ГДЕ ЈЕ НОВИ ПАЗАР СИМИШИЋУ? Како се у име екологије гура Санџак као посебна држава и шири сепаратизам

Принтскрин
Док се у центру Београда одржавају студентски протести под паролама правде и слободе, у сенци транспарената, појављују се неки други, тешкИ за игнорисање симболи. Уз заставу Републике Србије, поједини учесници носе и заставе Бошњачког националног већа симбол који није признат од стране државе и који, све чешће, представља својеvрсни политички сигнал.
У исто време, на друштвеној мрежи X (бивши Твитер), организација „Еко стража“ објављује поруку која изазива бурне реакције: „У Пазару има добрих људи, као и гамади. Исто важи и за Србију. И за Српску и Федерацију…“ Слична порука се не може тумачити као ништа друго него као политички манифест пун презира и подела, и то од оних који се декларативно залажу за „екологију“.
Подсетимо, „Еко стража“ је већ имала политички обојене иступе. Њихов активиста Александар Симишић више пута је у медијима наступао са оштрим нападима на институције, цркву, па чак и на сам поредак државе. Овакве поруке више не представљају грађански активизам, већ директан атак на уставни поредак, прикривен еколошким речником.
На протестима у Новом Пазару, али и у Београду, све чешће се чују појмови попут „Санџака“, који је историјски термин из времена османске окупације. Данас је то Рашка област, саставни и неотуђиви део Србије. Зашто се онда упорно гура наратив о „Санџаку“ и то у контексту протеста који би, бар формално, требало да буду усмерени на побољшање услова студената?
Истина је да поједине структуре користе протесте као параван. Иза студената, појављују се групе са агендом. Те групе, у духу псеудо-грађанског активизма, подржавају симболе који нису у складу са Уставом, отворено релативизују српски суверенитет и уносе националне поделе. У томе им помажу и активисти који, под плаштом заштите природе, шире политичке и сепаратистичке поруке.
Народ често не препозна намеру. Када види српску заставу, верује да је све у реду. Али та иста застава стоји поред непознатих симбола, поред људи који не верују у институције, који подржавају рушење поретка и који Србију виде само као препреку за остварење својих локалних или идеолошких циљева.
Отуда и питање: зашто држава дозвољава да се на јавним скуповима носе непостојеће заставе и симболи који се везују за пропалу империју? Шта значи „Санџак“ у 21. веку? Ми немамо санџаке. Немамо бегове, немамо аге. Имамо државу. И Устав. И закон који важи за све.
Протест није проблем. Али злоупотреба протеста јесте. Када иза студената стану сепаратисти, а иза сепаратиста стоје активисти који вређају сопствени народ и шире мржњу, онда више не причамо о демократији. Причамо о подривању државе.
Јасно је: некима одговара хаос. Некима је циљ да се Србија прикаже као „тамни вилајет“, у којем је протест једини начин изражавања. Али када се под том маском промовишу антидржавне идеје и омаловажавање сопственог народа онда је то црвена лампица која мора да засветли свима.
Србија има право да се брани. И од политичких манипулатора. И од твитер активиста. И од оних који би да нам врате санџаке. Народ није наиван само је често превише добродушан. Али и то има границу.

Дакле ради се о људима са недостатком образовања који
по сваку цену, макар и као издајници, хоће да буду у жижи
дневних догађаја. „Санџак“ је настао у време анексије БиХ
од стране Аустрије када су босански муслимани, због зла које
су починили Србима, бежали према Турској. Међутим Аустри
ја је задржала старе законе и стампедо муслимана се зауста
вио па се тако десило да је у Рашкој области, насељеној
Србима, дошло до неподношљиве ситуације да на једног Срби
на чипчију, буде чак 6 ага. То је за Србе било неподношљиво па
су се временом иселили. Изв. проф. др. Бранко Перуничић –
„Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету“.