Где су докази о убиствима Срба у Вуковару и да ли су некоме (пре)дати?

Где су докази о убиствима Срба у Вуковару и да ли су некоме (пре)дати?

Тужилаштво за ратне злочине није демантовало незванична сазнања РТ Балкана да су обдукциони записи из вуковарске болнице негде „отпремљени“, али су нам поручили да су „у свакој сарадњи и успостављању односа, па и у достављању докумената, сва документа доступна јавном тужилаштву“.

Међу сведочанствима о страдањима Срба у Вуковару, током рата у Хрватској, битна су документа из Вуковарске болнице, а ови докази су, према незваничним сазнањима РТ Балкана, „отпремљени“ из Тужилаштва за ратне злочине. Ради се о обдукционим записницима, записима о изгледу леша који је радио покојни патолог и министар здравља Зоран Станковић. Он је почетком деведесетих година био у Вуковару и радио обдукције убијених Срба и Хрвата.

[irp]Овим поводом РТ Балкан је Тужилаштву за ратне злочине тражио одговор. Наше питање је гласило:“Да ли је тачно да су из Тужилаштва за ратне злочине отишла документа односно докази који садрже обдукционе записнике из болнице у Вуковару, спољни преглед леша који је радио покојни др Зоран Станковић, а који се тичу предмета српских жртава“?

Такође, додали смо да „уколико је тачно, молимо за информације коме је ова документација дата, уступљена или послата и због чега“.

Из Јавног тужилаштва за ратне злочине добили смо одговор којим наша сазнања нису демантована.

„Јавно тужилаштво у вршењу својих надлежности којима се штити јавни интерес остварује сарадњу и успоставља односе са судом, другим органима Републике Србије, органима аутономне покрајине, јединицама локалне самоуправе, градским општинама, имаоцима јавних овлашћења, правним и физичким лицима. У свакој сарадњи и успостављању односа, па и у достављању докумената, сва документа су доступна јавном тужилаштву“, гласи одговор за РТ Балкан.

[irp]Срби из Хрватске одају почаст жртвама Вуковара 16. новембра, на дан када је 1991. године почињен један од најстрашнијих злочина у Боровом Насељу, на територији под контролом хрватских снага када је убијено 15 српских цивила, међу којима је било и четворо деце, од којих је једно имало само годину и по дана.

Жртвама је углавном пуцано у главу из непосредне близине, а убијани су и на крајње монструозан начин за шта постоји обимна документација, а код неких жртава су патолошки прегледи утврдили трагове мучења.

Убиства Срба у Вуковару 1991. године организовала је ХДЗ под вођством Томислава Мерчепа, тадашњег помоћника министра унутрашњих послова, а са циљем спровођења етничког чишћења у Вуковару. Војно тужилаштво у Београду је од фебруара до јула 1992. водило судски поступак против хрватских полицајаца, паравојника и цивила који су током 1991. починили ратне злочине над Србима.

Донето је десетине пресуда за тешка кривична дела, а две пресуде су биле смртне казне.

[irp]Крајем јула 1992. године, у акцији за размену заробљеника по принципу „Сви за све“, која доводи до потписивања споразума Владе СР Југославије и Владе Хрватске, а реализована је 14. августа исте године у Неметину, крај Осијека, осуђеници су пуштени на слободу и у Хрватској су дочекани као хероји.

Медији су 2011. године писали да је оптужница некадашњег Војног тужилаштва из деведесетих година стигла у Жупанијски суд у Осијеку. Њоме су, међу 40 особа, оптужени Мерчеп, бивши министар унутрашњих послова Иван Векић, тадашњи потпредседник хрватског Сабора Владимир Шекс, као и генерал Бранимир Главаш. Главаш, који је у Хрватској осуђен за злочине над Србима у Осијеку, тренутно жели да се кандидује на локалним изборима. Мерчеп је преминуо, а био је осуђен на седам година затвора за убуиства Срба у кутинском, пакрачком и загребачком подручју.

Покојни патолог Станковић је у више наврата говорио о дешавањима у Вуковару, где је на вуковарском ратишту радио обдукције и Срба и Хрвата.

„Током децембра 1991. године борбе су биле завршене, а ја сам са својим тимом дошао у Вуковар како би радили обдукције свих жртава. Када се сетим тих случајева, подилази ме језа од свега што смо тамо доживели и од сазнања до којих смо тамо дошли“, говорио је.

Као најболнију ствар помињао је страдања деце. Српску породицу Чечавац – оца Мирослава, мајку Слађану и њихово дете Горана од само годину и по дана, које су заједно са осталим цивилима убили припадници хрватске војске 16. новембра 1991. у Боровом Насељу. Хрватска породица Александер – отац Емил, мајка Власта и њихов двогодишњи син Матеј погинула је дан раније 15.11.1991. али на другом крају града Вуковара од гранате ЈНА у Вуковару.

[irp]Породице и српских и хрватских жртава више пута су јавно захвалиле Зорану Станковићу и његовом тиму на томе што су објективно и непристрасно обављали свој посао у Вуковару.

За злочине над Хрватима Трибунал у Хагу осудио је Милета Мркшића и Веселина Шљиванчанина. За злочине над Србима нико није осуђен.

Снежана Ровчанин Томковић/РТ Балкан

Бонус видео