Томпсон: Акустика негирања и аплаузи за историјски фалсификат
Getty © Editorial RF
Баришић објашњава да овај концерт Томпсона, најављен за 5. јул, није никава случајност – почетак турнеје и промоција новог албума „Ходочасник“ биће у знаку „80-годишњице трагедије на Блајбургу, 30 година од војно-полицијске акције Олуја, 1100 година крунисања краља Томислава…“.
У Хрватској расте помама пред концерт певача Марка Перковића Томпсона, који својим песмама глорификује усташтво. У јулу ће на загребачком Хиподрому, сада је извесно тврде организатори, присуствовати мало више од пола милиона људи.
Члан менаџмента Томпсоновог тима Здравко Баришић каже да су „као одговорни људи“ зауставили даљу продају улазница, иако за то имају захтеве.
Међутим, Баришић објашњава да овај концерт, најављен за 5. јул, није никава случајност – почетак турнеје и промоција новог албума „Ходочасник“ биће у знаку „80-годишњице трагедије на Блајбургу, 30 година од војно-полицијске акције Олуја, 1100 година крунисања краља Томислава…“.
„Загреб је почетак турнеје, Томпсон креће с новим албумом и новом турнејом с Хиподрома, из главног града свих Хрвата“, рекао је раније Баришић за ХРТ.
Два пута више људи, око милион, на загребачком Хиподрому, својевремено је дочекало римског папу Јована Павла Другог 1994. године, а бивши обавештајац Анте Летица, који је учествовао у обезбеђивању тог дочека, упозоравао је на потенцијалне опасности одржавања Томпсоновог концерта. Летица је за ХРТ рекао да ће безбедносне мере морати да буду подигнуте на виши ниво не само у Загребу, већ у целој Хрватској.
„Два догађаја немају пуно додирних тачака, али са сигурносног аспекта, оба су врло захтевна. Тражи се ангажовање комплетног система сигурносно-обавештајне заједнице, али и осталих делова државе. Потребна је координација у поступању. То су огромне обавезе и одговорност. Уверен сам да сви знају о чему се ради, да су свесни одговорности и да ће урадити све да тај догађај прође у најбољем реду“, рекао је Летица и додао да је неопходна сарадња служби у суседним земљама, јер „без међународне сарадње неће бити добрих резултата“.
Танјуг
Pacta conventa је наводни споразум који је 1102. године закључен између угарског
краља Коломана и представника дванаест хрватских племена. Споразум није
сачуван у оригиналу, већ у препису из 14. века. Данас је аутентичност споразума
дефинитивно ОСПОРЕНА. Препис се чува у Националном музеју у Будимпешти а
фалсификат је у Ватикану. Иначе, реците нам где је гроб тог Томислава да му
упалимо свећу !?
ХРВАТСКА Хрватска историографија је засићена погрешним тумачењем (читањем) историјских извора, па ју је лако оспорити. Томе није потребно неко стручно знање, јер су хрватске историјске књиге писане произвољно – ако је ова одредница довољна да објасни прилике ове науке у Хрватској. Да не бисмо били оптужени за злу намеру, јер се у Хрватској тако вреднује све што долази са српске стране, послужићемо се текстовима угледног хрватског историчара проф. др. Наде Клаић.
Погледајмо њене оцене – оспорава средњевековне исправе, јер су писане
стотинама година после догађаја:“Тридесетак исправа што се сачувало с хрватско-
далматинског подручја до почетка 12. столећа, чини, без сумње, једну од најдраго
ценијих баштина Славенског Југа. Иако је критичка анализа, прије свега дипломати
чких облика исправа, а затим и њихова хисторијског садржаја показала да је, на
жалост, ријеч о каснијим творевинама, исправе су и данас богата ризница, из које
црпимо наше знање о хисторијским чињеницма за раздобље Трпимировића…“1
Проф. др Нада Клаић говори о каснијим документима, или преписима изворних,
и упозорава на чињеницу да је Фрањо Рачки занемаривао њихову очигледну
мањкавост: Видимо, проф. др Нада Клаић схвата да су нека документа о хрватс
кој прошлости фалсификати. Упознаје нас да је тога био свестан и Фердо Шишић,
али му замера што се на то осврнуо само овлаш – охрабрујући остале историчаре
да их не одбацују. Ево тог прекора Н. Клаић колегама Ферди Шишићу и Јосипу
Нађу:“Треба пожалити што Шишић није у ‘Приручнику извора за хрватску
повијест И’ био строжи у оцјени аутентичности цјелокупног материјала до
12. столећа. Стога, узалуд тражимо, например – у радовима Јосипа Нађа,
трагове објективне критичке анализе. Н. Клаић нас упућује да је и Јосип Нађ
био свестан фалсификата о хрватској прошлости, али је, у односу на Ферда
Шишића, поступао још ненаучније. Ту странпутицу хрватске историјске науке,
Н. Клаић препознаје и у радовима Михе Бараде. По угледу на Ферда Шишића,
Барада, у своје радове, уноси противречности – различите закључке о истом
извору. Н. Клаић то, без недоумица, тврди:“Риједак је изузетак Виктор Новак у
своме првом раду, у којем је упозорио да су даровнице Звонимирове и
Стјепана Другог, у корист сплитских бенедиктинки, фалсификати.
Скупивши и доказе палеографске природе, долазимо, заједно с Прагом, до
закључка да све до друге половице 12. столећа међу задарским исправама
нема палеографских ни дипломатичких оригинала. Прага закључује да су
документа фалсификати, а они слове за оригинале! Јер, анализирана
документа потичу из 11. столећа (од 1029. до 1078), а Прага доказује да
су оригинали у Задру сачувани само из друге половине 12. столећа