Не водите солунца у Стразбур, он је Европу прегазио

На друштвеним мрежама појавила се фотографија која више говори о нама него што смо можда спремни да признамо. Монтажа, глава славног солунца на телу студента који бициклом креће пут Стразбура, покушај је да се од симбола части направи симбол отпора. Али не отпора злу, него отпора здравом разуму.

Ту је, на том монтажном уротничком колажу, српски војник из Великог рата, са шајкачом, брковима и изразом који носи и бол и понос. Тај лик који није само историјска икона, већ и сведочанство времена када је српски сељак, у опанку и гуњу, газио Европу не да би је молио или јој се клањао, него да би је победио. Са пушком, не са паролом. Са карактером, а не са хаштагом.

И онда, више од једног века касније, на тело младића који педалира ка институцијама које су годинама ћутале над српским жртвама, монтира се та слика. Као да је природно да потомци оних који су прошли кроз албанску голготу, сад иду на поклон у Брисел. Да моле. Да се жале. Да нашу тугу носе као политички плакат.

Срамота је кратка реч за ово. Ово је скрнављење, јер Европа којој се данас жале, та иста Европа није процесуирала мартовски погром. Та иста Европа, чије институције данас треба да буду судија, ћутала је кад је горела српска имовина, кад су рушене цркве, кад су људи протеривани.

А све је почело несрећом. На железничкој станици у Новом Саду живот је изгубило шеснаест људи. Србија је занемела. Застала. Плакала. Тај бол не може и не сме да се умањи, али као да смо заборавили да је исто толико, шеснаест српских живота, угашено у мартовском погрому на Косову и Метохији две хиљаде четврте године. Цркве спаљене, куће сравњене, људи протерани. Европа је гледала и ћутала.

И сад, кад се бројке поклопе, кад трагедије стоје раме уз раме од једне се праве сцене, перформанси, поворке до Стразбура. А друге? Више се нико и не сећа, као да је тих шеснаест било мање вредно, мање српско и мање болно.

То је та горчина, што српску жртву никад не знамо да ожалимо, да је оплачемо стварно и искрено, да се тај последњи јецај, суза или крик чују у вечности. Међутим, оно у чему смо врло вешти је искористимо, за банер, за политикантство, за наратив. За најниже облике злоупотребе туђе смрти.

Да трагедија буде већа, правду не траже од надлежног тужилаштва. Не зову Загорку Доловац. Не седе испред испред тужилаштва, не окупљају се испред суда. Не, правду траже од оних који су на овој земљи остављали осиромашени уранијум.

Уместо разума, перформанс. Уместо институције, селфи. Уместо жала, памфлет. А кроз све то, провлачи се нешто што се свесно пакује у наводни патриотизам: транспаренти у истом ћитиличном фонту, крвава шака, слогани без суштине. Пумпара као метафора отпора, док се у стварности пуца у темељ, у сећање, у истину, у част.

Ово није побуна. Ово је сценографија, а та сценографија користи лик оног ко је кроз крв и блато дошао до слободе, да би се неко у двадесет првом веку осећао као херој што педалира до зграде у којој се правда одувек делила селективно.

И зато није проблем само у слици. Проблем је у наметaњу, и у намерама. У поруци коју та слика треба да пошаље: да су солунци исто што и они који би да преко туђих гробова граде своју моралну надмоћ.

Аутор: Нина Стојановић