ВОДИЛИ ДЕЦУ НА ЕКСКУРЗИЈУ У БЛОКАДИ: Како професори не могу да предају, али могу да путују

Док је велики део универзитетских и средњошколских установа у Србији „званично“ у блокади, поједине школе, попут Електротехничке у Новом Саду, без имало задршке организују екскурзије и то баш за Велики петак, дан највеће тишине у хришћанској традицији. Истовремено, најављује се да ће и друге школе следити овај пример.

И ту више није питање ни празника, ни блокаде. Већ потпуног губитка компаса.

Како је могуће да школе које „не могу“ да организују наставу, редовно могу да спакују ученике у аутобусе и поведу их на туристичка путовања, често и у иностранство? Где је ту доследност? Где је блокада коју сами постављају као морални принцип?

Јер ако је, по мишљењу истих тих струја, одржавање онлајн наставе „кршење блокаде“, шта је онда екскурзија? Награда за нерад?

Професори не могу да раде – али могу да путују?

Посебно је лицемерно што се многи од тих професора који протестују против „притиска државе“ и „уништавања академске слободе“ — пријављују за екскурзије, воде децу, узимају дупле дневнице и уживају у службеном одсуству, док им школе формално не раде.

Још скандалозније – поједини родитељи и наставници чак покушавају да спрече одржавање online наставе, а има примера да се сајтови школа користе за објављивање образовних материјала, али и то се доживљава као „издаја блокаде“.

Коме је блокада, а коме прилика?

Не сме се игнорисати шири контекст – све се ово дешава након што је држава Србија одбила улазак страних фондација и универзитета под плаштом реформе високог образовања. Је ли садашња блокада – преко наставе, екскурзија и дезорганизације – тихи одговор споља, преко унутрашњих структура?

Школе не раде, деца не уче, а неко врло добро профитира – у паралелном образовном систему.

Деца професора у приватним школама, народна деца без наставе

Јер, како сведоче многи родитељи, деца истих тих „блокираних“ професора редовно иду на приватне часове, или су уписана у приватне школе, како не би изгубила годину. Док, с друге стране, деца обичних грађана, радника и сиротиње – остају без наставе, без подршке и без икакве стратегије.

На делу је класична двострука игра елите: за своју децу, најбоље што систем нуди, за туђу, улице, збуњеност и медијска индоктринација.

Који је циљ?

Да се уништи јавно образовање? Да се универзитети и средње школе приватизују? Или да се систем доведе у такав хаос да више нико не разликује школу од циркуса?

У међувремену, док једни блокирају школе, а други пакују кофере – деца ћуте, чекају, и губе оно што им је највредније: време.