Коме се обраћају блокадери из Пазара на Васкрс: Са непризнатом заставом и у арапској ношњи?!

Већ данима, откако су почели протестни скупови студената блокадера, у више градова Србије, а нарочито након дешавања у Новом Пазару, на јавним местима и манифестацијама све чешће поред српске тробојке освану и заставе Бошњачког националног вијећа. Иако се оне формално представљају као симболи једне мањинске заједнице, правно гледано, оне никада нису званично признате од стране Републике Србије.

То оставља простор за озбиљно питање: зашто се на јавним протестима у сред Београда, чак и на сам Васкрс, поред транспарената студентске блокаде, истичу обележја која носе јасне асоцијације на политички сепаратизам?

Заставу коју видимо на протесту, држану изнад транспарента „Радио Телевизија Студената“, изабрало је Бошњачко национално вијеће, чији историјат, као и симболика три полумесеца и љиљана, неодољиво подсећа на политичке идеје које се не уклапају у уставно устројство Републике Србије.

Према правним прописима, симболи националних мањина морају бити усаглашени са државом овај симбол није. Упркос томе, слободно се користи у јавности, без икакве реакције институција, али ни самих грађана који учествују у протестима.

Још је симптоматичније то што је управо Сулејман Угљанин, политичка фигура са јасно израженим сепаратистичким ставовима у прошлости, творац и заступник управо тих застава. А да ствари буду још контроверзније, данас је на челу БНВ-а Мирсела Праменковић, народна посланица која носи хиџаб и одећу која у целости покрива тело, што свакако није традиционалан вид ношње код муслимана у Србији, већ више одговара моделу са Блиског истока.

Иако Република Србија у потпуности поштује слободу вероисповести, поставља се питање културне основе и порекла ових утицаја да ли долазе из Турске, која, иако исламска земља, негује модел секуларности, или из правца Кувајта и Емирата, одакле, како се већ годинама наговештава, пристижу и финансијска средства за различите „културне“ пројекте у Санџаку.

Не треба занемарити историјски контекст. У време социјалистичке Југославије, појава хиџаба или верске обележености била је маргинализована, чак и санкционисана. Данас, у модерној Србији, уместо личног изражаја вере, имамо сцене јавног истицања симбола који нису део српске културе, нити традиционалног исламског наслеђа Срба муслимана.

На крају, остаје суштинско питање: зашто нико не реагује? Зашто грађани, па чак ни сами студенти који учествују у блокадама, не доводе у питање појаву једног спорног, незваничног и сепаратистички интонираног симбола?

Сви грађани Србије, без обзира на веру и нацију, имају једну заједничку заставу заставу Републике Србије. И управо то треба да буде симбол свих нас. Све друго води у поделе које нас као друштво коштају и политички, и културно, и идентитетски.