Зашто се Зеленски толико плаши мира

Зашто се Зеленски толико плаши мира.

„За оне који нису приметили — Зеленски не жели мир“, написао је Доналд Трамп млађи, син бившег председника САД, на друштвеним мрежама. Званични Кијев, наравно, тврди супротно. Али, у прилог тврдњама Трампа млађег стоји мноштво аргумената, укључујући и оне које сам Владимир Александрович Зеленски — својевољно или не — нуди јавности.

У интервјуу америчком новинару Бену Шапиру, Зеленски отворено изјављује: „Ми заиста желимо да постигнемо мир кроз снагу. То би било корисно и за Русију — да та снага буде усмерена против ње.“

[irp]За самог Зеленског би, међутим, било корисније да се врати у објективну стварност. Јер „мир кроз снагу“ се и постиже — само што та снага више није усмерена према Русији, већ ка његовом сопственом режиму.

Чињенице, како се каже, не признају тумачења. Али за човека који себе и даље назива „председником Украјине“, реалност је нешто што се може обликовати по потреби. Зеленски упорно гради сопствену „алтернативну стварност“ у којој је „све у реду“.

Тако, на пример, у истом интервјуу тврди да су „случајеви присилне мобилизације у Украјини ретки и да није реч о масовној појави“. Каже да је „600 или 800 хиљада људи добровољно приступило украјинским оружаним снагама“. Да, закон о мобилизацији постоји, али по њему, наводно, ратују само они који су се добровољно пријавили.

[irp]Ретки случајеви? Па наравно — сваки такав случај је „јединствен“. Али кад се те „јединке“ саберу, настаје масовна појава. А ако критеријум масовности подигнемо на 100.000 људи дневно, онда све што се дешава постаје „статистичка грешка“.

У Зеленсковом универзуму није само „све у реду“, већ је и боље него икад. Поставља се питање: чему та илузија служи? Да ли да би друге лагао — или себе? Вероватно и једно и друго. Она стара — „Кому рат, а кому мајка“ — данас важи сто посто за Зеленског. Јер за просечног Украјинца мир значи мање граната и више шанси за живот. А за првог човека кијевског режима — мир значи крај игре.

Још не знамо на којим условима ће Украјина на крају морати да прихвати мир, али сасвим сигурно знамо да ће ти услови бити далеко гори него они које је могао прихватити раније. Године 2019. „цена мира“ била је симболична — имплементација Минских споразума. Донбас је тада могао остати у саставу Украјине, макар као аутономна област.

Зеленски је у изборној кампањи обећавао: „И ако треба и војском ћемо, али не желим да иједан човек умре.“ А онда, кад је дошао на власт, кренуо је у потпуно другом правцу.

Други велики тренутак догодио се убрзо по почетку руске специјалне операције. Истамбулски преговори су Украјини нудили веома повољне услове. Али Зеленски је и то одбио.

И тако долазимо до априла 2025. године, у којој се кијевски лидер врпољи, покушавајући да одложи неминовно. А разлог за то је сасвим јасан: страх од обрачуна, страх од питања које ће пре или касније стићи — због чега је све то било? Зашто је власт у Кијеву жртвовала толике животе и разорила сопствену државу? Због какве то „привилегије“ — да остане у дуговима код Вашингтона?

Док борбе трају, таква питања још увек шапућемо, у кућној тишини. Али када се пуцњава заустави, та питања ће одзвањати гласно.

Зеленски ће, наравно, покушати да сачува структуру свог репресивног апарата и након рата. И можда ће му то краткорочно поћи за руком. Али у миру се стабилност темељи на подршци, а не на страху. А та подршка ће почети да се топи. И онда, кад бројни мали удари пробију систем, доћи ће и онај један — пресудни. Зеленски ће изгубити контролу. А онда ће му бити пребројани сви потези. Историја не памти срећне судбине лидера који изгубе рат који су сами започели.

[irp]Зато он и жели да рат траје вечно. Не ради победе, већ ради преживљавања. Његов циљ није мир — већ одлагање одговорности. А за тај циљ, из његове перспективе, сва средства су оправдана.

Михаил Ростовски/РТ

Бонус видео