Аустрија бележи последњу генерацију: Док промовише ЛГБТ, ислам преузима државу

Аустрија данас броји нешто више од 9,2 милиона становника, али прави број етничких Аустријанаца, дакле, људи који потичу из традиционалне и хришћанске културе ове земље,још је мањи и у сталном је паду.

Према званичним подацима, чак 41,2% деце у основним и средњим школама у Бечу су муслимани. Тај број је малтене апокалиптичан када се узме у обзир да више није реч о мигрантима прве генерације, већ о новом, дубоко укорењеном слоју становништва који ће за само једну генерацију постати већина у главном граду.

Најновије демографске прогнозе упозоравају да се Аустрија убрзано претвара у Блиски исток у срцу Европе, и то не ратом и освајањем, већ сопственим политичким изборима.

Уместо да се окрене очувању сопственог идентитета, културе и нације, аустријски државни апарат активно разара темеље свог постојања.

Државна телевизија ORF промовише емисије попут „Отац, отац, дете – мушки парови са жељом за дететом“, у којима се хомосексуални парови представљају као нови стил породичног живота. Док исламска заједница бележи константан природни прираштај и јасну културну самосвест, традиционални Аустријанци бирају стерилност, сурогат-родитељство и „ко-родитељство“ као изразе модерне „слободе“.

Све то у земљи која има само 9,2 милиона становника, од чега је више од четвртине већ страног порекла.

Стопа природног прираштака износи 1,32 детета по жени, што је далеко испод границе просте репродукције. То значи да ће, ако се тренд настави, за једну до две генерације Аустријанаца бити мање него икада у историји, и то не због рата или епидемије, већ због културне капитулације.

И то у најбољем случају ако им муслимански мигранти буду дозволили да се изјашњавају као Аустријанци.

Ова европска држава је већ данас међу најнесигурнијим земљама у Европи, са драматичним порастом насиља, уличних напада и сексуалних деликата, посебно у великим градовима као што су Беч и Грац. Мигрантске групе често делују организовано, док се традиционално становништво све више повлачи, ћути и посматра сопствени нестанак.

Аустрија данас представља живи експеримент шта се дешава када једна држава одустане од себе. Уместо да стимулише рађање, подржи породицу, афирмише национални идентитет и брани традиционалне вредности, Беч инвестира у кампање које славе неприродне моделе живота, родну флуидност и „нове породичне обрасце“.

Док муслиманске заједнице граде џамије, школују децу у складу са својим уверењима и чувају породицу као стуб заједнице, „европски“ Аустријанац се претвара у усамљеног, старог, бесполног човека, који живи у изнајмљеном стану, без деце, без заједнице, без будућности.

Свака нација има право да нестане. Аустрија је то право изгледа одлучно искористила. Ако се ништа не промени, следећи попис показаће не само промену религијске структуре, већ и крај једног народа који је сам себе поразио.

Васељенска