БЕСМРТНИ ЂЕДО: Како је митрополит Амфилохије спречио канонизацију Степинца

Папа Фрања, који је преминуо 21. априла 2025. године у 89. години живота, остаће упамћен као један од најнеобичнијих поглавара Римокатоличке цркве човек који је имао храбрости да чује и другу страну, чак и када је притисак био велики. У том контексту, једно поглавље његовог понтификата има посебну тежину за српски народ и Српску православну цркву: одлука да се канонизација загребачког кардинала Алојзија Степинца одложи.

Иза те одлуке, која је одјекнула и у Ватикану и у региону, стајао је један други, такође сада већ блаженопочивши духовник: митрополит Амфилохије Радовић.

Глас који се чуо до Ватикана

Године 2016, митрополит Амфилохије је предводио делегацију Српске православне цркве која је отпутовала у Ватикан, са једним јасним циљем – да изложи ставове и историјске чињенице које указују на проблематичност канонизације Алојзија Степинца, човека чије се име, за милионе Срба, везује за страдање током Другог светског рата, за логор Јасеновац и за ћутање пред злочином.

И за разлику од својих претходника, папа Фрања је одлучио да не игнорише ту истину. Није одмахнуо руком. Није затворио врата. Отворио је дијалог.

Тај гест да један поглавар Римокатоличке цркве саслуша православне епископе, да размотри њихове аргументе и стави процес канонизације „на чекање“, био је доказ да истина има своју тежину, ако се изговори на правом месту, са вером, и без мржње.

Ђедо – пастир народа и чувар истине

Митрополит Амфилохије, или „Ђедо“ како су га звали верници, није био само духовник. Био је човек снажне речи, али и дубоког поштовања према дијалогу. Управо тај квалитет – што је умео да говори језиком истине, а да не упадне у замку осуде отворио му је врата Ватикана, али и срце човека који је био на челу Католичке цркве.

Био је то сусрет два света један из Цетињског манастира, други са трга Светог Петра, али су обојица разумела важност помирења заснованог на истини, а не на политичком интересу.

Одлагање као победа достојанства
Није то била дипломатска победа. Ни правна. Ни политичка. Била је то победа истине и људског достојанства. Јер, истина о страдању српског народа у НДХ не може се прегласати, нити прекројити. И ако је ико могао да је пренесе тамо где се такве одлуке доносе – то је био митрополит Амфилохије.

Захваљујући његовој мисији, канонизација Алојзија Степинца је, како је папа Фрања рекао, „одложена до Божијег времена“. А то значи док се не разјасне сва питања. Док се не призна сва истина.

Смрћу папе Фрање затвара се једно поглавље црквене дипломатије у којем је дијалог био могућ, чак и у најосетљивијим темама. Али оно што остаје јесте светли траг митрополита Амфилохија, који није ћутао онда када је било најважније да се говори.

У временима кад многи бирају комфор ћутања, Ђедо је изабрао истину. И та истина је, бар на тренутак, победила.