се француским симболистима, прихватали скандинавску поезију као своју, знали филозофију, теологију, поезију и историју читавог света. Били смо грађани Васељене, чувари великог музеја људске културе. То је био Рим у доба пропасти. Били смо последњи чин трагедије – одвајања интелигенције од народа…”

Ове мисли су је довеле до револуционарних кругова – постала је члан партије социјалиста-револуционара (есера). Њена визија револуционара била је лик неустрашивог борца против зла, спремног да се жртвује за бољу будућност. Разочарана петроградским салонима, вратила се у Анапу, на породично имање.

Револуција и емиграција

Револуција 1917. године затекла ју је у Анапи. Изабрана је за заменицу градоначелника као члан есера. Када су Совјети преузели власт, постала је комесарка за културу, али су је, по доласку Деникинових трупа, скоро стрељали. Спасили су је Максимилијан Волошин и Алексеј Толстој.

[irp]После грађанског рата схватила је да за жену из аристократске породице нема будућности у Совјетској Русији. Године 1919. напустила је земљу са мужем, козачким писцем Скобцевим-Кондратјевим. Преко Цариграда стигли су у Београд, а потом у Париз.

Нови почетак у Паризу

Живот у емиграцији био је тежак. Преживљавала је шивењем и израдом лутака, али је наставила да пише. Под псеудонимом Јуриј Данилов објавила је роман „Равница руска: хроника наших дана“, а касније и два зборника „Жетва духа“, посвећена житијима светаца.

[irp]Након смрти ћерке Настје, доживела је духовну прекретницу. Осећајући призив да буде „мајка свима којима је потребна заштита“, постала је монахиња под именом Марија.

Посветила се хуманитарном раду, организовала уточиште за сиромашне руске емигранте и туберкулозне болеснике. Водила је „Православно дело“, центар социјалне и духовне помоћи. Била је активна у православној заједници и у кругу филозофа попут Николаја Берђајева.

Отпор нацистима

Када је Немачка окупирала Француску, мајка Марија је ушла у Покрет отпора. Њено прихватилиште у Паризу постало је уточиште за Јевреје и војне заробљенике. Године 1942. спасла је четворо јеврејске деце сакривши их у канте за смеће. За време окупације спасила је стотине људи.

[irp]Нацисти су је ухапсили након дојаве и послали у концентрациони логор Равенсбрюк. Њеног сина Јурија, који је одбио да се придружи војсци генерала Власова, послали су у Бухенвалд, где је и преминуо.

Жртва и канонизација

И у логору, мајка Марија је помагала заточеницима. Према једној верзији, убијена је у гасној комори. По другој, добровољно је ушла у групу осуђених на смрт.

[irp]Још 1934. године написала је: „Постоје два начина живота: можеш ићи по сувом, пажљиво мерећи и предвиђајући, или ходати по води – тада мораш једино веровати…“

Совјетски Савез ју је 1985. године постхумно одликовао Орденом отаџбинског рата. Године 2004. Цариградска патријаршија ју је канонизовала као преподобномученицу, заједно са њеним сином Јуријем.

В.Т./Васељенска

Бонус видео