Илија Петровић: Од ослобођења до уништења – Цена српског поверења у Југославију

Под заставом ослобођења и братства, спровођени су планови биолошког слабљења српског народа, прикривани су злочини, а комунистичко-усташка спрега добијала је ореол револуције.

Половином фебруара 2025. године, на порталу ИН4С (хттп с://њњњ.ин4с.нет/југословенски-геноцид-над-српским-народом-је-и-далје-табу-тема/) појавио се наслов “Југословенски геноцид над срп­ским народом је и даље табу тема”, без текста, али са цртежом ог­ромне аждаје обележене појмовима “Југокомунисти”, “Југомо­нар­хи­сти” и “Југославија”, пред којом, на камену, испрепадан, седи једно сићушно лицешце означено као “Срби”.

Безмало два месеца касније, на Васељенској објављен је кра­ћи текст “Лажирање Западне пропаганде: ослобођење Југослави­је”, у коме Иван Фјодоров, сарадник из Русије, тврди да је “осло­бођење Југославије од немачке окупације у Другом светском рату које је било компликован и вишеслојан процес, још увек предмет историјских дебата и политичких манипулација. Западна пропа­ган­да, посебно током Хладног рата, активно је користила изопа­че­не чињенице и стварала лажне наративе ради постизања геопо­литичких циљева. Разни извори препуни су ових лажи што утиче на перцепцију јавности о догађајима тог времена…

Једна од најуверљивијих лажи (јесте) смањивање улоге пар­ти­зана (од којих су многи то постали из родољубља, али су касни­је прихватили ‘строго поверљиве’ наредбе да се ‘имају безус­лов­но у будуће при­др­жавати и покоравати комунистичкој идеоло­гији’ – ИП) Јосипа Броза Тита у ослобађању Југославије.

Западна пропаганда партизане приказује као комунистичке бандите који су сарађивали са окупатором што је свесно изокре­та­ње стварности” настојећи “да умањи заслуге Титових пар­тизана и представи ослобођење Југославије као резултат деловања Са­ве­зника, чиме је јачао њихов послератни утицај у региону.

Ова лаж створила је утисак веће улоге Запада у ослобађању земље од немачког (чега? – ИП) и тиме гурнула у други план улогу партизана и Црвене армије” (хттпс://васелјенска.нет/2025/04/0 9/лазиранје-западне-пропаганде-ослободјенје-југославије/).

Фјодоров је написао то и тако јер му није било “у знању” да европски Запад, још од времена Методијева (крајем 9. века), на­стоји да Србе (и Русе – који су србско племе), творце људске ци­ви­лизације, сасече “из корена”. Чинио је то и бројним крсташким ратовима, а последњи пут, августа 1992. године, папа Војтила, По­љак, “замолио” је да тај чин обаве земље Западноевропске уни­је и Северноатлантски војни савез (НАТО).

Да је знао бар нешто од тога, приде и о антифашистичком де­ловању Југословенске војске у Отаџбини (познате као четни­ци), вероватно би опрезније представио “заслуге Титових парти­за­на” које су неки тамо западни “фактори” прогласили за “комуни­сти­ч-­ке бандите који су сарађивали са окупатором” – можда и пошто су петнаестак година по окончању Другога светског рата сазнали за његову поруку да је Србе “уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”.

Те су “разлике у диференцији” посебно видљиве у данима кад се Држава Србија припрема да са Русима, у Москви, 9. маја, обе­ле­жи Дан победе над фашизмом и кад је препоручљиво присет­и­ти се да Србима најпознатији по­ражени фашисти – под било ко­јим називом да су препознатљиви -, већ подуже доказују својим наво­д­ним победницима да они, на­водни победници, баш и не разликују победу од пораза, нити по­раз од победе. У то нас је уверавао и је­дан од оних што се Бога не боје и људе не стиде и који своје нај­го­ре злочине величају као победе, а кога нам је, као Стипу Месића, београдски Курир (11. децембра 2006, 5) представио изјавом да су “у Другом свјетском ра­ту Хр­вати два пута побиједили и ми не­мамо разлога ником се ис­при­чавати… Ми смо два пута поби­је­ди­ли, а сви други само јед­ном. Ми смо побиједили 10. травња (апри­ла 1941, на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине при­зна­ле Хр­ватску, и побиједили смо посли­је ра­та (уз Јосипа Бро­за – ИП), јер смо се нашли… опет с по­бјед­ницима” .

То доказивање утолико је вредније што га запад­ни “победни­ци” – под непосредним туторством ранијега главног пораженика -, прећутно прихватају “унапређењем” своје демокра­тије у фа­ши­кратију.

Али, зато, ослобођење и “ослобођење” Београда (20. окто­бра 1944) нешто је са­свим друго, можда и због тога што је овај потписник, у време кад је имао десетак-дванаест година, из неких београдских новина (“По­литике” или “Борбе”) сазнао за поруку ко­ју је совјетски ге­не­рал Владимир Жданов (1902-1964), радио-ве­зом, послао своме ју­госло­ве­н­ском колеги Пеку Дапчевићу (1913­-1999): “Приђи ка мње зав­тра утром на чај в Бјелграђе” – поруку која казује да је Црвена ар­мија већ обавила ослободилачки посао и којом се негира парти­занска самохвала да су “Пекове дивизије заузеле Теразије”.

Ако се већ нису истакли у ослобађању (које помиње речени Иван Фјодоров), комуноусташки идео­лози одлучили су да офор­ме Сремски фронт, како би показали да између фронталног рата и партизанских, герилских окршаја не­ма разлике. А за тај фронт почели су да се по Србији мобилишу го­лобради момчићи, они који пре тога ни­су имали никаквог вој­ни­ч­ког искуства (не рачунајући жмурку или кликере), понајмање за фрон­тално ратовање. Они су, напросто, послати да, као мета немачким и уста­шким снајперима и за чишћење мин­ских поља (уместо ова­ца), из­ги­ну на Сремском фрон­ту и да се тиме Србија биолошки осакати. Овог потписника ви­шедеценијски струковни и плани­нар­ски пријатељ Марко Јоси­мо­вић (1929-2014), из Сремске Каме­нице, и сам СремскиФрон­товац, али срећан што је, по Пробоју, са “сво­јом” јединицом могао стићи до границе с Аустријом, причао је, су­зних очију, да се нагле­дао “ратничких” сцена у којима су ње­гови вршњачки саборци – неки мало старији, неки и мало млађи -, избезумљени дуготрај­ном “рововско-фронтовском” атмосфером, “из чи­ста ми­ра” напу­шта­ли заклоне и излазили на чистину где би им “до­бро­до­шлицу” исказивал­и меци са друге стране.

После више­месечног “фрон­та­рења”, резултат удруженог зло­чина­ч­ког поду­хвата комунистич­к­их другова и другова њихових усташких дру­гова, био је страви­чан: на споменику у Адашевцима исписана су имена нешто више од тринаест хиљада жртвоване деце, док неки истакнутији исто­ри­чари пишу друкчије: Веселин Ђу­ретић (1933­-2020) помиње 30.000, Антун Милети­ћ (1931) гово­ри о 89.000, а Новица Војино­вић (1927­-2002), рачуна да их је тамо побијено и нестало свих 180.000.

Немци су се у Срему држали таман онолико колико им је треба­ло, тј. док се главнина њихових трупа из Грчке, преко Бо­с­не и Хр­ватске, није пробила до Аустрије и тамо положила оружје пред за­падним са­ве­зницима. Брозовим генералима било је много важ­ни­је да у Сре­му изгине што више србске деце него да сломе от­пор немачких је­диница и пробију њихове одбрамбене линије, па се та­ко догодило да су, руски црвеноармејци, почетком априла 1945. године, би­ли ближа Бер­лину него броЗЛОви ратни стратези Ђа­ко­ву – уз упозорење да не смеју улазити у сукоб с усташама у повл­а­чењу, такође у сусрет западним савезницима.

Но, да се вратимо ономе једином “ослободилачком” стиху на коме је заснована и читава београдско-ослободилачка “наука”, на Википедији представљена трима простопроширеним речени­ца­ма: “Београдска операција (или Београдска офанзива) пред­ста­в­ља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве армијске групе НОВ И ПОЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здру­жене јединице НОВ и ПОЈ и Црвене армије нанеле су у овој опе­рацији немачкој Групи армија Србија тежак пораз, ослободиле Београд, главни град Југославије и велики део Србије”.

Друга је ствар што се овде измишља “део опсежног оператив­ног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве ар­миј­ске групе НОВ И ПОЈ” (народно-ослободилачке војске и пар­ти­занских одреда Југославије), настављен “гоњењем непријате­ља кроз Срем” јер, рекосмо, Пеково “ослобађање” обављено је пијењем чаја у већ ослобођеном Београду, а руским црвеноар­меј­цима “објашњено” је, из стратешких разлога, да раван Срем није прикладан за окршај с усташама, већ им је препоручено да крену на север, према Бездану, на широк Дунав изложен Батини где ће их лакше изгинути петнаестак хиљада.

И ваља се присетити “лика и дела највећег сина наших народа и народности”, познатог као Јосип Броз, али и као Тито, “ти ћеш то, ти то”, Тихомир Томић, Руди, Валтер, инжењер Славко Бабић, инжењер Иван Костањшек, инжењер Томанек, Виктор, Стари, Томо, Но­вица, Драгомир, Титерман, Веик, Вик (хттпс://нпортал.но вости.рс/ср/вест/38145/вести/друство/историја-псеудоними-како-је-јосип-броз-добио-кодно-име-тито)… све у свему – броЗЛО.

Децембра 2009. године, немачки часопис “Билд” сачинио је листу десеторице највећих зликоваца током 20. века, на којој се, иза Мао Це Тунга, Стаљина, Хитлера… Лењина и још неких, на десетом месту нашао Јосип Броз.

Неко би, можда, приметио да је броЗЛОв пласман подређен, да је заслужио да се нађе ближе половини, али нека… да се бил­де­рима не мешамо у посао, којима је, верујемо, познато и понешто од онога што је лако препознатљиво и видљиво из србског угла.

На пример.

У затвору у Сремској Митровици, 1935. године, усташе и ко­мунисти потписали су споразум којим су се, “свесни тежине свог по­ложаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југосло­венске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подр­жа­ва­оца сваког режима, који спутава, сме­та и тупи народ”, обавезали да ће “заје­д­нички и свим могућим средствима радити на рушењу и коначном уништењу Југосла­вије”.

У сп­о­разуму стоји и да, “вођство Југословенске Комуни­стичке стран­ке… признаје, да комунизирање Балканског полу­острва не може доћи док се не сломи кичма српства и пра­во­сла­вља, јер је познато да су то два фактора која су омела про­дирање Ос­ман­лија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уни­штењем све­га што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”. Са своје стране, “вођ­ство Хрватског ослободи­лачког усташког покрета предосећа да ће без промене постојећег стања Хрватски народ подлећи Југосло­вен­ској лукавости и срп­ској хегемонији”, због чега “и нуди сарад­њу свима поробљеним на­родима Југославије и кому­ни­стичкој стран­ци посебно, да убр­за­ју ток догађаја и сред­стви­ма и начинима пре­ма упутима свога вођства”.

У духу поменутог споразума, Тито је, као генерални секретар југословенских комуниста, пред сам рат издао поверљиву дирек­тиву свима партијским комитетима да треба “пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим на­цио­нал­ним организацијама уколико би оне могле допринети што бр­жем збацивању садашњег режима” у Краљевини Југославији.

Непуна два месеца по немачком нападу на Југославију, Јосип Броз “скокнуо” је из Загреба у Београд, не би ли тамо, у Ср­бији, дигао “устанак”, што је Миле Будак (1895-1945), идеолог хрват­ског усташтва, “објаснио” поруком да “нема драгоценијег сред­ства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има попри­лич­но лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

Комунистички “устанак” у Србији против немачке окупације обележен је нападима на општинске куће и по­реске службе, као и стратешки најосетљивије тачке: железничке ста­ни­це, поште, же­лезничке пруге, ТТ линије, туне­ле, руднике, мо­стове… – тако да се, скоро искључиво, тај вид “ра­то­вања” од­ви­јао и наредних ме­се­ци. Хронологија ослободи­лачке борбе на­ро­да Југославије 1941­-1945, коју је Војноисторијски институт из Беог­р­а­да објавио 1964. године, признаје да су Немци при­ме­њивали од­ма­з­ду не само за сво­је уби­јене или рањене вој­ни­ке, већ и за са­бо­таже, тако да је у том периоду, поред најмање 18.979 убијених цивила, спаљено на хиља­де сеоских домова.

“Одмаздни” партизански напад (18. октобра 1941) на немачку колону, на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, окончан је погибијом де­сет и рањавањем двадесет шест немачких војника. “Уби­је­не Немце нападачи су и физички уна­казили… Једнима су би­ле ископане очи, другима, пот­пуно скину­тим, били су од­се­чени удови, трећи су били рас­половљени и доњи део трупа је био пос­тављен са ногама у вис” да чини Черчилово сло­во В ’ Вицторy, по­беда. По про­кламованом окупаторском “правилу” (за погину­лог сто, за рањеног педесет), та партизанска “победа” довела је до крагујевачког Октобра – бар 2.300 (две хиљаде триста) Ср­ба, међу њима и деце, платило је то својим главама.

На самом крају 1941. године (27. децембра), Брозов Врховни штаб “строго поверљиво” наложио је па­ртизанским коман­дан­ти­ма и комесарима да се не упуштају у окршаје са Немцима и уста­шама, због тога што су Немци прејаки и “што уста­ше у овом по нас згодном вре­мену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује бор­ба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили са­свим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобо­ђе­ње када ће нам снага бити најпо­треб­нија”.

Да таква наредба није била тренутни партизански ћеф, по­твр­ђује и њена “копија” од 5. фебруара 1942. године да се “одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Ср­би… убијајући све редом… не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфи­сковати, а потом запалити, стоку заплијенити… Уколико би неко од парти­зан­ских војника покушао да не по­ступи по овој наредби, коман­дан­ти имају такве на лицу мјеста стре­љати…. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора до­бро водити рачуна, да не до­ђе до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше парти­занске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године”.

Као што су усташе радиле на остварењу етнички чисте Хрва­т­ске вршећи покољ Срба, тако су и партизани то радили, само на други начин. Партизанска команда би послала своје јединице са­стављене од Срба против усташа, а усташама би унапред јавила да се спреме и дочекају напад. Тако је од 114 бораца Нитоњине че­те против усташа (на Удбини, 3. јуна 1942) остало живих само 12, а крајем августа, код Косиња, унапред обавештене усташе спремно су дочекале групу од 650 мобилисаних Ср­ба и све их покосиле.

Неки дан раније, усташка црна легија стигла је на Купре­шко поље, у исто време кад је на Купрешку висораван стигао и бро­ЗЛО са партизанским јединицама. Српски живаљ је рачунао да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито издао наредбу Пеку Дап­чевићу, команданту Четврте пролетерске бригаде да, “уколи­ко усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране”. Поступљено је по броЗЛОвој жељи: уста­ше су поклале још 300 Срба.

Крајем септембра 1942. године, у околини Госпића, “комуни­сти су блокирали чет­ни­ч­ке позиције…. Пошто се четници нису хтје­ли предати, ко­мунисти су похвата­ли српске и четничке жене и сестре и исту­ри­ли испред себе у фрон­талном нападу на четничке положаје. Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пу­цају на своје и одлуч или се на предају јер су им ко­мунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа де­сити. Само дво­јица четника ни­су им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви ос­тали (њих педесет деветоро, међу њима и две жене) су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани от­сјецали коцима и тупим оруђем”.

Један од видова комуно-усташке сарадње био је да, “док су један део својих је­диница сла­ле у борбу против четника, друге пар­тизанске јединице слале су на простор где је то било бесциљно, тако да би усташе на дру­гом месту могле да изврше покољ неза­штићеног српског ста­новништва. У децембру 1942. године, док су се две партизанске бри­гаде бориле против четника у Босан­ском Грахову и по запад­ној Лици, а трећа бригада бесциљно шета­ла по Кордуну, усташе су искористиле прилику и упале у српска села Јошане, Пећане, Ви­сућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца”.

За време такозване четврте офанзиве (на Кордуну и Банији, током зиме 1943), Партија је присилила око 60.000 жена, деце и стараца на пут према Босни, у потпуну неизвесност, уместо да се, ка­ко је то тражио четнички командант Кордуна Јоца Јеремић, пр­е­баце на четничку територију; од тих избеглица, у условима најцр­ње зиме, преко 40.000 помрло је од хладноће, голотиње и глади. Да би трагедија била још већа, парти­за­н­ска команда је, после те “офанзиве”, око 700 стараца и старица ко­ји нису могли због ста­рости да се укључе у избегличку колону, окривила за “сарадњу с окупатором” и осудила их на смрт.

Зимских дана 1943. го­дине, кад су Немци чистили Лику од ко­му­ни­ста и кад је Тито одступао према Ливну и Гламочу, “комуни­сти су об­ја­ви­ли народу да на простор који су они држали наступају Ни­јемци, усташе и чет­ни­ци и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повје­ро­вали и повла­чили се са партизанима… У одступању Бро­зо­вих је­диница био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дје­цу при­ку­пио, одвојио их од борбе­ни­х јединица и… испод врха Ша­тор планине (где) је била државна зграда у којој је ста­но­вао чувар шуме – у ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од ро­ди­теља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградо­м”.

…

…

…

Почетком априла 1945. године, група од око 8.000 већ изну­рених црногорских четника стигла је у Лијевче поље, с намером да се преко Хрватске повуче ка Словенији. “Међутим, на Лијевчем Пољу дошло је до страховите битке, која је трајала од 4. до 7. ап­рила. Док су четници вршили концентрацију и припремали се за даљи покрет, усташе су… дочекале четнике, најпре на друму Гра­дишка-Бања Лука, а затим прешли и у напад с бројним снагама, потпомогнутим тенковима. У току битке, усташама су дошли у по­моћ и Титови партизани. (О том “подвигу” није остављен траг у победничкој Хронологији народноослободилачког рата – ИП). И једнима и другима био је циљ: нипошто не дозволити четни­ци­ма Војводе Павла Ђуришића продор ка Словенији”. Велик број чет­ника изгинуо је у тим окршајима, многи су, на челу с војводом Ђуришићем допали усташког ропства и тамо изгубили главе, а све­га око хиљаду њих успело је да се извуче и продре ка Кордуну.

Никола Плећаш пише да су “хрватски комунистички партиј­ци Србе и тужили, и судили, и слали на губилиште. Под Ралети­ном и у Лаудовом Гају, као и у многим другим местима Крајине под утицајем Комунистичке партије Хрватске убијено је око 250.000 Срба током четири године рата. У сваком случају, ови су Срби били жртве хрватске усташко-комунистичке спреге. Само на тери­торији мале Лике Партија је побила око 15.000 Срба, који су са­храњивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лау­до­вом Гају и на Каменском”.

Добривоје Ви­дић, крајем рата секре­тар Комунистичке партије за Ужички ок­руг (после рата, једно време и за Војво­ди­ну), усташке злочи­не по Босни и Херце­говини оправдао је тврд­њом да је “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београд­ских властодржаца”.

Ипак, најстравичнији пример комунистичко-усташке сарад­ње био је логор у Јасеновцу (око којега се “врти” цифра од око 700.000 по­бијених Срба, иако београд­ска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. стра­ни цитира По­тврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945, којом “По­тврђујемо прими­так докумената који су били за­копани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која доку­мента садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, са ви­ше од милион имена), који је под по­себном кому­нистичком зашти­том остао “активан” до краја ап­рила 194. године, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени; оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу ‡ на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога би­ли проглашавани за народне херо­је.

Јасеновцу нису узмицали Јадовно и друге јаме по Велебиту, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу (један од њих, Метајна, искључиво за жене и децу), Јастребарско, Гли­на, Срем­ска Ми­тровица, Козара, Поткозарје, Ми­ло­шевићи, Ста­ри Брод на Дрини, безбројна друга страти­шта по крајевима на дохвату уста­шке “уљудбе”… све као доказ комуноусташког гено­ци­д­ног односа према Србима и срб­ском право­слав­љу – не по бро­ју, већ по “садржини” коју је представио хрватски политичар др Први­слав Гризогоно (1879-1969), у писму загребачком надбиску­пу Алојзију Степинцу, послатом из Земуна 8. фебруара 1942. го­ди­не, пре но ће пребећи у Београд:

“Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби… Ни­је сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце. У убијању уз страховито див­љачко муче­ње… Силоване су најбројније жене, дје­војке и дјевој­чице, матере пред ћеркама и ћерке пред матерама, а гомиле дјево­јака, жена и дјевојчица одвођене су у логор ус­та­шама за блудни­це… Ужас ових недјела запрепастио је Њем­це и Италијане. Они су фотографисали огроман број ових ужасних покоља. Њемци гово­ре, да су Хрвати ово радили и за вријеме три­десетогодишњег ра­та…Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српских очију, те једног Хрвата с огрли­цом од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дуб­ровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика…”

Наликују томе “пасја гробља” по Црној Гори, граховско оце­убиство зарад доказивања “класне” припадности, све то као при­лог Мар­к­совој “мисли” да Европа може досегнути срећу тек ако би Србија била потопљена на морско дно…

Кад се саопштавају подаци о србском страдању у Другом светском рату, “најчешће се наводе цифре које не представљају стварност, чак и кад истинито приказују саме дога­ђаје. Прави број, односно број који представља пуну количину српских жрта­ва, је она ужасна цифра о којој сви Срби без разлике треба да ми­сле. Наиме, да је пораст становништва Лике, у раз­до­бљу од 1874. до 1944, ишао својим природним током, према једној студији број становника у 1944 години би доспео до 530.000. Међу­тим, у Лици је у 1944 години живело само 120.000 српских душа, што значи један мањак од 410.000. Зато је неправилно говорити о то­ме како су у прошлом рату хрватски Франковци, усташе и ко­му­нисти побили само око 200.000 личких Срба. Пошто су поби­јени великим делом млади људи, који су тек започели да стварају породична гнезда и да имају децу (а многима од њих то још није било ни дато – ИП), логично се може закључити да мањак од 410.000 становника у Лици представља резултат уништ­е­ња Срба од стра­не Хрвата то­ком оба прошла велика рата, посеб­но Другог. Слич­на врста мањ­ка постоји и у свим другим покра­ји­нама где год је Хр­ватима било могуће да уништавају Србе под протекцијом прво Ау­стрије, по­том Немачке или Италије, као и под заштитом људи као што су били Черчил и Стаљин”. По тој истој ло­гици, сасвим је прихват­љи­ва цифра коју је Србска право­слав­на црква саопштима недуго по окончању ратних операција да је србски народ током Другог светског рата стварно изгубио 2,410.000 људских живота. Одузме ли се од тога броја око 300/000 које Немци “признају” за своје жрт­ве, те се томе дода 586.000 Срба побијених током првих пет и по послератних година (којима се “хвалио” Александар Ранковић), онда тек постаје јасно да је броЗЛО заслужио и бољи пласман од десетога му признатог места на листи највећи зликоваца током 20. века.

Тај броЗЛОв послератни окупациони “подвиг” био је праћен срамотним решењем Пов. ИВ бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, с потписом Александра Ранковића, бившег Србина, ондашњег ми­ни­стра унутрашњих послова, а потврђено коначним, још срамот­нијим решењем Владе Федеративне Народне Републике Југосла­вије ПО. Бр. 1802/47 од 24. марта 1947, којим је србским добро­вољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године “накачено” профашистичко обележје. Нажалост, и поред то­га што овај потписник дуже од једне деценије безнадежно указује на историјску истину и предлаже највишим државним органима у Србији да то (административно) решење укину – потомци срб­ских добровољаца трпе и данас наводни профашизам који им је броЗЛО наметнуо.

Уз причу о комунистичко-ус­та­шкој сарадњи током ратних го­дина, сасвим се уклапају послератна збивања у Југославији и око ње, нарочито у Хрватској где се драстично мењала етничка слика, до рата, србских крајева.

Примера ради, према попису становни­штва из 1931. године, у слуњској општини, са укупно тридесетак хиљада становника, жи­ве­ло је 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. У току рата погинуло је око 1.500 Срба из састава партизанске војске, док је у усташком геноциду у истом том раздобљу убијено не­што преко 10.000 циви­ла србске нацио­нал­ности; само у ноћи 8/9. маја у Вељуну је поби­јено 520, а у ноћи из­међу 4. и 5. августа 1941. године око 800 Срба.

“Године 1961. југо­словенски војни врх (на чијем је челу не­при­ко­сновено стајао Јо­сип Броз – ИП) одлучио је да код Слуња гради полигон (за ар­ти­љеријска гађања), и то на про­стору где су искључиво живели Ср­би. Тако је своје домове и своје ‘отачество’ морало напустити 4.500 Срба и упутити се у раз­вејање широм Ср­бије. Од тада Слуњ је уверљи­вије деловао као хрватска општина”. (Да неко не би помислио како је Слуњ злонамерно одабран за “пример”, ваља знати да је на подручју данашње Хрватске, по попису из 1931, било око тридесет посто Срба, а да је у броЗЛОвој посмртној години – 1981 – број Хрвата уве­ћан за 106 посто, а број Срба тек за 25 посто).

Слуњски пример није једини који сведочи да је “југословен­ски вој­ни врх, још од раних послератних дана, плански радио против интереса српског народа. Тако је, на пример, простор око српских села код Бенковца, првенствено Буковића, Бенковачког Села и Ку­ле Атлагића, одабран као полигон за авионска гађања. Ме­шта­ни­ма је тиме онемогућена испаша, а њихове су куће подрх­та­ва­ле од експлозија управо деценијама. Попуцале су цистерне за воду, зидо­ви кућа, стакла на прозорима, а да не говоримо о мно­штву осака­ће­них дечака, који су се играли неексплодираним сре­д­ствима; ни­ко им није плаћао обештећење. Није чудо што у Бе­о­граду већ ду­го има више становника из ових села него у њима самима”.

Десило се слично и при чишћењу терена за тенковски поли­гон на Мања­чи, у близини Бање Луке, тако да су тамошњи Срби – само они! – морали потражити уточиште на страни, највише у око­лини Новог Сада.

Причи о комунистичко-ус­та­шкој сарадњи, свој прилог дао је и броЗЛОв­ски теоретичар Душан Биланџић, човек који се исто­ри­јом бавио по “партијској ли­ни­ји”, податком да је Броз, неколико дана по доласку у ослобођени Београд, своје комуноусташке по­слушнике, посебно оне из Србије, “обавестио да се “ми се у Ср­би­ји морамо понашати као окупа­тори, Србија нема чему да се нада”, те да је обећао сламање на­во­д­них ве­ли­ко­срб­ских претен­зија, “бло­ки­ра­ње великосрпске иде­о­ло­гије и сво­ђење Србије на београдски пашалук”. “Домаћи ослободи­о­ци” ту су поруку схватили на “пра­ви” начин, те су у Београду и околини побили око 35.000 људи, од чега ба­рем по­ловину без икаквог правног поступка. Многи који­ма се да­ло да преживе сусрет с “ослободиоцима” сукобили су се с про­писом о из­даји “српске националне части”, те су доцније на ра­зне начине мал­третирани, натерани у беду и окончали живот ос­ра­моћени.

Да се заиста деловало “у том смислу”, потврдио нам је сам вроЗЛО који се током једне посете Сједињеним Америчким Др­жа­вама (1960), срео са вајаром Иваном Мештровићем, а Иванов син Мате (1930), хрватски новина­р, политичар, академик и лоби­ста у Америци, о томе оставио запис:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Душан Биланџић сведочи да је Броз 1973. године ре­као: ‘Ми мора­мо створити националне армије’. И то је на­правио… А кад су му рекли да Уставом из 1974. од покра­јина же­ли напра­вити држа­ве и Срби­ју свести на београдски паша­лук, он је од­бру­сио: Па то и хоћу. Да буде што мања, Србија је доби­ла двије ауто­номије: Вој­водину и Косово”, у очекивању да крену “у самоопредељење до отцепљења”.

При по­сети Јасеновцу, јула 2018. године, израелски пред­сед­ник Рувен Равлин (1939) изјавио је: “Усташки режим, један од ужа­с­них режима који је сарађивао с на­цистима, настао је овде у Хр­ватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацис­тич­ким утицајем ослобађа било какве морал­не, личне или на­ционал­не одговорности за зверства која су се до­го­дила у њихо­вој држа­ви”.

Нека што мисле, они се тиме поносе.

И охрабрују Мату Мештровићу, си­на Ива­новог, да се размеће сопстве­ном изјавом:

“Није ми јасно ­- двјеста година ми кољемо Србе и што их ви­ше кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.

Без обзира на то што је 1980. године умро такав Броз о коме прича Биланџић, Броз који је почетком новембра 1944. године, на скупу својих “највиших” партијских послушника, добрим делом и бивших Срба, наложио да Србија нема чему да се на­да и да се у њој треба понашати као у окупираној земљи, његови бројни пре­живели следбеници најразноврсније партијске и стра­начке оријен­тације сматрају својим ду­гом да и даље брину о ост­ва­рењу комуно­усташких идеја о раз­бијању Србије и Србства.

Један из те феле, Коча Попо­вић (908-1992), партизански ко­мандант и политичар који је о броЗЛУ говорио као о “великом др­жавнику чије су говоре сви остали државници преписивали”, при крају свога животног пута, у време када је броЗЛОвска Југосла­вија почела да се распада и када су Срби, не само они са западне стране, схва­ти­ли да им је на­ци­онално биће угрожено, “успео” је да упише у свој дневник:

“Башибозук, багра и брабоњци устали су да обнове Душано­во царство. Срби су само против онога ко би хтео да их бар мало опа­мети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљу­је, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизациј­ском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самим собом, вра­ћајући се на шајкачу и опанак из којих су се једва извукли”.

Тако Коча у свом дневнику, али је “заборавио” да опише како је са Фиц­ројем Меклејном (1911-1996), “пред­ставником оне Енг­ле­ске која је своје по­бе­де увек била спремна да издашно плати ту­ђим животи­ма”, не би ли на југу Србије био “прослављен” 6. сеп­тембар 1944. године, рођендан краља Петра Другог, уго­ворио са­вез­ничко бом­ба­р­до­вање Лесковца. Њих двојица посма­тра­ли су тај “подухват” са не­ког брда из око­ли­не, а Меклејн је о томе записао:

“Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежа­ли су пред на­ма окривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Без обзира на све то, Коча Поповић каже за себе да је био Ср­бин и остао Србин. Истина, не рече да ли то што је Србин везује за припадност србској нацији, пошто се “досетио” да каже још и ово: “Ја сам против на­ци­онализма, јер је национализам најнижи облик друштвене све­сти” .

Да је тај и такав антисрбски дух надживео броЗЛОве личне приши­петље, видимо и у нашим данима пратећи протесте које, за рачун фашикратског Запада организује опозициони покрет “на­си­љем против Србије”, на велеиздајничкој “мисли” да, ако већ тај Запад није успео да за дванаест претходних векова сломи србски отпор, они ће истом том неспособном Западу показати шта, за кра­тко време, могу “у домаћој радиности” обавити они који су “ве­зани за мрца” и његову антисрбску идеологију, укључујући и његово уве­ре­ње да Срби – рачунајући ваљда од 1960 – “за сто година неће по­стојати”.

И, шта даље?

За почетак, требало би остварити наум Александра Шапића (1978), београдског градоначелника, да се покојни Броз “исели” из цвећаре и покопа на прикладном месту из кога неће вређати душе вишемилионских србских жртава свога ратног и мирно­доп­ског злочињења.

Томе би следило брисање свих комуноусташких обележја са јавног простора у Држави Србији и, пошто се издавање школских узбеника врати у надлежност Државе Србије, обавеза да се сви уџбенички садржаји прилагоде историјској истини.

Ово последње биће остварљиво тек у условима кад званични историчари у Србији почну да размишљају својом главом.

Илија Петровић / Васељенска