Када издаја постане каријера: Грант Срби из Беча као туристички водичи за демонизацију Србије

У данима када је Аустрија у социјалном, економском и демократском смислу у жестоком паду, постоје људи који можемо назвати случајни или грант Срби, настањеним у Аустрији, и уместо да то јасно кажу, они воде стране новинаре кроз Београд и приказују Србију као земљу без реда, будућности и правде. Једна од њих је и књижевница Барби Марковић, која већ годинама живи у Бечу, која се у прилогу аустријског јавног сервиса ORF појављује као тумач „српске стварности“.

Аустрија је, у међувремену, постала држава у којој је нормално да се деси силовање и пљачка у сред дана у центру града, где нема сигурности, реда, земља која је на ивици социјалне кризе, у којој се медицинска заштита чека по 4–5 месеци, у којој се цене кирија дижу без ограничења, а учитељи штрајкују јер више не могу да живе од плате. Држава у којој се све мање питају грађани, а све више бриселски комесари и банкарски лобији. Аустрија је земља у којој једино цвета криминал, корупција, бирократска пљачка грађана и сиромаштво.

У Србији пак, и поред свих слабости, грађанин и даље има осећај живота. Плате расту, инфраструктура се гради, инвестиције долазе, а здравство је, упркос проблемима, доступно. Блокирана Европа која се суочава са сопственом демографском и моралном кризом нема више шта да понуди ни својим грађанима, а камоли другима. Али бедни српски полтрон и даље живи у деведесетим, уверен да ако довољно јако оплете по својој земљи, можда ће коначно добити тапшање по рамену од неког „уредника у Бечу“.

И ту долазимо до људи као што је Барби Марковић. Уместо да као неко ко живи у западном друштву објасни шта тамо не функционише, шта је проблем с Аустријом као моделом, она бира да води ORF кроз Београд и „отвара очи“ о наводној репресији, насиљу и корупцији у Србији. Наравно, све упаковано у културни дискурс, да би било варљивије: књижевност, перформанс, „контекст“.

Контекст, да. Контекст је тај да Барби и њени сарадници из НВО сектора већ дуго не наступају као критичари, већ као идеолошки посредници, тумачи Србије за Запад. Не у целини, не у сложености, него у верзији која је пријемчива за агенде европских фондова и међународних медија: Србија као нерешен проблем.

Протести, на које се позива у прилогу, приказани су као народни вапај за „правдом“. Али нигде нема основног питања – ко финансира, ко усмерава, ко добија простор. Марковић не прича о протестима у Аустрији, ни о напетости између странаца и локалног становништва, ни о расту крајње деснице, ни о корупцији у Министарству здравља, ни о све већој задужености, катастрофи који су донеле антируске санкције. Не. Њено критичко око је резервисано само за Србију – земљу коју је, занимљиво, напустила, али се и даље осећа позваном да о њој суди.

У позадини оваквих медијских наступа није жеља за правдом, него потреба за позицијом, у западном систему вредности, у туђем моделу, у туђем наручју. За ту цену, неки су спремни да дају све: интегритет, објективност, па и истину.

И зато, питање није шта каже Барби Марковић, него за кога она говори. И зашто се сва та „критика“ никада не односи на земљу у којој живи, већ искључиво на ону из које је дошла. Србија има проблема, али има и право да их решава сама. Без тумача који у Бечу продају причу о нама, како би себи осигурали место у следећем пројекту.

Васељенска