АУСТРИЈА У ВРХУ НАЈНЕБЕЗБЕДНИЈИХ ЗЕМАЉА НА СВЕТУ: Добро дошли у Беч – град страха, ножа и ћутања

Недавно спречени терористички напад на бечку железничку станицу Westbahnhof, у режији четворице таџикистанских држављана повезаних са Исламском државом, јесте само један у низу инцидената који све више постављају питање – у какво се друштво Аустрија претворила? И колико је то друштво, на које се у Србији често позивају као на „уређени западни модел“, заиста вредно подражавања?

Да подсетимо, ово није први пут да је Аустрија на удару тероризма. После напада у центру Беча 2020. године, власти су у октобру 2023. званично прогласиле повишени ниво опасности од терористичких напада. Безбедносне мере су појачане, али резултати тога у пракси нису охрабрујући. Поред „великих“ случајева, широм Аустрије се бележе свакодневни инциденти, од пријава о подметнутим бомбама до напада хладним оружјем на улици, пљачки, па чак и силовања, а најчешћи актери у тим догађајима јесу мигранти са Блиског истока – бумеранг западне демократије.

У међувремену, како стоји на сајту Министарства спољних послова Србије, Аустрија се и даље формално води као једна од безбеднијих земаља у Европи. Истина је, међутим, знатно комплекснија,јер формална дефиниција безбедности не одговара стварном осећају грађана на улицама. Туристи све чешће бивају мета напада, жене се плаше да се крећу саме ноћу, а у појединим квартовима полиција више није присутна, осим кад дође да реагује на већ почињен инцидент.

Уместо искреног суочавања са реалношћу, званични Беч се бави косметичким потезима и борбом против „десног популизма“, док се мигрантски криминал и терористичке ћелије све дубље укорењују. И све то уз одобравање једног дела српске јавности који, у својој аутошовинистичкој заслепљености, и даље Аустрију представља као друштвени идеал. По тој логици, Србија је „проблематична“, „неуређена“, „затворена“, док се Беч и Брисел славе као цивилизацијски врхунац.

А реалност? У Србији, за разлику од већине „уређених“ западних земаља, човек и даље може без страха да прошета улицом. У Србији не постоје „зоне у које полиција не улази“. У Србији не постоје гета у којима владају паралелне структуре. У Србији, упркос свим проблемима, и даље постоји основни ред. И, што је посебно важно, постоји осећај припадности друштву, који је у западним метрополама замењен осећајем страха, изолације и етничке фрагментације.

Све то не значи да Србија не треба да учи и напредује. Али то свакако не значи да треба да се угледа на модел који је у својим темељима већ попуцао. Ако је Аустрија узор, онда је време да преиспитамо шта тачно узор треба да представља.

Или, како би то иронија наложила – ко не верује, нека прошета Бечом после поноћи. Под условом да има добре патике и поглед уназад.

Ј. Д. / Васељенска